05.12.2008.

Зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда""

Михаил Поликарпов


На 5-годишњицу изласка зборника "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"


Жанр аналитичког истраживања и предвиђања све је присутнији у црквеној публицистици. Савременој Цркви је неопходан развој и реализација мисионарске стратегије и тактике, пуновредан одговор на опасности и изазове световног друштва.

Једно од првих дела овог жанра је зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"" (М., 1996), који је православно братство Св. Марка Ефеског приредило за отварање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве. Ово издање постало је својеврстан симболичан догађај у црквеној публицистици крајем XX века, произвевши ефекат експлозије бомбе, јер је у њему разобличен план рушења читавог духовног поретка Руског Православља, догмата и канонског устројства Руске Православне Цркве, њене касније реформе и ликвидације као самосталне институције у Васељенском Православљу.

У то време остварење тог плана било је сасвим реално. Користећи духовну раслабљеност православних традиционалиста, група радикалних обновљенаца на челу са свештеником Георгијем Кочетковим основала је низ "паралелних заједница" у низу епархија Руске Православне Цркве. Други московски свештеник – Александар Борисов – објавио је књигу–манифест "Побелеле њиве", у којој је објавио програм радикалне реформе Руске Православне Цркве. Лажно поштовање Богомајке и светих, унижавање подвига монаштва, позив на радикалне литургијске реформе и дискредитацију православног вероучења као "средњевековног наслеђа", затим ревизија "застарелих" канона и, пре свега, неправославно разумевање Евхаристије – све то што садржи књига "Побелеле њиве", омогућило је да се посумња у право о. А. Борисова да се назове православним свештеником.

У тој књизи, која је 1994. године с правом изазвала смућење московског свештенства, предвиђено је "рушење конфесионалних преграда" - то јест, ревизија учења о Православној Цркви као једином Стубу и Утврђењу Истине. Уколико се то учење одбаци, Руска Православна Црква престала би да постоји.

Противници традиционалног светоотачког Православља поставили су своје људе практично у све религиозне прилоге светских масмедија, задужене за спровођење "информационе артиљеријске обуке" за тоталну перестројку "застареле Московске Патријаршије", од које не би остао ни камен на камену.

Програм неообновљенаца имао је и далекосежније геополитичке планове – утврђење "источног папизма" Константинопољског Патријархата, који би прво ограничио а затим ликвидирао аутокефалију Руске Православне Цркве. Умешаност Константинопољског Патријархата у црквени живот у Естонији и Украјини – само је први део те стратегије. Малобројни традиционалисти и "реакционари", по мишљењу обновљенских стратега, морали би да пређу у Заграничну Цркву, која би остала "резерват антикваријата".

Но, силе таме боје се сваког зрака светлости. Неообновљенци су сматрали да је све "под контролом" и да није далеко победа над посебно освојеном помесном Црквом. Но, одједном се појављују два зборника: "Мрежа "обновљеног православља"", а одмах затим и - "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"". Реакција на ове књиге била је запањујућа: појавили су се чланци пуни озлојеђености у "Руској идеји" (г-н Лекторски), у "Веснику РХД" (игуман Игњатије (Крекшин), који је убрзо прешао у католицизам), у "Независимој газети – религија" (г-ђа Гаљцева), са католичког радија “Софија” чули су се хистерични радиозвуци (игуман Инокентије Павлов) и томе слично).

И данас, после пет година, зборник "Савремено обновљенство… ", већ одавно библиографски раритет, не даје мира садашњим обновљенцима и екуменистима: у недавно објављеном зборнику "Диалогос 2000-2001" (приређивач A. Солдатов – гл. уредник алманаха суздаљских расколника "Вертоград") појавио се чланак познатог петроградског апологета екуменизма прот. Владимира Фјодорова, који још увек ноћу сања тај “злосрећни” антиекуменистички зборник.

Прогнозе аутора зборника за тих пет година потврдиле су се и постале реалност. Да се укратко осврнемо на његов садржај. Први део посвећен је анализи делатности секте следбеника о. Кочеткова. Буквално пола године од издања зборника, катихизатори оца Г. Кочеткова послали су у психијатријску болницу православног свештеника Михаила Дубовицког јер је одбио да следи њихове литургијске експерименте. Издаја Православне Цркве ускоро се материјализовала - када је део следбеника кочетковаца у Новорусији (свешт. Замарајев и др.) прешао у расколнички "Кијевски Патријархат" и почео да служи богохулна "заједничка богослужења" са баптистима у Херсону.

Један део зборника посвећен је проблему "источног папизма" Константинопољског Патријархата. И ове прогнозе приређивача су потврђене. Константинопољски Патријархат, прекршивши све каноне, умешао се у канонску територију Руске Православне Цркве у Украјини и Естонији. У Украјини је Константинопољ подржао расколничке групе "Кијевског патријархата" и "Украјинске аутокефалне цркве". У Естонији, тој невеликој прибалтичкој држави, која је установила режим апартхејда за руски народ, Константинопољ активно учествује у покушају рушења структура Руске Православне Цркве. Истамбулски патријарх Вартоломеј на тај начин грубо крши свете каноне, а његова доктрина "источног папизма" поприма карактер еклисиолошке јереси, коју помесне Православне Цркве треба саборно да осуде.

Таква варијанта оживотворења константинопољске идеје "источног папизма" предсказана је у чланку Н. Каверина, објављеном у зборнику:

“Већ скоро четврт века под протекторатом Константинопољске Патријаршије води се припрема за тзв. "Свеправославни и Велики Сабор". Међутим, теме за дискусију на том Сабору су нескривено реформаторске, па реализација овог Сабора, уз отпор православних верника који се придржавају светоотачког Предања, црквених канона и традиције, неће бити нимало једноставна.

Константинопољска Патријаршија, коју одликује црквени модернизам и која претендује да стане на чело читавог Православља, у исто време убрзано настоји да подведе под свој утицај све помесне аутокефалне Православне Цркве, пројављујући на тај начин "источни папизам", то јест, неку врсту римокатоличког примата у источноправославној варијанти – примата Константинопољског престола. У томе се огледа чисто католички карактер претензија патријарха града Истамбула, јер се Црква Православна разликује од католицизма по томе што не признаје доминацију било ког првојерарха над читавом православном пуноћом.

Идеја о потчињењу свих помесних Православних Цркава Константинопољском Васељенском Патријарху може се објаснити следећим разлозима. Централизација треба да олакша реформисање Православља у духу обновљенског модернизма и екуменизма, јер Константинопољска патријаршија још од 20-тих година XX века иде испред свих Православних Цркава у обновљенству и одступништву од чистоте православне вере, учествујући у екуменистичким пројектима са свим могућим јеретицима – што са протестантима, што са римским папама, што са монофизитима.

Слична идеја вођства Константинопоља над свим Православним Црквама има безусловну подршку Ватикана, и то је разумљиво: у том случају значајно се олакшава процес уније са Православљем у целини, игноришући све разлике у вероучењу и догматици, ради достизања "политичког" јединства Рима и Константинопоља (важан корак у том правцу био је учињен тзв. баламандским договором).

Није случајно што домаћи и загранични обновљенски публицисти (игуман Инокентије (Павлов), Д. Поспеловски) упорно предлажу да Васељенски (Константинопољски) престо добије таква права која би му омогућила да стане на чело свих помесних православних Цркава, односно, да га трансформише из грчког (истанбулског) у свеправославни, истовремено остваривши децентрализацију Руске Православне Цркве (видети: "Весник РХД". 1994. № 169. С. 24, 26, као и: "Руска мисао". 1996. № 4117-4119), иако је добро познато да Константинопољски Патријарх, притиснут инославним окружењем, успева да сачува своју резиденцију у Истамбулу само захваљујући својим западним покровитељима.

Треба напоменути да је током 20-их година, када је Руска Црква била у најтежем положају и када је Свјатејши Патријарх Тихон био онемогућен да управља Црквом, Константинопољ (Патријарх Мелетије IV) активно подржавао обновљенски покрет, да су представници Константинопољског патријархата учествовали у обновљенским лажесаборима, а прејемник Мелетија IV, Константинопољски Патријарх Григорије VII, преко свог представника у Москви инсистирао да се Патријарх Тихон одрекне управљања Црквом како би Патријаршество у Руској Цркви постало упражњено. У време када су наши епископи, свештеници и мирјани били изложени мучењима, Константинопољ је био у канонском општењу са обновљенцима – фактички саучесницима гонитеља".

Не мање актуелно је и поглавље "Католицизам и мисија Ватикана". И овде су се потврдиле све прогнозе. На канонској територији Руске Православне Цркве, прогласивши је "црквеном провинцијом", папа Јован Павле II развио је грубу прозелитистичку делатност и основао нове епархије.

Без позива Свештеноначалија Руске Православне Цркве папа је посетио Украјину и Казахстан. Показало се да су потпуно у праву они који дижу глас против бесконачних и бескорисних екуменистичких дијалога са латинством. Осим тога, аутори зборника "разоткрили" су "пету колону" католицизма у крилу Руске Православне Цркве. И ватиканској агентури није преостало ништа друго осим да побегну својим господарима: у католицизам је прешао игуман Игњатије (Крекшин), бивши стални проповедник радиоканала "Софија". Протојереј Свиридов – један од главних "хероја" зборника – и “грко-православни” игуман Инокентије (Павлов) настављају са проповедањем католицизма на том истом радиоканалу, све мање скривајући своје антиправославне погледе (последњи чак позива на повратак на Флорентинску унију са папистима!).

"Нови аспекти пропаганде обновљенства" – представља још један део зборника "Савремено обновљенство... ". Током последњих година ови аспекти утицали су на развој и настанак читаве мреже антицрквених издања, која користе достигнућа радија "Софије" и "црквено-друштвеног весника" Јована Свиридова. Пет година касније, необновљенци користе нове мегафоне у свом жигосању Руске Православне Цркве, такве као што су, на пример, "Независимаја Газета – религија", или интернет сајт "Религије у Русији".

Информациони рат против наше Цркве, на који упозоравају аутори чланака у зборнику, постао је све јачи. Такође су разоткривени и политички корени бораца са "православним клерикализмом" - инострани "информациони центри" који пажљиво прате религиозну ситуацију у Русији и постављају своју агентуру у органе државне власти.

Аутори зборника упозоравали су на неопходност консолидације свих здравих црквених снага, али, на жалост, нису послушани. Данас присталице Православља губе информациони рат, који већина масмедија води против Руске Православне Цркве. Таква пасивност православних снага може бити катастрофална за Цркву и домовину. Дакле, зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"" представља сјајан пример православне аналитике, који је пре пет година осујетио план екумениста и обновљенаца, у суштини – рушитеља Цркве и Отаџбине. Но, ко ће се данас супротставити новим опасностима које прете Руској Цркви, не само са леве, већ и са десне стране?





Превoд са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ