Богословско-канонска анализа писама и обраћања које је потписао Преосвећени Диомид, епископ Анадирски и Чукотски
Анализа је извршена на основу изучавања следећих докумената:
1. «Обраћање свим архипастирима, пастирима, клирицима, монасима и свој верној деци Свете Православне Цркве» (18.01.2007. г.)
2. «Објашњење “Обраћања” епископа Диомида клирицима, монасима и мирјанима Анадирско-Чукотске епархије» (17.04. 2007. г.)
3. «Отворено писмо епископа Диомида, клирика, монаха и мирјана Анадирско-Чукотске епархије Свјатејшем Патријарху» (6.06. 2007. г.)
4. «Одлука епархијског сабрања Анадирске и Чукотске епархије упућена Московској Патријаршији» (6.06.2007. г.)
5. «Обраћање Свјатејшем Патријарху Московском и целе Русије Алексију II и свој верној деци Руске Православне Цркве» (19.11.2007. г.)
I. Богословска анализа
Разматрани текстови показују крајње низак ниво богословске припреме, не указују на нове проблеме црквеног или друштвеног живота нити дају неке нове позиције или аргументе у вези са поменутим питањима.
Питања постављена у «Обраћањима» епископа Диомида већ су добила своје богословско и канонско разрешење у одговарајућим документима Врховне Црквене Власти.
Став Руске Православне Цркве у погледу црквено-друштвених питања исказан је у документу «Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве». Став о питањима међухришћанских општења дат је у документу «Принципи односа Руске Православне Цркве са инославнима». Оба документа одобрио је 2000.године Архијерејски Сабор, чији је учесник био и епископ Диомид.
У размотреним документима потписаним од стране епископа Диомида, постављена су питања о односу Цркве и државе и политике, међухришћанских и међурелигијских контаката, као и сазива Помесног Сабора.
Однос Цркве према облику државне управе
Епископ Диомид захтева да се осуди демократски облик државног устројства, сматрајући да је «једина богоустановљена форма управе - монархија», или «самодржавна власт Помазаника Божијег».
Та тврдња не одговара позицији наше Цркве, јасно исказаној у III глави документа «Основе социјалне концепције», где стоји:
Ради разумевања узајамног односа Цркве и државе неопходно је узети у обзир њихове различите природе. Цркву је непосредно основао Сам Бог – Господ наш Исус Христос; богоустановљеност државне власти пројављује се посредно у историјском процесу. Циљ Цркве је вечно спасење људи, а циљ државе - њихово земаљско благостање. (III.3).
Облик и методи управе умногоме су условљени духовним и моралним стањем друштва. Знајући то, Црква прихвата одговарајући избор људи или се, у крајњој мери, њему не противи <…>
Црква треба да обрати највећу пажњу не на систем спољашње организације државе, већ на стање срца својих чланова. Због тога Црква не сматра себе могућим иницијатором промене облика државне управе, а Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одржан 1994. године, нагласио је исправност позиције да се Црква не изјашњава о «преферирању појединог облика државне управе, на основу постојећих политичких доктрина» (III.7).
Православље је изнад сваког облика државне управе, а монархија је – само један од историјских облика државне управе који има одговарајуће значење и вредност.
Неистинита је тврдња епископа Диомида да признање демократског државног устројства представља кршење «саборних завета из 1613 године» на верност династији Романових. Ти завети немају црквеноканонски значај, јер су изречени на земаљском а не на црквеном сабору. Они нису укључени у «Кодекс закона Руске Империје», а тим пре немају пуноважност после абдикације Цара Николаја II и касније промене државног устројства. Наша Црква прославила је последњег Руског Цара као светог страстотерпца; међутим, та канонизација се не може довести у везу ни са позивом на обнову династије Романових на престолу, нити са позивом на обнову монархије.
Однос Цркве према државној политици
Епископ Диомид оптужује Свештеноначалије за «прећутно одобравање уместо разобличавање антинародне политике садашње власти, што води ка распаду државе, демографској кризи и другим негативним последицама», као и за «недовољно активно разобличавање моралних порока савременог друштва». Осим тога, он оптужује Свештеноначалије за «неосергијанство у смислу духовне сагласности са световном влашћу».
Ове тврдње нису ни у каквој вези са стварношћу.
Прво, нема основа за тврдњу да је ова власт антинародна, јер је подржава велика већина народа.
Друго, Свештеноначалије Руске Православне Цркве у лицу Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Алексија II и Преосвећених Архијереја стално изражава забринутост због негативних појава у друштвеном животу као што су оштро социјално раслојавање, демографски проблеми, јавна пропаганда различитих порока, и позива на јачање моралног васпитања и повратак хришћанским вредностима. Осим тога, наша Црква не само што активно учествује у друштвеним дискусијама посвећеним актуелним друштвеним проблемима, већ је често и иницијатор истих. На високом црквено-државном нивоу редовно се сазива Свеопшти Руски Народни Сабор на коме се разматрају важна питања у вези са развојем руског друштва.
Израз «неосергијанство» представља нову измишљотину - неумесну и произвољну. Тим изразом умањује се служење Патријарха Сергија, а постављају се и некоректне паралеле са трагичним периодом у историји Руске Цркве у XX веку. Осим тога, употреба таквог израза губи сваки смисао после уједињења РЗПЦ са Московским Патријархатом (термин «сергијанство» није поменут у документима о помирењу Руске Православне Цркве и Руске Заграничне Православне Цркве).
Лична идентификација грађана
У сферу црквено-државних односа спада и питање о личној идентификацији грађана. Поново постављајући то питање, епископ Диомид отворено одбацује позицију наше Цркве, јасно изражену у:
— Саопштењу Светог Синода Руске Православне Цркве од 7. марта 2000. године под насловом «Уважити осећања верујућих. Сачувати хришћанску трезвеност»;
— Завршном документу проширеног Пленума Синодалне Богословске комисије (19-20 фебруара 2001. г.), одобреном од стране Светог Синода.
Епископ Диомид сматра погрешном тврдњу у Саопштењу Светог Синода од 7. марта 2000. године - да «никакав спољашњи знак не нарушава духовно здравље, уколико није последица свесне издаје Христа и профанације вере». Супротно томе, он тврди да се људи, «прихватајући спољашње симболе, знаке, документа - уведена од стране претходника антихриста, саглашавају с њиховим делима, постају њихови саучесници и, према томе, поступцима а не речима ступају на пут одрицања» (Објашњење «Обраћања» епископа Диомида.., 4).
Епископ Диомид директно повезује прихватање индивидуалних бројева које захтевају државни порески органи са процесом глобализације, а процес глобализације – са доласком антихриста. У складу са тим, он позива свештеноначалије да «саборно размотри проблеме глобализације у светлу догматских, еклисиолошких, сотириолошких и есхатолошких питања вероучења».
Тема глобализације дотакнута је у «Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве», где је речено:
Признајући неизбежност и природност процеса глобализације, који у многим аспектима промовишу комуникацију људи, ширење информација, ефикасну производно-предузетничку делатност, Црква у исто време обраћа пажњу на унутрашње противречности тих процеса и на опасности које носе (XVI.3).
У складу са одлуком Свештеног Синода, у току је припрема посебног документа који садржи црквени став према глобализацији.
Међухришћански и међурелигијски односи
Што се тиче међухришћанских и међурелигијских односа, јавна Обраћања епископа Диомида у суштини садрже позив и захтев да се прекину сви контакти међу православним хришћанима и представницима других хришћанских конфесија и религија.
Међухришћански контакти означени су заједничким изразом «екуменистички покрет», што се идентификује као «јерес». Такав уопштени концепт представља игнорисање историје и специфичност међухришћанских односа и позицију коју како у прошлости тако и у садашњости заузимају Православне Цркве, а међу њима и Руска Црква. Та позиција је детаљно објашњена у документу «Принципи односа Руске Православне Цркве према другим верама» Архијерејског Сабора одржаног 2000. године, у коме се каже:
Током скоро читавог века Руска Православна Црква води дијалог са екуменистичким покретом. Екуменизам је – многострани појам. Док је првобитно означавао стремљење ка зближењу хришћана, данас има различита значења. Зато је неопходно јасно разликовати појам «екуменизам», «екуменистички покрет», с једне стране, и «екуменистичке контакте Православне Цркве» или «учествовање православних у екуменистичком покрету» — с друге. Најважнији циљ православног учешћа у екуменистичком покрету увек се састојао и дужан је да се и у будућности састоји у сведочењу учења о вери и католичанском предању Цркве, првенствено истине о јединству Цркве, какво постоји у животу Помесних Православних Цркава.
Дијалог Православне Цркве и екуменистичког покрета не представља признање једнаке вредности или једнакости са осталим учесницима покрета. Чланство у Светском савету цркава не подразумева признање да Светски савет цркава поседује црквену реалност у већој мери од саме Православне Цркве, јер она јесте Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, или чак просто признање да ССЦ и екуменистички покрет поседују било какву црквену реалност сами по себи. Духовна вредност и значај ССЦ условљени су само спремношћу и жељом чланова ССЦ да чују и одговоре на сведочење католичанске Истине (Прилог, 2).
Поменути документ садржи одговоре на практично сва питања о међухришћанским односима, које је епископ Диомид поставио у својим јавним «Обраћањима». Игнорисање тог саборно одобреног документа открива непостојање жеље да се размотри питање међухришћанских односа и контаката и суштински смисао учешћа Руске Православне Цркве у њима.
С друге стране, стремљење ка религиозном изолационизму у овом случају пројављује расколничку и секташку свест, јер су дијалози православних хришћана са инославним хришћанима и иноверцима били својствени Цркви у свим периодима.
Ратујући за религиозну изолацију Руске Православне Цркве, епископ Диомид дезинформише оне којима се обраћа, позивајући на следовање примеру Јерусалимске, Српске и Грузијске Православне Цркве, које су «иступиле из екуменистичког покрета». У стварности су и Јерусалимска и Српска Црква активни учесници међухришћанских дијалога, укључујући и ССЦ, док Грузијска Црква учествује у православно-католичком богословском дијалогу.
Позиви религиозних вођа на међусобно уважавање и разумевање, без обзира на националне и друге разлике, ни у којој мери не представљају нарушавање еклисиолошких основа православне вере. То није ништа друго до изражавање принципа добросуседских односа који на природан начин проистичу из братољубља, својственог хришћанима, у односу на све људе.
Тврдње епископа Диомида о недопустивости признања једнакости моралних вредности у разним религијама и хришћанским конфесијама такође су неосноване. Констатација чињенице да у разним религијама, пре свега аврамовским, постоји подударност моралних вредности, не садржи у себи никакву издају Православља, већ просто одражава реалност. Сагласно томе, учешће представника Православне Цркве на међурелигијском скупу, на коме се не дискутује о доктринарним питањима, не може се сматрати противканонским делом или издајом православног учења о вери. Слично томе, признање «вере у једног Свевишњег» у разним монотеистичким религијама више је констатација чињенице да присталице тих религија исповедају једнобожје и таква констатација ни на који начин не искључује другу чињеницу – да представе и појмови учења о вери у Једнога Бога у тим религијама не само што нису подударни, већ се радикално разликују.
Посебно питање заједничких молитава православних са инославнима
Одговор на ово питање налази се у одлукама Светог Синода Руске Православне Цркве (20 априла 2005. год.) и Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве (23 маја 2005. год.) у документу “О односу са инославним вероисповестима и међуконфесионалним организацијама”, где се каже:
Православна Црква искључује сваку могућност литургијског општења са неправославнима. Недопустиво је учешће православних у литургијским радњама повезаним са тзв. екуменистичким или међуконфесионалним богослужењима.
Из тога следи да су посећивање католичких или протестантских храмова од стране православних, присуство инославном богослужењу без јавне или тајне молитве, православна молитва пред општехришћанским светињама у потпуности дозвољени, док је јавна или приватна молитва са инославнима за православне недопустива.
Позивање на каноне у којима се говори о недопустивости заједничке молитве са јеретицима није коректно без правилног разумевања духа и смисла тих канона, што је немогуће без разумевања конкретних историјских преседана. Тако је, на основу историјског контекста из кога проистичу та правила (45 апостолско правило и 33 правило Лаодикијског Сабора), очигледно да је њихов циљ спречавање саблажњавања људи који се колебају у тренутку појављивања нових јереси и раскола. У сваком случају, контакти са конфесијама одржавају се већ више векова.
Епископ Диомид погрешно тумачи посету Свјатејшег Патријарха Сабору Париске Богомајке у октобру 2007. године. Питање о наводном одржавању католичког богослужења у време његове посете правовремено је разјашњено у специјалном саопштењу Службе за комуникације ОВСЦ МП (од 04.10.2007. г), у коме се каже:
Током боравка у Паризу, Свјатејши Патријарх Московски и целе Русије Алексије II поклонио се великој светињи хришћанског света — Трновом венцу Господа Исуса Христа, који се чува у Сабору Париске Богомајке. Пред њим је одржан кратки православни молебан, а не заједничко православно-католичко богослужење <…> У време савршавања молебана у храму су били присутни париски надбискуп Андре Вин-Троа и свештенослужитељи католичке цркве у Француској. Молитва париског надбискупа пред Трновим венцем била је савршена по завршетку православног молебана и поклоњења Свјатејшег Патријарха светињи.
Епископ Диомид је ипак игнорисао ту чињеницу, објавивши 19 новембра 2007. г. посебно «Обраћање» са разобличитељском пресудом Свајтејшем Патријарху која се заснива на саопштењима световних масмедија.
Питање сазива Помесног Сабора
Епископ Диомид оптужује Свештеноначалије за «кршење принципа саборности», изражено у несазивању Помесног Сабора на коме учествују и клирици и мирјани.
Према Уставу Руске Православне Цркве:
Највиши органи црквене власти и управљања су Помесни Сабор, Архијерејски Сабор, Свети Синод на челу са Патријархом Московским и целе Русије (I.7).
У Руској Православној Цркви, највиша власт у области учења о вери и канонског устројства припада Помесном Сабору. Датум сазивања Помесног Сабора одређује Архијерејски Сабор. У ванредним околностима Патријарх Московски и целе Русије (Местодржитељ) и Свети Синод могу сазвати Помесни Сабор. Помесни Сабор састоји се из архијереја, представника клира, монаха и мирјана, у броју и реду које одређује Архијерејски Сабор (II.1-2).
Међутим, сагласно црквеној традицији, црквени сабор је, у суштинском и строгом смислу, – сабор епископа. Другим речима, искључиво право гласа при доношењу саборних одлука имају епископи.
Ова норма такође је утврђена Уставом:
Сви архијереји — чланови [Помесног] Сабора чине Архијерејски Савет. Савет сазива Председника Сабора на сопствену иницијативу или на основу предлога најмање 1/3 архијереја. Задатак Савета обухвата разматрање оних одлука које су од посебне важности и које изазивају недоумице у погледу сагласности са Светим Писмом, Светим Предањем, догматима и канонима, као и подршку црквеном јединству.
Уколико неку одлуку Сабора или део те одлуке одбаци већина присутних архијереја, она се поново саборно разматра. Уколико и после тога већина присутних јерарха на Сабору одбаци дату одлуку, она губи снагу саборне одлуке (II.13).
То право епископата утврђено је и у претходној редакцији устава наше Цркве (1988. г.). Према томе, нема никаквих основа да се промене у садашњем Уставу у погледу пуномоћја Помесног и Архијерејског Сабора карактеришу као прекршај канонских норми црквеног устројства.
Општи богословски закључак
На основу резултата анализе писама и обраћања епископа Диомида, Синодална Богословска Комисија дошла је до закључка да су оптужбе против Свештеноначалија у потпуности богословски неосноване.
II. Канонска квалификација публикација епископа Диомида
1. Епископ Диомид, обративши се јавно не само Свештеноначалију, већ «свим архипастирима, пастирима, клирицима, монасима и свој верној деци Свете Православне Цркве», а такође и “Свјатејшем Патријарху Московском и целе Русије Алексију II и свој верној деци Руске Православне Цркве”, присвојио је себи права која припадају носиоцима и органима више црквене власти.
Сагласно Уставу Руске Православне Цркве (X.15), «Епархијски архијереј може се обратити архипастирским посланицама клиру и мирјанима у својој епархији». Право обраћања целој Пуноћи Православне Цркве припада Патријарху Московском и целе Русије (IV.7д)) и Светом Синоду (V.25м)).
У овом случају нарушени су: 34 правило Светих Апостола, 9 правило Антиохијског Сабора, 20 правило Трулског Сабора.
2. У «Обраћању» епископа Диомида од 6/19 новембря 2007. године, каже се:
Православни хришћани не треба да посећују оне храмове у којима служе епископи-екуменисти, јер ће грех епископа пасти на клир и мирјане Руске Православне Цркве, који су с тим епископом у молитвеном општењу.
На основу ових речи јасно је да епископ Диомид помињање законитог епископа, оптуженог за “јерес екуменизма”, сматра греховном делатношћу, што практично садржи позив на непомињање таквих епископа и представља нарушавање 14 и 15 правила Двократного Сабора (такође видети 13 правило Двократног Сабора).
У суштини ова изјава представља позив на прекид молитвеног општења са епископима који законито заузимају своје катедре.
Оваква дела налажу да се окривљени лиши свештеног чина.
3. У Обраћању епископа Диомида од 6/19 новембря 2007. године такође стоји:
Свјатејши патријарх, учествујући у екуменистичким контактима, не лишава ли тиме самог себе благодати, чинећи Руску Православну Цркву обезглављеном? … Међу апостолима било је оних који су издали Божанског Учитеља, зар није исто учинио и предстојатељ Руске Православне Цркве у заједничкој молитви у католичком храму? <…> Ваша Светости, како може Ангел, првосветитељ Руске Православне Цркве после таквог јавног одступања од црквених канона и правила бити веран чувар православног вероучења? <…> Господ чека на ваше покајање и обраћење!
У датом случају епископ Диомид, јавно оптуживши Свјатејшег Патријарха за одступање од црквених канона и поредећи га са апостолом који је издао Христа, подлеже одговорности на основу 6 правила Другог Васељенског Сабора.
Тим правилом утврђује се црквено-судски принцип према коме они који клеветнички оптужују епископа подлежу казни, у складу са тежином преступа за који се износи оптужба. Управо то правило говори да они који оптужују епископа «неће прије моћи тужбу своју поднијети док писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни ако им се послије односне расправе докаже да су они оклеветали оптуженога епископа».
4. Утврђено је да јавни наступи епископа Диомида представљају кршење архијерејског обећања, изреченог при епископској хиротонији, у коме се каже:
Обећавам да ћу црквени мир чувати и тврдо држати... и у свему последовати и увек се повиновати Великом Господину и оцу нашем Свјатејшем Патријарху Московском и целе Русије и Светом Синоду.
Разматрани документи, потписани од стране епископа Анадирског и Чукотског, дискредитују ауторитет Руске Православне Цркве, фактички провоцирају раскол, прожети су духом изолационизма и екстремизма, намећу Цркви конфликт са државном влашћу и са представницима других конфесија, а такође представљају и саблазан за људе који стоје «на прагу» Православне Цркве.
Горепоменуто дозвољава доношење закључка да епископ Анадирски и Чукотски подлеже црквеном суду.
Одлука Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве 24-29 јуна 2008. године «О делатности Преосвећеног Диомида, епископа Анадирског и Чукотског»
Одлука је донета на пленарном заседању Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, 27 јуна 2008. године
Свети Архијерејски Сабор, подстакнут бригом о верној деци Руске Православне Цркве и бригом о сведочењу Истине Христове свету, пажљиво је размотрио делатност Преосвећеног епископа Анадирског и Чукотског Диомида.
Почевши од јануара 2007. године, име Преосвећеног Диомида повезано је са ширењем многих јавних саопштења која су нарушила мир у Цркви, изазвала смућење код верујућих, представљајући за њих саблазан, као и недоумице у иностранству.
Преосвећени епископ Диомид одсуствовао је са Архијерејског Сабора без оправданог разлога. Његово позивање на болест није потврђено званичним медицинским мишљењем. У то исто време, јавна делатност Преосвећеног уочи Сабора, укључујући и одржавање епархијског сабора којим је руководио, сведочи о његовој физичкој способности да допутује у Москву.
Без могућности да свог сабрата лично саслуша, Сабор је ипак сматрао неопходним да искаже свој суд о његовој делатности. Сабор се упознао са писаним обраћањима епископа Диомида и сведочењима црквених представника који су с њим разговарали. Посебна пажња посвећена је богословској анализи Синодалне богословско-канонске комисије, као и посланици Духовног Сабора Свјато-Тројицке Сергијеве Лавре, саветодавном писму епископа Сергијево-Посадског Теогноста, коментарима предавача Московске Духовне академије и оценама многих других чланова Цркве.
Након анализе свих докумената, сведочанстава и околности, Свети Сабор сматра највећом кривицом Преосвећеног епископа Диомида што својим обраћањима и изјавама подстиче дух раскола у Цркви, руши њено јединство, заповеђено самим Господом (Јн. 17, 21). За нас је посебно болно да сведочимо о томе после успостављања јединства унутар Помесне Руске Православне Цркве 17 маја 2007. године. Управо у то време, непријатељ рода човечјег, незадовољан наново успостављеним братским општењем, подстиче дух поделе.
Поједине изјаве и изрази садржани у обраћањима епископа Диомида воде ка конфронтацији Цркве са државом и друштвом. Неки искази говоре о ауторовим претензијама на искључиву правилност ставова поводом одређених питања, у односу на која је Црква увек допуштала разноликост мишљења – у погледу политичког устројства друштва. Као последицу имамо покушај идентификације Светог Православља са одређеним политичким избором.
Исказујући своје мишљење о актуелним проблемима црквеног живота, који сами по себи заслужују дискусију, епископ Диомид то не чини у духу братске љубави, већ у облику грубог разобличавања своје сабраће. Угрожавајући Цркву расколом, аутор ових обраћања приморава на прихватање његове тачке гледишта, не старајући се о саборном изражавању истине, заснованом на Светом писму и Светом Предању Свете Цркве.
Упутивши своја обраћања читавој Црквеној Пуноћи, Преосвећени Диомид је прекорачио канонска права епархијског архијереја и испољио претензије на она пуномоћја која у Руској Православној Цркви припадају Архијерејском Сабору, Светом Синоду и Свјатејшем Патријарху. Поступајући на такав начин, епископ Диомид нарушио је 34 правило Светих Апостола и важећи Устав Руске Православне Цркве (X.15).
У обраћањима Преосвећеног Диомида Сабор је нашао многе примере клевете, дезинформација и чисте лажи у погледу делатности Предстојатеља Цркве и појединих архипастира.
Чување чистоте Светог Православља не може се чинити на поменути начин. Јер, по речима Господа Исуса Христа, «По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или смокве са чкаља?» (Мт. 7, 16). Узнемиравајућа питања савести неопходно је према установљеном реду изнети пред Архијерејски Сабор, пред Свети Синод, Свјатејшег Патријарха. Јерарх, који почиње дискусију са својом сабраћом, мора сачувати и показати смирење, уважавање и братску љубав, не покушавајући да унапред одреди одлуку Црквене Пуноће по овом или оном питању.
Епископ Диомид носи пуну одговорност за саблазан појединих чланова Цркве, довевши их у сукоб са Свештеноначалијем и садашњим Светим Архијерејским Сабором, и сматра се кривим за раскол, беспоредак и нарушавање пастирске делатности у повереној му епархији.
Молимо се за смирење душа и успостављање једномислија у Анадирско-Чукотској епархији и позивамо на свеопшту молитву за очување јединства наше Мајке-Цркве.
У исто време, знајући своју одговорност пред Богом, Сабор сматра неопходним да се делује одлучно и не допусти ширење расколничког духа.
Имајући у виду озбиљност поступака Преосвећеног епископа Диомида и групе клирика, Сабор доноси следећу одлуку:
1. Одлучно се осуђује делатност Преосвећеног епископа Анадирског и Чукотског Диомида, због кршења канонских норми (34 Апостолског правила, 6 правила II Васељенског Сабора, 13,14 и 15 правила Двократног сабора, 9 правила Антиохијского сабора) и уношења саблазни у црквени живот.
2. За канонске преступе, изражене у клеветама и лажима на адресу Свештеноначалија, за подстицање расколничких настројења и утицаја, епископ Диомид лишава се свештеног чина.
3. Желећи исправљање и духовно исцељење сабрата, Сабор позива епископа Диомида да одмах престане са делатностима која саблажњавају чеда Цркве и провоцирају раскол, и да принесе покајање за учињено пред читавом Црквеном Пуноћом у лицу Светог Синода на његовом првом наредном заседању.
4. У случају покајања епископа Диомида, Свети Синод ће размотрити питање његовог даљег служења.
5. Одлука Светог Архијерејског Сабора о лишавању чина епископа ступа на снагу у случају да се покајање не принесе, као што је речено у ставу 3 ове одлуке.
6. Због учествовања у расколу, игуман Илија (Емпулев) лишава се свештеног чина. Протојереју Владимиру Мордвову, јереју Јовану Балицком, јеромонаху Антонију (Шљахову) забрањује се свештенослужење до покајања.
+АЛЕКСИЈЕ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ
Чланови Председништва Архијерејског Сабора:
Владимир, митрополит Кијевски и целе Украјине
Данил, митрополит Токијски и целог Јапана
Владимир, митрополит Санкт-Петербургшки и Ладожски
Филарет, митрополит Мински и Слуцки, Патријаршијски эгзарх целе Белорусије
Јувеналије, митрополит Крутицки и Коломенски
Кирил, митрополит Смоленски и Калињинградски, председник Одељења за спољне црквене везе
Климент, митрополит Калужски и Боровски, управник Московске Патријаршије
Владимир, митрополит Кишињевски и целе Молдавије
Иларион, митрополит Источно-амерички и Њујоршки, Првојерарх Руске Заграничне Цркве
Владимир, митрополит Ташкентски и Средњеазијски
Александар, митрополит Рижски и целе Латвије
Корнилије, митрополит Таљински и целе Естоније
Инокентије, архиепископ Корсунски
Јован, архиепископ Белгородски и Старооскољски
Кирил, архиепископ Јарославски и Ростовски
Превoд са руског: Славјанка
Извор: Прес-служба Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, 2008. године
