01.01.2009.

Шта није рекао преподобни Серафим

Александар Стрижев


О питању псеудоцрквеног митотворства

Пророчке изјаве подвижника благочешћа, тачније, великог Саровског старца, преподобног Серафима, недавно су се појавиле у низу публикација. Бујица сличних пророчанстава преплавила је читаоце уочи празновања 100-годишњице канонизације баћушке Серафима.

Познато је да је Саровски Чудотворац поседовао велики дар пророштва. Његова пророчанства односе се како на судбину Дивјејевске обитељи, тако и на будућност Русије. Многа од њих сабрана су у делу митрополита Серафима (Чичагова) “Летопис Серафимо-Дивјејевског манастира” (1896, 1903) и у књигама Сергија Александровича Нилуса “Велико у малом” (1903, 1905), “На обали Божије реке” (Том 2, Сан Франциско, 1969.). Међутим, појавили су се и нови текстови, који знатно допуњују сабрана пророчанства Преподобног.

Једно од последњих открића односи се на два документа, пронађена у папирима свештеника Павла Флоренског. Разматрање ових докумената показало је да су вероватно доспели код о. Павла уз помоћ С. А. Нилуса (1862–1929), који је блиско познавао Елену Ивановну Мотовилову (†1910), удовицу “слуге Серафимовог”, Николаја Александровича Мотовилова (1808–1879), доброчинитеља Дивјејевске обитељи. Н. А. Мотовилов (човек, благо речено, не сасвим обичан, данас веома познат међу православнима као сабеседник Преподобног који му је поверио скривене мисли о циљу хришћанског живота), оставио је многобројне записе у којима је изложио садржај беседа и изјава старца Серафима. Недавно је том корпусу текстова додата преписка Мотовилова са императорима Николајем I и Александром II (коју сам објавио у књизи ”Слуга Божије Мајке и Серафима”. М, 1996.). Та преписка такође садржи предсказања Преподобног о будућим догађајима у Русији и свету.

Најпажљивији читалац и уједно најауторитетнији издавач Мотовиловљевих записа био је С. А. Нилус. Елена Ивановна је управо Нилусу 1902. године ради анализе предала кутију са рукописима свог покојног мужа. Из те кутије извучена је и објављена данас позната беседа Преподобног ”О циљу хришћанског живота” (прво издање у газети ”Московске вести”, мај, 1903. год.). “Велика Дивјејевска тајна” налазила се у папирима Сергеја Александровича, који су прешли дуг и тежак пут преко океана, и први пут је објављена у Сан Франциску 1969. године усрдношћу нећаке Нилусове жене, Елене Јурјевне Карцове. У лето 1990. год. припремио сам је за штампу, а 21. септембра исте године у газети “Московски литератор” објављен је запис Н. А. Мотовилова ”Антихрист и Русија” (наслов потиче од издавача), који се чувао у архиви о. Павла Флоренског. Овај крајње сумњиви запис прелазио је из руке у руку у предреволуционарно време, а читао се и после ужасног Октобарског преврата. Према сећањима књегиње Н. В. Урусове, она је запис видела 1918. године код истакнутог историчара црквене уметности грофа Ј. А. Олсуфјева, с којим се тада срела у Сергијевом Посаду. Из тог записа запамтила је предсказање Преподобног о ”ужасима и невољама које ће задесити Русију, као и речи о помиловању и спасењу Русије” (журнал “Руски паломник” Валаамске заједнице у Америци. 1990. № 2. с. 94). Навешћемо аутентичне речи Старца из тог записа, данас познатог под називом ”Антихрист и Русија”.

“До рођења антихриста доћи ће до великог и дугог рата и страшне револуције у Русији, по тачним речима оца Серафима, који ће превазићи сваку људску машту, јер ће крвопролиће бити ужасно: буна Разинска, Пугачевска, Француска револуција – све је то ништа у поређењу с оним што ће се десити с Русијом. Многе људе верне Отаџбини снаћи ће погибељ, опљачкаће се црквена имовина и манастири, оскврнуће се цркве Господње, богатство добрих људи ће се уништити и разграбити, реке руске крви ће се пролити. Но, Господ ће помиловати Русију и кроз страдања је привести великој слави”. Нема никакве сумње да ово пророчанство припада светом Серафиму, јер је Н. А. Мотовилов означио: “по тачним речима о. Серафима”. Но, даље у том запису следе расуђивања самог Мотовилова о сверуском, свеславјанском царству Гога и Магога, “пред којим ће сви народи дрхтати”, о подели света и досад небивалом проширењу Руске империје, о рођењу антихриста “између Петербурга и Москве, у великом граду који ће се назвати “Москво-Петроград”, о сазиву Осмог Васељенског Сабора “ради коначног изрицања проклетства на читаво масонство и све сличне партије”, чији је циљ да “читав свет потчине антихришћанству, у лицу јединовласног самодржавног цара, цара Богоборног, једног у читавом свету, антихриста". Даље се у запису говори да су ”Јевреји и Словени два народа судбине Божије, сасуди и сведоци Његови, неразрушиви ковчези, док су сви други народи као пљувачка коју ће Господ испљунути из уста Својих”. Ови месијански народи су, по мишљењу Мотовилова, возљубљени пред Богом, али у време антихриста само ће се Словени “удостојити великог благослова Божијег”, јер нису примили сина погибли. И зацариће се руски ”свемогући народ на земљи, и другог царства, осим свемогућег Руско-Словенског, неће бити на земљи”. Поново ћемо нагласити да та “пророчанства” нису ни у каквој вези с преподобним Серафимом!

Расуђивања Н. А. Мотовилова о есхатолошким темама у потпуности одговарају његовом умном настројењу током 60-их година XIX века, када је створио “Велику Дивјејевску тајну”, коју допуњује овај запис. Приписивање његових расуђивања о ”свесловенском царству Гога и Магога” преподобном Серафиму нема никаквих основа. На жалост, поједина ванцрквена издања приписују преподобном Серафиму речи које он није изрекао. Овакве преправке могу се видети, на пример, на страницама журнала “Први и последњи”, који излази под уредништвом В. Г. Мањагина (материјал је преузет из газете “Рус Православнаја”, 2003, № 5–6). У броју 5 (9) за 2003. годину, на страни 6, – после поменутог расуђивања Мотовилова о сверуском, свесловенском царству Гога и Магога, читамо: “Уједињеним силама Русије и других народа Константинопољ и Јерусалим биће покорени. При подели, Турска ће скоро сва остати за Русију…”

Једним потезом пера преподобном Серафиму приписано је нешто што он није рекао. Панславизам, као идејни покрет, владао је међу просвећеним Русима углавном у 60-тим годинама XIX века, у годинама када се Н. А. Мотовилов присећао детаља свог усменог општења са великим саровским прозорљивцем, наводећи при томе исказе других подвижника благочешћа. У запису ”Антихрист и Русија” јасно се распознају есхатолошка расуђивања другог човека, вероватно Антонија Вороњежског, великог архијереја и човека суптилног ума. То наговештава и сам Мотовилов, указујући на датум писања свог записа - 1834. годину, када је путовао у Вороњеж и разговарао са епископом Антонијем. Обратимо пажњу на датум: 1834. година - старац Серафим тада већ није био међу живима (скончао је 1. јануара 1833. године). Шта није рекао Преподобни а наведено је у последњем параграфу записа Н. А. Мотовилова: “У Израелу се родио Исус Христос, истинити Богочовек, Син Бога наиласком Св. Духа, а међу Словенима и Русима родиће се истинити антихрист: бесочовек, син блуднице из Данова племена и син ђаволов кроз вештачку оплодњу мушког семена у њој, с којим ће се у њену утробу уселити и дух таме. Но, неко од Руса, који ће доживети рођење антихриста, слично Симеону Богопримцу, који је благословио Исуса Младенца и обавестио свет о Његовом рођењу, проклеће рођеног антихриста и обавестиће свет да је он истинити антихрист”. Ова стилска фигура у целини припада самом Мотовилову и ником другом, јер су наши духоносци своје закључке доносили на основу Светог Писма и учења светих Отаца, а када су додавали сопствена расуђивања о појединим питањима, ни у чему нису противречили православном светом Предању. Према светом Предању антихрист се неће родити међу словенским народима, већ ће бити постављен од Јевреја, који ће следовати “тајни безакоња”. Треба рећи да је први који је упозорио на неправилно разумевање Мотовиловљевог записа ”Антихрист и Русија” био Михаил Шумски. Када је документ објављен у ”Московском литератору”, Шумски је одмах реаговао и објавио у истој газети своје помало гневно али у суштини правилно писмо.

Ако размотримо запис Н. А. Мотовилова ”Антихрист и Русија”, осим првог параграфа, наведеног на самом почетку овог чланка, великом саровском старцу ништа друго не припада, па ни мисао о сазиву Осмог Васељенског Сабора на крају времена “ради обједињења и уједињења Светих Божијих Цркава”. Сагласно православном Предању и исказима многих подвижника благочешћа, такозвани ”Осми Васељенски Сабор” биће сабор екуменистички и обновљенски. Дакле, стражимо! Приметићемо да је та иста мисао присутна и у Мотовиловљевом писму Императору Александру II (видети: “Слуга Божије Мајке и Серафима”). Саровски старац је стално проповедао о погибељности либералних путева устројства руске државности. Тврдња да расуђивања о уједињењу словенских народа припадају преподобном Серафиму изазива велику сумњу. Сличност са овим мотовиловским записом откривена је и у публикацији журнала “Душекорисно читање” за 1912. годину (2, с. 493). Тамо је извесни новинар Потапов, према речима Мотовиловљеве жене, написао: “Све што носи назив "декабристи", "реформатори" припада “партији за побољшање живота” и представља - истинско антихришћанство које ће, развијајући се, довести до разрушења Хришћанства на земљи, а делимично и Православља, и окончаће се зацарењем антихриста у свим земљама света, осим Русије, која ће се слити са другим словенским народима у један огромни народни океан, од кога ће страховати сва друга земаљска племена. И то је онолико истинито колико су два и два – четири”. Међутим, та публикација је настала опет на основу мотовиловских записа, и приписивати њено ауторство преподобном Серафиму није могуће: у време преподобног бунтовнике нису називали "декабристима"; термин "декабристи" ушао је у употребу тек после неколико деценија!

Највeћу сумњу изазивају извесни наративни, другим речима – усмени извори. Они се нарочито често користе када су у питању предсказања светог Серафима о судбини последњег цара Николаја II. Овде је у оптицају и једно анонимно сведочанство, извучено из књиге либералног историчара С. П. Мељгунова ”Последњи самодржац”, објављеној у периоду између фебруара и октобра 1917. године, у време незадрживе дискредитације Владара Императора и његове породице. Предсказање Преподобног које се односи на Цара Николаја II наводно гласи: “Почетак владавине овог Монарха обележиће несреће и беде народне. Водиће се неуспешан рат. Настаће велика смутња унутар државе, отац ће се подићи на сина и брат на брата. Али, друга половина владавине биће светла а Владар дуговечан. Наговештаји дуготрајне друге половине владавине Николаја II нису били оправдани! И то није изненађење: јер је преподобни Серафим, ако је веровати Мотовилову, то изјавио мислећи на царствовање Николаја I: за време његове владавине догодила се и дворска побуна, и страшна куга 1830. године, и неуспешан Кримски рат. О томе је и било речи у писму Н. А. Мотовилова Александру II. А. Мељгунов, не знајући за документ, ослањао се на усмено предање. “Текст овог предсказања, - објашњава он у својој књизи, - наводно је записао неки генерал а ради сигурности стављен је у архив Жандармског корпуса. Кажу да је Александар III узалуд тражио тај документ, и тек када су се досетили да се обрате Министарству полиције – писмо је пронађено”. Правилно пише – писмо је пронађено! Само што није пронађено за време царствовања Александра III, него 1906. год. И тражено је на захтев Царице Александре Фјодоровне, која је желела да прочита пророчанства Преподобног о Дому Романових. Јер су о том пророчанству упорно кружиле гласине, говорило се о неком писму старца Серафима, адресованог лично на Николаја II. Захтев Царице прослеђен је архивистима и они су почели да траже. Никаквог личног писма Старца Императору Николају Александровичу, који је прославио ”убогог Серафима” није било, већ су пронађена поменута Мотовиловљева писма Николају I и Александру II. Ова писма су одложена у архив Трећег одељења Канцеларије Његовог Царског Величанства (према Мељгунову – у архив Жандармског корпуса). У писмима су наглашени редови који садрже предсказања о Императору Николају I, но, могуће је да су били од интереса и за тадашњу владавину. Када се сви наглашени редови саберу, добија се текст, који би се при жељи и незадрживој фантазији могао назвати писмом светог Серафима Императору Николају II. Писмо је могуће тако назвати при великој жељи, али одговорни историчари воле тачност, и предсказања везана за другог Императора и за другу владавину није могуће преносити из епохе у епоху. Друга половина владавине – светла – може се односити и на Императора Николаја I. Јер, он је доиста био велики владалац и државник велике светости. Његова преданост Православљу и руској духовној култури je – неоспорнa, и православни људи се не надају узалуд да ће цар бити прослављен у лику светих. Сва либерална прљавштина, коју су непријатељи вере православне и Отаџбине нанели на светли лик тог великог и благочестивог човека, већ је отпала. Људи се одвикавају од ходања на масонском повоцу, а онај који се већ одвикао, тај поштује свог великог Цара. Наравно, два Николаја, два велика Монарха – имају много заједничког, као што много заједничког имају и истоимене царске супруге. И то што је свети рекао за једног од њих, могуће је при жељи приписати и другоме. Али, само “при жељи”, што је за тачност смисла недовољно.

Преподобном Серафиму понекад се приписују и наводне симпатије према староверству. Но, ни за то нема никаквих основа! Јер је познато да је велики подвижник дао староверству прилично скромно место у тадашњем свету, поредивши Православље са бродом, а староверство – самозвану “белокриницку јерархију” и беспоповце – тек са крхким чамцем. А то што је држао "лестовку" у рукама, — представља сасвим неубедљив аргумент у корист ”ревнитеља старог благочешћа”, јер је у то време, када је живео светитељ, "лестовка" свуда била у манастирској употреби. Старац је још чешће на молитви користио бројанице, и сам је умео сасвим вешто да их направи. До наших дана сачуване су дрвене бројанице које је својеручно израдио свети Серафим (изложене су у Свето-Даниловом манастиру). Преподобни није изрекао никакав лични суд у корист старовераца, о томе нема ни писаних ни усмених веродостојних потврда. Постоји, међутим, низ веома негативних изјава преподобног Серафима о староверству, као на пример: “спајање два прста противно је светим правилима” и многе друге ствари. Истина је недељива, и чување њене свеукупности у крилу Руске Православне Цркве, на шта је баћушка Серафим стално позивао староверце, јесте - обавеза свих који искрено верују у Спаситеља и Бога нашега.

Да, наш живот је сложен, а с временом постаје и све тежи, зато није изненађење што људи посежу за чудима. Понекад се обична гласина толико прекрије и украси причама да на крају прерасте у трајан мит. А с митовима се не спориш, њихову веродостојност не испитујеш, на њих се једноставно навикнеш. Данас је присутно мноштво историјских митова, мада потпуно недоказаних и по свој прилици лажних. Међу њима су и наводно завештање Петра I и поједина фалсификована "пророчанства" инока - "прозорљивца" Авеља, и наизглед веродостојна легенда о Фјодору Кузмичу – наводно бившем Владару Александру I, и приписивање ауторства познатих "Протокола" Служби безбедности, и такозвани “пророчки сан” светог Јована Кронштатског, измишљен после његове кончине, и остала псеудоцрквена митологија.

Нецрквена литература такође не бежи од преправљања чињеница и митова. Тако је недавно, без навођења места издања, поново објављена књига из два дела “Почетак и крај нашег земаљског света. Опит откривања пророчанства Апокалипсе”. Ово прилично обимно дело четири пута је анонимно издато у престоници пре револуције, а данас се без икаквих основа приписује светом праведном Јовану Кронштатском.

Приписано му је дело које он никада није написао! Поврх свега, баћушка Јован је у једном од својих дневничких записа признао: када је случајно прочитао књигу “Почетак и крај нашег земаљског света”, свидела му се. И чак је жалио што он сам није написао такву књигу. То је све. Ко је онда написао то дело? Његов творац је јеромонах Оптине пустиње Пантелејмон, познати духовни писац и истакнути преводилац (превео је 3. том дела Симеона Новог Богослова, његове химне). Свој опит откривања Апокалипсе он је издао јавно, навевши своје пуно монашко име, као једини аутор. Књигу је у Одеси објавио издавач Е. И. Фесенко 1903. године.

У закључку да наведемо важне речи светитеља Димитрија Ростовског: “Не износи лажи на светитеља…” И да запамтимо да свако митотворство и преправљање црквено-историјских и агиографских чињеница представља тежак грех, који може само да саблазни верујуће душе и доведе до беспоретка и раскола у Православној Цркви.




Превод са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ