28.11.2008.

Ex Oriente Lux или наш одговор Ватикану

Свештеник Данил Сисојев


Последње године протеклог миленијума обележене су јачањем притиска вероодступничког Запада на Православни свет. По речима св. Фотија, "мужеви порочни и мрски – а свако благочестив мора их тако назвати! - мужеви, који су из тмине изронили, јер беху плод области западне... путем гнусне политике и извртања догмата – што чинише у дрскости својој! - разорише, истребише лозу Господњу возљубљену и новозасађену”, која је тек почела да се обнавља после страшних прогона. Они испунише речи апостола Павла (2 Кор. 11, 4), јер су проповедали другог Исуса, кога не проповедаше апостоли и мученици, Исуса, који је прекршио Своју реч (Мт. 28, 20) и напустио Цркву, уместо Себе оставивши смртног "непогрешивог" прејемника у Риму, или ништа мање "непогрешивог" пастора у Њујорку или Хамбургу. Нови проповедници заиста дају другог Духа, кога хришћани нису примили од ученика Господњих. - Духа, Који не исходи од Једнога Оца, како је о томе учио Спаситељ (Јов. 15, 26), већ Духа који има почетак од Оца и Сина, као једног Почетка; Духа Који, као и Његови Изводитељи, није Самостална Ипостас, Личност, Самосвест, већ је ништа друго осим однос љубави међу истим таквим односима (према речима Томе Аквинског) унутар једне безличне Суштине. А Она нам више личи на Апсолут хиндуизма него на Бога Авраамовог, Исаковог и Јаковљевог, Бога, Откривеног нам кроз Исуса Христа у Истинитом Светом Духу. И као последица, ти весници мрака дају друго Еванђеље, које нисмо примили од посланика Христовог Еванђеља – благовестије по човеку, а не по Христу у Коме телесно обитава сва пуноћа Божанства (Кол. 2, 8-9). Они носе вест о човеку неспособном да прими нетварну благодат Саздатеља (јер одбацују само постојање нетварних енергија), о човеку који одбацује чињеницу страшне повреде због грехопада и коме је, према томе, потребно само јуридичко оправдање од Бога, о човеку коме, у крајњој линији, уопште не треба Сведржитељ. И зато њиховом еванђељу није потребан јединствени лек нужан реалном, повређеном човеку и Истока и Запада - у Богочовеку, умрлом и васкрслом да би у нас, у наша срца и тела, улио вечни живот Свете Тројице. Они од Њега траже само признање своје нормалности и гаранцију свог вечног комфора, због чега су спремни на најмање могуће поступке – или индулгенције, или признање Исуса као Личног Спаситеља.

Њихов долазак није изненађење, јер Писмо говори да ће се појавити лажни пророци (Мт. 24, 24). Међутим, поставља се питање: "Kако се супротставити том налету јереси?" Одговор може бити само један: проповедањем Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, Његовог Беспочетног Оца и Светог Духа. Јер наш циљ не може да буде победа над људима, већ њихово ослобођење од власти нашег заједничког непријатеља – ђавола. Није случајно што се наша Црква назива Источном. И створена светлост озарује нашу Земљу са истока, па неће ли тим пре нетварна светлост Утешитеља доћи на Запад из Едема. Христос позива да на налете поноћне тмине хуманизма одговоримо вешћу о светлости Васкрсења, одавно помраченој у несрећним државама Запада. Њихов долазак – знак је немоћи и дегенерације. Утицај одступничког хришћанства у земљама Европе и Америке сваке године је све мањи. (Није без разлога данашњи антипапа објавио да је Француској потребна нова евангелизација). Будући да се све више прилагођава духу овог века (духу злом и нечистом), оно само убрзава тај процес и, желећи да сачува своју паству, окреће се према нама, ширећи своју прозелитску делатност. Али западно хришћанство не зна шта му је потребно. Уколико се његов план успешно оствари, време његове пропасти ће се убрзати, јер ће последња баријера, на коју се, не знајући то, ослањају све тежње Рима и протестантизма, бити изгубљена.

Али, како пронети ту чудесну вест? Том задатку није била сасвим дорасла руска емиграција, утонула у раскол, већ су пут крчили они који су остали верни страдајућој Руској цркви. Овде су нашле своју потврду Тертулијанове речи да је "крв мученика семе Цркве". Тако је у Паризу, под руководством митр. Сергија (Страгородског), основано братство Св. Фотија, са циљем да се проповеда Православље међу Французима и обнови Западно Православље. Душа братства био је један од највећих богослова 20 века, В. Н. Лоски. A ускоро је делатност братства донела и своје прве плодове. – Године 1936, Православној Цркви, у својству западног обреда, присајединила се отпала од латинства "католичко-евангелистичка црква", која је признала неискварени Символ Вере, одлуке 7 Васељенских Сабора и Посланице Источних Патријараха из 1848. године. Сагласно одлуци митр.Сергија Московског и Привременог Синода № 75 од 16. јуна 1936. године, установљен је следећи поредак присаједињења западног обреда Православљу: миропомазани чланови заједнице присаједињују се према трећем “чинопријему”, они који нису миропомазани – миропомазивани су, док је свештенство, незаконито хиротонисано (од протестаната), поново рукополагано од православног епископа. Међутим, најважнија је одлука да се у Богослужењу заједнице сачува западни обред, али исправљен и усаглашен са источном евхаристијском традицијом (квасни хлеб, причешће под оба вида, итд.). Календар треба да садржи само светитеље који су канонизовани до 1054. године. – Та одлука Синода Цркве мученика и данас представља канонску основу за постојање Западног Православља. Недуго потом у апостолско хришћанство вратило се десетак француских свештеника са парохијама како у самој Француској тако и у Алжиру. Други пример масовног преласка бивших латина у Православље јесте Православна Црква Мексика (бив. Старокатоличка Црква). Основана 1926. године од стране римокатолика у знак протеста против шпанског колонијализма, потпуно је прешла у Православље 1976. године. Данас је егзархат Америчке Православне Цркве. Године 1990, у Христову Цркву ступила је Православна Црква у Португалији. Њен пут такође није био праволинијски. У почетку је била код карловчана, а затим код грчких старокалендараца, а данас је аутономни део Пољске Православне Цркве. Та Црква има 5 епархија (укључујући и оне у Бразилу), као и известан број парохија у Африци. Њена бројност стално расте, јер многи латини, који не могу Христа да замене човеком-папом, желе да јој приступе. Путем који је започела Руска Црква пошли су многи. У Америци постоји читав низ православних група - древноримског, келтског, галиканског обреда, које, на несрећу, већином немају канонске везе са Васељенском Црквом. (Изузетак је Француска Православна Црква, која се налази под омофором Румунског Патријарха). Узрок ове трагедије је ненормалан канонски положај Православне Цркве на Западу. На пример, у САД, постоји око 40 православних јурисдикција, од којих је само 15 законито. Али и оне дозвољавају да у једном граду постоји неколико епископа, што радикално противречи апостолској пракси устројства Цркве. Многи проблеми се могу избећи, уколико би православне избеглице послушале савет митр. Сергија Нижегородског, који је још 1926. године саветовао руским емигрантима-епископима да ступе у друге помесне Цркве уколико се нађу на њиховој територији, а ”у неправославним државама да организују самосталне заједнице или Цркве, чији чланови не морају бити припадници руског народа”. То упутство будућег патријарха је потпуно у складу са Предањем Цркве. Историја зна за известан број случајева обнове Цркава које су пале у јерес. – Такво је стварање Двинског Јерменског Католикосата у VII веку, обнова Англиканске Цркве од стране св. Августина Кентерберијског, Руске Митрополије 988. године (њен први оснивач био је св. Патријарх Фотије 867 г.) као и обнова Александријске Цркве после потпуног монофизитског разорења. Међутим, савремена ситуација на западу више је последица страха од Рима него следовање примеру Црквене историје.

Међутим, морамо поменути и нове Цркве, које не треба да остану недефинисане, већ су обавезне да се повинују Промислу Божијем да обнове исконско Православље Запада. У супротном, за западног човека Православље ће остати етничка вера, што у корену противречи самој суштини постојања Цркве, у којој нема ни Јелина, ни Јудеја (Гал. 4, 28), ни Руса, ни Американца, већ су сви једно у Христу. Православље треба сведочити не само кроз обнову древних Литургија, већ и кроз поштовање небеских покровитеља Васкрсавајућих Цркава, који су силом Светог Духа састављали та молитвословља. (Често заборављамо да је римска миса – искварена Литургија св. Григорија Двојеслова, чију Литургију Пређеосвећених Дарова савршавамо у Великом Посту. Према томе, примедбе да ће увођење западног обреда разрушити литургијско јединство Цркве нису основане. То јединство не нарушавају служења Литургије св. ап. Јакова у Јерусалиму и св. ап. Марка у Александрији! Ми бисмо, наравно, протестовали против служења Литургије Несторија или краља Едварда VI, али аутори обновљеног западног обреда нису јеретици већ истински свети). На срећу, наша Црква и овде поступа сагласно Предању. – У Сурожској епархији међу меснопоштованима су и древни светитељи Енглеске и Ирске. Исто се дешава и у Црквама Немачке и Француске. Надамо се да слична пракса постоји и у другим Црквама које се образују у латинским земљама (на пример, у Мађарској и Шпанији). Већ само молитвено обраћање светитељима – покровитељима народа који се поново обраћају Христу има велику силу, јер их позива на узвратну молитву за своје сроднике по плоти, и на тај начин се на Цркве које се обнављају шаљу непрекинути потоци Духа Животворног, Јединог Који је способан да приведе заблуделе јеретике Христу, а кроз Њега и Оцу.

Други задатак, који је повезан с првим, односи се на неопходност "оцрковљења" наслеђа Западних Отаца. На жалост, у нашој црквено-историјској науци преовладава потпуно неправославан поглед на историју Велике шизме, према коме је до одвајања Западних Цркава од Источних дошло још у II веку (неки су нашли такве трагове још код свештеномученика Климента Римског), на шта, из неког разлога, Источне Цркве нису обраћале никакву пажњу. (То се најчешће објашњава језичким баријерама и недостатком контаката, што уопште не одговара стварности. Поменимо преп. Максима Исповедника или Атанасија Великог, чији живот је на најтешњи начин био повезан са Западним Црквама). Временом су те првобитне разлике постале све јасније, откривајући темеље које су безмало још апостоли положили и који су, на крају крајева, и довели до "поделе Цркве". Живи пример развоја сличних идеја представља генеалогија развоја папизма присутна у уџбеницима компаративног богословља, према којој је први папа (у савременом смислу те речи) био св. Виктор (189-199), који је одлучио асијске Цркве због неправилног празновања Пасхе. И у томе се види неко "папско властољубље". Но, ако се ово извикано "властољубље" појавило тако рано, зашто морамо да му одричемо апостолско порекло (тим пре што се у ту шему тада лако уклапа 1 посланица Коринћанима св. Климента Римског (88-97), кога је рукоположио сам ап. Петар). Управо у то време многи црквени обичаји који, како верујемо, имају апостолско порекло, утврђени су у писаној форми (на пример, забрана коленопреклоњења у недељу и у периоду Педесетнице). Зашто је примат Римског епископа, чије се постојање овде жели посведочити, изузетак? Али, ако желимо да размотримо то и слична дешавања с гледишта Православног Предања, све долази на своје место. Наравно, папа Виктор није ни помишљао на личну вероучитељску непогрешивост или примат власти. Он се ослањао на ауторитет појединих сабора, као што су Палестински, Галски, Понтијски, Месопотамски, Коринтски. Чак је и сам сазвао сабор италијанских епископа. Папа Виктор се на тај начин ослањао на једнодушни глас Сабора Васељенске Цркве и његови поступци били су далеко од властољубља или мишљења о сопственој непогрешивости, већ, напротив, чист израз Свештеног Предања. Напоменућемо да је Православна Црква усвојила став папе Виктора, па ће данас свако ко празнује Пасху као Асијци (14 Нисана) бити одлучен од Цркве као јеретик.

Основу школске представе о папском властољубљу чини схватање, својственије протестантима него православнима, о Цркви као конфедерацији Помесних Цркава потпуно независних у свом унутрашњем животу, повезаних само јединством учења о вери. За присталице таквог става свако мешање у "унутрашње ствари" друге Цркве је пројава властољубља и без сумње незаконито. Занимљиво је да су се таквих ставова придржавали оци аријанског сабора у Антиохији, када су протестовали због мешања Православног Рима у "унутрашње ствари Истока". Међутим, Васељенска Црква увек се придржавала другог учења. Она је увек памтила речи апостола Павла: "Ако пати један уд, сви удови пате с њим" (1 Кор.12, 26) и према томе у Њој нема проблема својствених само једној Цркви. Уколико се негде нарушава Предање и ствара могућност за настанак раскола или јереси, то је свака Црква, а нарочито она која има првенство части, дужна да се умеша и спречи ту невољу. Управо у том смислу треба разумети већину случајева претензија Рима 1 миленијума (с изузетком проповеди јереси монотелиства папе Хонорија и конфликт св. Фотија са папама Николом и Адријаном). Захваљујући том мешању римског епископа Црква је победила аријанство и несторијанство, монофизитство, монотелитство и иконоборство. И за то су они примили вечну славу не од људи, већ од самога Господа!

У вези с тим намеће се питање о главном разлогу отпадништва Запада. – О лажном учењу према коме је ипостасни Источник Духа Светога не само Отац већ и Син. Савремени богослови уче да је главни кривац за ту страшну јерес блаж. Августин. Заиста, у делима тог Оца Цркве налазимо речи које потврђују ту доктрину (нарочито у књизи De Trinitate). Сличне изјаве можемо наћи и код других западних Отаца IV-VIII века. Но, занимљиво је да ниједан Источни Отац тог времена не разобличава то лажно учење! Цар Теодосије (чији су саветници вероватно знали латински) позива блаж. Августина на III Васељенски сабор, као непоколебљиви стуб Православља, а Оци V Васељенског Сабора чак га укључују (заједно с другим Оцима који су учили да Дух исходи од Оца и Сина) међу Оце чију веру смо дужни да подражавамо. Зар Оци овог Сабора нису апсолутно ништа знали о богословљу аутора које су препоручивали за узоре? У то је једноставно тешко поверовати! Проблематичност школског формулисања питања постаје израженија када знамо да један од најдубљих Источних богослова – преп. Максим Исповедник оправдава то учење против јеретика – монотелита. У посланици еп. Макрину он пише да западни богослови уче да Дух исходи од Оца и Сина, и да уопште немају у виду Његово Ипостасно происхођење од Обојице, већ од Оца кроз Сина. Другим речима, да нетварне енергије исходе из Суштине заједничкој Свима Трима Ипостасима, при чему вечно исијавање светлости Духа почиње од Оца и кроз Сина се даје Духом. Важно је приметити да Изливање енергије такође постоји независно од стварања света и тиме се не мање принципијелно разликује од унутрашњег односа Ипостаси Божанствене Тројице. Преподобног Максима тешко можемо окривити за непознавање западног богословља, јер је провео много година како у Картагинској Цркви (где се морао максимално осећати утицај богословља блаж. Августина), тако и у Римској цркви, где је подржавао св. папу Мартина, који је такође учио о исхођењу Утешитеља од Оца и Сина. Управо на основу таквог разумевања Filioque треба, по мишљењу В. Н. Лоског, разумети и одлуке Толедских Сабора, и богословље блаж. Августина. Потврдом таквог схватања можемо сматрати чињеницу да је учење о божанственим енергијама признато у Томосу папе Лава и од св. Григорија Двојеслова.

Преломним тренутком у настанку савременог латинства треба сматрати делатност теолога за време каролиншке обнове, који су подржали иконоборство, покренули идеју о стварању алтернативне империје, а за то је било неопходно окривити постојећу империју за јерес. Не чуди нас што је православно учење о вечном исијавању Духа од Оца кроз Сина искривљено незнањем германских богослова. Напоменућемо да је у конфликту са Фотијем папа Никола био приморан да се обрати - не епископима Италије, који су чували Православље, него Германима и Францима! Отуда савремено учење о папској власти, очигледно наметнуто од стране припадника Клинијевског реда. Важно је истаћи да је у XI веку сваки папа који је испољавао претензије на власт над Црквом и исповедао јеретички филиоквизам (последњи је узрок првог) био немац - бенедиктинац из Клинија (или опатија које су припадале том реду), док су се Италијани залагали за савез са Црквом и одбацивали додатак Символу. Последњи су претрпели пораз у тој првој западној револуцији, и непријатељ је отео Рим. Борбено крило те побуне против Богочовека чинили су Нормани, који су сломили Православље у Енглеској, Калабрији и другим земљама Запада (а касније и Истока – Крсташки походи). Римска Црква је претрпела такве реформе да је не би препознао ниједан папа из претходних векова. И ето, 1054. године, трон апостола Петра је опустео да би до дана данашњег остао упражњен! И овде долазимо до главног питања: зашто процес враћања Православља на Запад мимоилази средиште религиозног живота европске цивилизације – Рим? Он је сав заквашен Римом. Чак и сам протестантизам – није ништа друго до одбацивање онога што говори папа. По правилној речи А. Хомјакова, ако Рим каже "А" протестанти одговарају "-А", и из тог оквира нико од њих не излази.

Тим више је важно сведочити истинско Еванђеље, не у неком углу, већ у самом средишту европске религије. Свети апостоли су управо тако поступали. Они нису ишли да проповедају у удаљена сеоца где није било озбиљних противника, већ су ступали у борбу у великим градовима, где су силом Утешитеља победили сва лукавства непријатеља. Тако се светлост Еванђеља проширила у све градиће и села у окружењу тог освојеног града. Сада је дошло време да апостолска Црква унесе нетварну светлост Тројице у само срце мрачног света Запада, да тим људима што седе у тами и сени смртној омогући да увиде што раније није било под сунцем – Бога који је постао плот. Још на почетку тог века свештеномученик Иларион (Тројицки) маштао је о томе да се у центру Рима сагради манастир, сличан Лаври, са задатком његових житеља да проповедају Православље латинима и протестантима. Данас ми не можемо маштати о тој величанственој красоти коју је замишљао св. Иларион, али сама идеја је потпуно изводљива. Потребна је само жеља!

Најсилнији удар непријатељу свакако би био постављање православног епископа на данас празну римску катедру, јер садашњи јеретички римски првосвештеник не може бити апостолски наследник древне Римске катедре. За то се моле Господу свети апостоли Петар и Павле, и сви безбројни свети, који су собом украсили ту прекрасну Цркву. Могу нам рећи да су то снови, али Богу је све могуће. И ако хришћани ипак реше да испуне Његове заповести (Мт. 28, 19), Сам Сведржитељ ће уништити све препреке на њиховим путевима.

Сада да размотримо могуће аргументе противника идеје о попуњавању празне римске катедре. Први од њих се уопште не може сматрати озбиљним. – Он се састоји у тврдњи да римокатоличка црква уопште није јеретичка организација, већ наша Црква - сестра (диван израз, али сам тај концепт указује на њен расколнички карактер, јер у Библији слично учење можемо наћи само у причи Језекиљевој о двама сестрама, које симболизују Јерусалим и Самарију. Последња је, према Писму, била сестра – расколница, увевши култ телета (видети Јез.23)), и стога ми не можемо рукополагати другог епископа на већ заузету катедру, јер се то противи канонима. Учење о “сестринским црквама” се не може прихватити јер се заснива на јеретичкој еклесиологији (теорији грана). Реч Божија каже да је Црква једна и јединство Њено постоји захваљујући јединству Евхаристије (1 Кор. 10, 17), а за то услов може бити искључиво јединство вере (Еф. 4, 4-6). Како можемо сматрати сестром Цркву чију Литургију с правом не признајемо (сетимо се примера забране архим. Зинона), чији је Символ вере искварен? (Сама реч "символ" означава знак: на пример, преломљени штапић или прстен по коме људи који су дуго били растављени познају један другог. Уколико се, на пример, два штапића не сложе у један, препознавања нема. Тако и Христос не препознаје као Своје оне који су изврнули Символ вере!). О каквим канонима може бити речи ако се канонски кодекс савременог Рима принципијелно разликује од нашег?

Други аргумент против обнове Православне Римске Цркве има већу тежину. У складу с њим, над Римском Црквом још није изречен Црквени суд, њен поглавар није позван на Васељенски Сабор ради оправдања или осуде, а ми смо је одвојили од себе у складу са 15 правилом Двократног Сабора у својству мере пред суд (и то и јесте заиста тако како, у крајњој мери, пишу Валсамон и Властар). Међутим, и овај аргумент нам не даје право да оклевамо са обновом Римске катедре. Пре свега, нема никаквих наговештаја да ће се Васељенски Сабор у ближе време сазвати, ако није сазван током 950 година од отпадништва Рима. А црквена историја нас учи да нисмо дужни да одлажемо обнову оних Цркава које су отпале од Бога. На пример, раскол донатиста био је осуђен после готово читавог века од времена настанка, али то није спречило православне да попуне све катедре упражњене због раскола, упркос чињеници да расколници још нису били саборно осуђени - јер се не ради о међуцрквеној дипломатији већ о вечном спасењу људи. Шта више, уколико ипак дође до сазивања Сабора, дело измирења не могу спречити епископи који су заједно у једном граду, јер код нас постоје канони који регулишу поредак присаједињења отпавших од Цркве (видети правила Картагинског Сабора о епископима донатистима). Према томе, рукоположење православног римског епископа пре ће допринети преговорима са ватиканским антипапом него што ће их ометати.

Ко реално може извршити то највеће дело обнове древне апостолске Цркве? Код нас нема канона који то регулишу. Идеално би било обновити Цркву на Васељенском Сабору, али то је на жалост тешко изводљиво. У принципу право на обнављање Цркве превасходно припада Цркви – Мајци, али пошто је Римска Црква апостолског порекла, та могућност је искључена (уколико се, наравно, за то не побрине Мајка свих Цркава – Црква Јерусалимска). Често је отпале или уништене Цркве обнављала Црква Константинопољска (на пример, Александријску и Албанску Цркву), али тог права није лишена ниједна друга законита помесна Црква (поменимо да су Антиохијска и Александријска Црква установиле јерархију на Кипру). Чини нам се да би посебну улогу у томе могла да одигра наша Руска Црква. По речима св. Теофана Затворника, Руска Црква је Промислом Божијим постављена на место отпале Римске Цркве, па би било добро да она и оживи ту грану на чије место је накалемљена.

Поменућемо да је Римску Цркву неопходно обновити управо као саму Древну Цркву Запада, са свим правима која су јој дата на Васељенским Саборима, а не створити некаквог римског викара с титулом "Апрелевский". Само у том случају Римска Црква би могла да постане центар гравитације свих здравих сила међу западним хришћанима. А такав центар данас је посебно неопходан. Наступило је време када више нема никаквих спољашњих препрека да се изврши то велико дело. Реформе Другог ватиканског сабора изнутра су поткопале католицизам и у њега се све више улива отров хуманизма и либерализма, од кога беже сви који желе бити верни Христу. Литургијска реформа је, с једне стране, довела до одбацивања тројезичне јереси (што такође помаже мисији), а с друге отворила простор за фантазије литургичара, од којих човек жели да побегне ка постојаности Православне Литургије (источне или западне – није важно). Антипапе су капитулирале пред еволуционизмом и синкретизмом, и зато је за нас просто грех да не пружимо руку онима који покушавају да побегну од паганства које прожима латинство. Уколико у Риму буде законити папа, он може упутити посланицу сваком католичком епископу и свештенику (чињеница да је то данас постало могуће – такође представља милост Божију) и позвати их да се врате Христу, на тај начин пруживши свим традиционалистима могућност да нађу онога ко ће их, чувајући све добро што је Римска Црква сабрала током првих хиљаду година своје историје, накалемити на живо стабло Источне Цркве. А тако можемо помоћи и нашој Цркви коју притискају јеретици, јер ће у њима унутрашњи стимуланс ка пропаганди латинства бити уништен.

Рукоположење римског епископа могло би да одигра огромну позитивну улогу у унутарцрквеном животу, јер би фанарске папистичке тенденције биле лишене сваке основе, чиме би се предупредио настанак многих беспоредака и раскола у помесним Православним Црквама.

Али, многи могу поставити питање: Све је то добро, али шта може да учини обичан православни хришћанин, који нема апостолску власт да решава тај задатак? Да уздахне и остане спокојан? Одговор може бити само "не". Прво, нама је неопходно да оснажимо наше поштовање светих Запада (а у нашем календару има више од стотину римских светитеља), да им се молимо и за себе и за враћање наше заблуделе браће Господу. Друго, на путу у иностранство или у места где има много латина и протестаната, памтити речи Свјатејшег Патријарха Алексија да смо у наше време сви позвани на мисионарство. Па нека време нашег одмора на западним летовалиштима буде и одмор за наше душе, не само да наша тела буду без болести, већ и да душе збаце тежину греха кроз дужност благовествовања. Јер, по речима апостола Јакова, "Ако ко од вас скрене од истине и неко га обрати, нека зна да ће онај који обрати грешника од његовог заблудног пута спасти његову душу смрти и покрити мноштво грехова" (Јак. 5, 19-20). Да подражавамо свете проповеднике Еванђеља, које је Бог изабрао не само међу клирицима, него и мирјанима (на пример, Трифон, просветитељ Финаца или равноапостолна Нина, просветитељка Грузије), да би наследили њихову славу.

И наша утеха на том путу биће испуњење дубоког смисла речи Спаситеља, изговорених на Тајној Вечери, у тајанственој пролећној ноћи (која тако личи на време таме које је пред нама): "Симоне, Симоне, види сатана вас је затражио да вас прорешета као пшеницу. Али Ја сам се молио за тебе да твоја вера не престане. И ти, кад се једном обратиш, утврди своју браћу." (Лк. 22, 31-32) – Не крију ли те речи, како је веровао св. Николај Јапански, предсказање о томе да ће горди Рим, једном уставши из бездана отпадништва, својим примером утврдити и своју браћу која уздишу у земаљској ноћи и чекају избављење од Оног, Који држи седам звезда у руци Својој и ходи међу седам златних свећњака (Апок. 2, 1).





Превoд са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ