02.03.2009.

Царски пут архимандрита Јована (Крестјанкина)

Николај Каверин


Пре годину дана, 5. фебруара 2006, на дан помена новомученицима и исповедницима руским, скончао је најстарији житељ Свето-Успенског Псково-Печерског манастира, архимандрит Јован (Крестјанкин) – свети и ревносни служитељ Цркве Христове, исповедник ХХ века, који је током 1950-их прошао затворе и мучења, мудри наставник на путу хришћанског усавршавања. Он је заиста био сверуски старац, који је заслужио огромну љубав хиљада људи – оних који су духовну храну добијали код оца Јована, читали његова душекорисна дела, тражили у писмима његов пастирски савет о разним питањима како духовног, тако и црквено-друштвеног живота.

Ми можемо само да узнесемо благодарност дарежљивом Богу што је у Русији живео такав свети подвижник, коме се за савет долазило из свих крајева наше земље, који је заједно с људима преживљавао њихове невоље и жалости, тешио с љубављу оне који су му долазили и живо се одазивао на горуће животне проблеме који су мучили православнике вернике у нашој Отаџбини. У журналима "Москва" и "Благодатни Огањ" много пута су навођене мудре речи о. Јована, које су омогућиле да се правилно спозна пут Цркве у односу на смутње, настале како с леве тако и с десне стране; речи архимандрита Јована указивале су на истински црквени пут, једини на коме се могу избећи крајности: реформаторства и обновљенства – с једне и "ревности не по разуму" – с друге стране. На опасности од ових крајности, које раслабљују црквени брод, упозоравао је приснопамјатни старац. Подсетимо се неколико поука оца Јована, које су и данас веома актуелне за све који траже истинску црквеност.

* * *

Захваљујући сећањима архимандрита Јована (Крестјанкина) до нас је дошло завештање Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Пимена (†1990), које нам је о Јован предао у проповеди 10. јуна 1990. године:

1) Руска Православна Црква строго да чува стари – Јулијански календар, по коме се Руска Црква прејемствено молила током хиљаду година.

2) Русија као зеницу ока свог у свој чистоти да чува Свето Православље, које су нам завештали наши свети преци.

3) У свакој побожности чувати црквенословенски језик – свети језик молитвеног обраћања Богу.

4) Црква се заснива на седам стубова – седам Васељенских сабора. Многи се плаше будућег VIII Сабора ... Да се не смућујемо тиме, већ да смирено верујемо у Бога. Уколико се на њему буде дешавало нешто што је у несагласности са седам претходних Васељенских Сабора, ми имамо право да његове одлуке не прихватимо.

* * *

Почетком 1990-их, појавили су се проповедници идеја црквене реформације или неообновљенства, како је ту струју назвао Свјатејши Патријарх Алексије. Најактивнији на овом попришту постали су у првом реду московски свештеници-неообновљенци Георгије Кочетков и Александар Борисов, који су пропагирали реформе у унутарцрквеном животу, прилагођавали Цркву служењу духу овога света по цену рушења традиције Руске Православне Цркве, одбацивања Светог и Црквеног Предања. Реформе богослужења по узору на обновљенце 1920-их и II Ватикански Сабор, превод богослужења на руски језик, позиви на календарску реформу, супротстављање живота својих "харизматичних" обновљенских заједница животу читаве Руске Цркве – све је то изазвало забринутост међу православним свештенством. Архимандрит Јован, савршено прозревши куда могу одвести те "прогресивне баћушке" у својој незадрживој тежњи ка реформама, тих година обратио се православнима: "Ако ми не разоримо тај покрет, он ће разорити Цркву". И Црква, увидевши опасност од необновљенства, успела је да заустави тада рушилачку делатност ватрених отаца-модерниста Г. Кочеткова и А. Борисова: нагињање црквеног брода налево било је заустављено крајем 1990-их.

У то време један познати московски протојереј посетио је у Псково-Печерском манастиру старца-архимандрита Јована и поставио му питање:
- Баћушка, некако ми се не да да вадим частице на проскомидији за свештенике Георгија Кочеткова и Александра Борисова. Да ли је њих могуће помињати?
Отац Јован је одговорио:
- Не помињати их! Они су похулили на Божију Мајку. (Мишљење старца односило се на књигу свешт. А. Борисова "Побелеле њиве" и на публикације свешт. Г. Кочеткова, пре свега на његов јеретички катихизис "Идите, научите све народе".)

* * *

Истовремено са окончањем обновљенске смутње крајем 1990-их, почела је да се рађа смутња с десне стране: покрет других "ревнитеља не по разуму", који су сав свој духовни потенцијал усмерили на борбу против бар-кодова, пореских бројева, нових руских пасоша, електронских картица, медицинског осигурања итд. Овај покрет је попримио изражен антијерархијски карактер и привукао, за разлику од маргиналаца–обновљенаца, немали део руских православних људи, који су у свом "исповедништву" за право на живот без државних докумената спремни на свакојака одрицања.

Као што знамо из историје Цркве, смутње и расколи "здесна" су дуготрајнији и теже се исцељују него расколи "слева", с којима се здрав црквени организам обично довољно брзо избори.

И у овом случају, међу првима се чула поучна реч о. Јована (Крестјанкина) поводом додељивања пореских идентификационих бројева (ИНН): "О новим документима, која се обрађују у компјутерима, све су већ рекли Свјатејши и наш Синод. Ови документи у овом виду и околностима под којима се данас уводе, за нас не представљају опасност… Писати молбе за добијање бројева нећемо, а ако их уведу без наше воље, нећемо се противити. Јер као што смо у своје време прихватили пасош и сви се уписали у систем државне евиденције, тако је и данас. Ништа се није изменило. Цару царево, Богу Божије".

Једном младом јеромонаху, који је предлагао о Јовану да стане на чело покрета "За право на живот без ИНН", старац пише: "У кампањи коју предлажете нећу учествовати. То ми не дозвољава сам дух такве делатности, где је много преувеличаног мишљења о самом себи, буке и уздања не у Бога, већ у човека, као и критизерства на рачун свештеноначалија Цркве, које просто кључа из Ваших изјава. Слично сам већ видео у делима и духу обновљенаца, који су устајали на тишајшег Патријарха Тихона, а фактички и на Самог Господа и на Његову Цркву".

Но смутња се није стишала, и отац Јован се обраћа православнима опширном Посланицом. Навешћемо је уз незнатна скраћења.

"…Ко то поново, као у време Спаситеља, прилази Њему с лукавим питањем: "Реци нам дакле шта мислиш? Да ли је допуштено дати цару порез, или није?" (Мт. 22, 17; Мк. 12, 14; Лк. 20, 22). А на савременом језику то гласи овако: "Да ли да прихватимо нов систем пореског обрачунавања или не?" Одговор је парадоксалан. Сами православни хришћани: свештеници и мирјани, заборавивши на Промисао Божији, на Бога, - предају власт мрачним силама.

И као што су тада препирачи са Спаситељем, незадовољни Његовим одговором, отишли док не смисле ново лукавство за Њега, тако се и данас одговор саборног црквеног ума и мере које је Црква предузела ради разјашњења ситуације не прихватају, – већ се продужава смућење и сметеност у дворишту Цркве и међу народом Божијим, а заправо све то чини непријатељ Божији, непријатељ Цркве, непријатељ нашег спасења.

Државни проблем у вези са пореским индивидуалним бројевима, трудом непријатеља Божијег, лажним гласинама о увођењу три шестице у ИНН, изазвао је у духовном свету силну смутњу и постао за нас искушење, које је у верујућима пројавило одсуство вере у Бога и поверења у Мајку-Цркву…

Драги моји, управо то је циљ непријатеља, увођење у бар-код броја "666", а не неког другог. Али, како је лако и безболно тај фатални број удаљен када је постигао свој циљ! Број је уклоњен, изјава о додељивању бројева повучена, а смутња и раскол у Цркви све су дубљи. И разговори о печату антихриста, о безблагодатности наше Цркве, о блиском крају света узнемиравају умове …

А страх, где страха нема, данас је паралисао веру и лишио нас наде, и непријатељска сен покушава да засени Сунце правде - Христа.
Да не буде!

Драги моји, како смо се то препустили паници – да не изгубимо своје хришћанско име, заменивши га бројем? Зар се то може догодити у очима Божијим? Зар ће у Чаши живота неко заборавити себе и свог небеског покровитеља, датог у тренутку крштења? Зар се не сећамо свих оних свештенослужитеља, мирјана-хришћана, који су током дугог периода живота морали да забораве своја имена, породице, које је заменио број, и многи су се и тако с бројем упокојили у вечности. И Бог их је примио у Своје Очинско наручје као свештеномученике и мученике, и беле победничке ризе сакриле су под собом затвореничку одећу. Није било имена, али је Бог био близу, и Његово руковођење водило је затворенике кроз сенку смрти свакога дана.

У Господа не постоји појам о човеку као о броју, број је потребан само савременој рачунарској техници, за Господа нема ништа скупље од живе човекове душе, ради које је Он послао Сина Свог Јединородног Христа Спаситеља. И Сам Спаситељ је дошао у свет у време пописа становништва.

А шта рећи о контроли и тоталном посматрању, којима тако збуњују простодушне људе? Када и у каквој држави није било тајне службе? Све је било… и све јесте … и биће… али то не спречава верујућег човека да се спашава. И свако иде кроз живот својим крсним путем, вером проживљава све са чиме се сусреће на животном путу. И верујући све прима из руке Божије уверен да то доприноси његовом спасењу…

Данас већ зову људе у шуме, у пустињу, у скривене собе, да не узимамо број, да се не уписујемо у нов систем државне евиденције, да одемо од света, да одемо из Цркве.

Али, како се спасити? Како живети, како подизати децу у Богу, о томе сви ћуте. И већ сада мноштво горких, сузних писама пуних недоумица запљускује духовнике: "Наша Црква већ има свој порески број и у њу не треба ићи" – тако ми данас пишу. Чак се и старица, која је читавог свог живота и у најтеже време сачувала верност Богу и Цркви, сада, на исходу из живота, одваја од спасоносног Црквеног ковчега. И ко ће пред Богом одговарати за саблазан ових малих, који су се простодушно саплели о нешто што није ни у каквој вези са духовним животом – о порески број?

Погледајте каквo је данас испитивање наше вере, њене разумности, њене духовности. А пошто они који се боре с Црквом уплићу моје име у своју клевету, обавезан сам да кажем свима који су увучени у ту психозу:

Бојте се подела и раскола у Цркви! Бојте се да не отпаднете од Мајке-Цркве, јер она једна данас задржава лаву антихришћанске разуларености у свету!

Бојте се осуде свештеноначалија - јер то је погибељ и без антихристовог печата! Бојте се греха!

Ми ћемо отићи из живота много пре него што се појави тај страх који је сада све обузео. Но, отпавши од Цркве, наследићемо управо то чега се сада толико бојимо… При савременим техничким могућностима могуће је и јавно и тајно обележити све народе и "бројевима", и "чиповима", и "печатима". Али, они душу човекову не могу повредити, без свесног одрицања од Христа и свесног поклоњења непријатељу Божијем".

После овог обраћања, међу борцима за право на живот без докумената почеле су да се шире најапсурдније гласине: о. Јована су "приморали" да прочита ово обраћање (тако говоре за човека кога ни затвори ни логори нису могли сломити!); постоји "двојник" о. Јована и друге безумне речи.

Но, ма шта црквени револуционари говорили, архимандрит Јован (Крестјанкин) изложио је строго црквени поглед на проблем "страха где страха нема", и из његових уста чула се строго пастирска поучна реч како онима који теже да пољуљају многовековне црквене традиције, покушавајући да модернизују Руску Цркву, тако и онима који, скривајући се иза ревновања за исповедништво у "наступајућим последњим временима", сеју смутњу и расколничка настројења у дворишту Цркве. У томе и јесте Царски Пут старца Јована.

Верујем да смо по кончини старца Јована добили светог заступника за Руску Цркву, и нека његовим молитвама Господ просвети срца наша да увек будемо верна деца Матере-Цркве.



Превод са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ