Свештеник Петар Андријевски
Основа и циљ богословских дијалога са католицима, англиканцима, монофизитима и другим јеретицима који се воде већ неколико деценија је заправо повратак јеретика у крило Цркве. Достигнућа ових “дијалога” нису велика. Међутим, нису у праву они који Руску Православну Цркву која, што је тужно, учествује у екуменистичком покрету, окривљују за безблагодатност, они који православним људима сугеришу идеју о немогућности спасења у Цркви чији чланови учествују у екуменистичком покрету, подстичући их тиме да се одвоје од ње. Ипак, треба признати да учешће представника наше Цркве на екуменистичким збориштима изазива не мало смућење и саблазан код православних људи.
Одлука о учествовању или иступању из тог покрета – спада у надлежност епископата, коме је Христос поверио управљање Црквом. Познато је да су неке Православне Цркве иступиле из Светског савета цркава. Разлог иступања – бескорисност богословских дијалога са јеретицима. Међутим, иступивши из екуменистичког покрета, те Цркве нису прекинуле евхаристијско општење са Православним Црквама које су остале у њему. Блажене успомене Патријарх Јерусалимски Диодор, један од стубова Православља у последње време, у својој изјави о иступању Јерусалимске Цркве из екуменистичког покрета није оспорио могућност да друге Православне Цркве учествују у том покрету. Патријарх Диодор је само указао на немогућност даљег учествовања Јерусалимске Цркве, јер су богословски дијалози, осим бескорисности њиховог наставка, били штетни за јерусалимску паству, и јер су их "заблудела браћа" искористила као параван за прозелитизам у јерусалимској земљи.
Богословски дијалози са јеретицима не лишавају благодати Цркву – тај стуб и утврђење истине (1 Тим. 3, 15). За нас је, међутим, важно да знамо шта се тражи од јеретичких заједница, да би их Црква могла примити у евхаристијско општење. На жалост, у том погледу неки православни хришћани имају погрешне ставове. Као пример можемо навести мишљење, исказано на скупу у једној од епархија наше Цркве. На том скупу заједно са православним свештенослужитељима и мирјанима присуствовали су и католици. Православни учесници скупа изнели су услове које је, по њиховом мишљењу, неопходно испунити ради евхаристијског општења са католицима: "Уколико они желе поновно уједињење, ми смо – задовољни! Примићемо их раширених руку: прихватите све наше догмате – и то је све! Но, они из неког разлога упорно одбацују те догмате… Немогуће је спојити католичанство и католицизам уколико се не уклоне догматске препреке. Уколико они желе да се уједине са нама, нека приме праву веру" (Рус Православнаја. 1999. № 4/22/). Јасно је да је тај услов неопходан, али не и довољан.
Мишљење да нас од јеретика раздваја само учење о вери, само догмати, веома је распрострањено, посебно код "ревнитеља не по разуму", који се окупљају око таквих издања као што је "Рус Православнаја" и "Православље или смрт!". Можда на распрострањеност такве заблуде утичу и сами дијалози, који су названи богословским. Неки хришћани могу помислити да нас од јеретика раздваја управо богословље, и да их, уколико прихвате истините догмате, тада можемо дочекати раширених руку и ујединити се с њима. Но, није тако. Нас не раздвајају само догмати.
Замислимо да нека јеретичка заједница, на пример, католичка, прогласи да одбацује своје лажне догмате. Као да тиме неизоставно нестају све препреке за примање католика у Цркву. И управо ту лежи највећа опасност за Православље. Савремени католицизам – то није католицизам који је 1054. године отпао од Православља. За хиљаду година свог постојања ван Цркве Христове, ван просвећујуће благодати Божије, католицизам је људским мудровањима и демонским предлозима потпуно унаказио хришћанска начела у себи. Какав је смисао формалног одбацивања лажних догмата, уколико ти догмати живе у делима католичких богослова, прибројаних светима од стране католичке цркве? Уколико се тим догматима у свом животу руководило на хиљаде католичких "светих", што је оставило трајан печат на католичку мистику? Заједно са савременим католицима такође оптерећеним јеретичким заблудама, у Православну Цркву ће невидљиво ући ватиканска гарда: Тома Аквински, Игњације Лојола, Фрањо Асишки, велика и мала Тереза, Тома Кемпијски и други. Ући ће они о којима је светитељ Игњатије Брјанчанинов писао свом духовном чеду: "Не играјте се с вашим спасењем, не играјте се. Иначе ћете вечно плакати! Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве, а никако Терезе, Фрање и друге сумануте западњаке, које јеретичка "црква" сматра светима” (Зборник писама. М. 1995. с. 396). Православни "светитељ" изненада ће постати Јоасаф Кунцевич, познат по насилности према православним исповедницима. Он је 1623. године наредио да се раскопају гробови православних и да се остаци баце псима. Последње Кунцевичево злодело било је наређење да се убије православни свештеник који није пожелео да се одрекне своје вере.
Уједнивши се са католицима, преластивши се њиховим формалним одбацивањем лажних догмата, православни ће се наћи у улози древних Тројанаца, који су пустили да кроз ограду која их је бранила од спољашњег непријатеља прође коњ са непријатељским војницима. Православни ће, као и Тројанци, славити своју наводну победу. Наравно! Католици прихватају наше догмате! Но, увукавши коња у свој град, Тројанци нису били ван опасности. Уколико православни приме у евхаристијско општење католике заједно с њиховом “имовином” стеченом током хиљаду година, односно са предањем католичке цркве: “житијама” и делима лажних светаца, одлукама лажних васељенских сабора, папским енцикликама, изопаченом мистиком латинских прелашћених “светитеља”, то ће својим ширењем међу православнима та “житија”, та мистика и та дела истовремено рушити Православље. Немогуће је мислити да ће, ујединивши се с католицима, спојивши Предање Цркве с католичким предањем, Православље благотворно утицати на читав католицизам да временом одбаци све што је лажно. Каo што правилно пише ђакон Алексије Бекорјуков, "Да ли је могуће с лакоћом одбацити молитвену праксу, методе духовног живота и аскезе, које је неколико десетина покољења створило током многих векова? То је постало – унутрашње својство, можда већ урођено, и зато је напустити све то, одбацити једном заувек и изненада почети живети у складу са другим предањем – дело незамисливо и немогуће" (Благодатни огањ. 2001. № 7. с. 30).
Уколико православни раширених руку приме католике заједно с њиховим лажним предањем, католицизам ће срасти с Православљем, али не и обрнуто. Немогуће је спојити дела св. Григорија Паламе, преп. Симеона Новог Богослова, св. Игњатија Брјанчанинова са делима Томе Аквинског, Фрање Асишког, Терезе Авилске, немогуће је сјединити истину и лаж. Познато је да у логици само један лажан суд, који се поткрао у процесу расуђивања, доводи до лажног коначног закључка. Католици, оптерећени хиљадугодишњом лажном традицијом, неће одједном постати православни, а Православље ће са присаједињеном католичком гардом Ватикана, која је ушла у двориште Цркве, претрпети огроман губитак.
Што се тиче јеретичких заједница, не може се уопште говорити о уједињењу с њима, већ само о њиховом примању у крило Цркве. И тај пријем односи се само на јеретике који живе на земљи у време њиховог враћања у крило Цркве, а никако не на оне који су умрли ван Цркве - претходно канонизоване католичке и друге лажне свете.
Апостол Павле пише о Израиљу: “Ако број синова Израиљевих буде као морски песак, спашће се ипак само остатак” (Рим. 9, 27). Остатак, који ће примити Христа и ући у спасоносно двориште Православне Цркве. Сви јудеји, који су умрли ван Цркве, не улазе у овај спасоносни остатак. Тако се и о јеретичким заједницама може говорити само као о остатку, а уопште не као о онима који су умрли борећи се против Цркве. То треба да знају православни екуменисти који воде богословске дијалоге са јеретицима. Они су дужни да учеснике дијалога из јеретичких заједница обавесте да могу ући у спасоносно двориште Цркве само под условом да у потпуности одбаце све њихово "црквено" предање, створено за време постојања ван Цркве. То се односи не само на католике, монофизите, већ и на све новообразоване протестантске заједнице, од којих свака има своје предање. Секташи се у свом духовном животу не руководе једном Библијом, већ "библијским руковођењем", књигама које су написали оснивачи секти, њихови проповедници. А секташи поштују своје умрле лидере једнако као што православни поштују – Оце Цркве.
Да ли је могућ повратак јеретичких заједница у Цркву? Путем богословских дијалога – НЕ. Остатак Израиља, као што је познато, обратиће у Цркву пророци који ће сићи с неба – Енох и Илија, односно, на натприродан начин.
Обратити на пут истине читаве јеретичке заједнице путем дијалога – дело је немогуће. Поменимо с каквим ентузијазмом су православни Грци отишли на Сабор у Италију 1437. године. Тада се и самом Марку Ефеском чинило да ће католици, уколико им се изнесу јасне и недвосмислене речи Отаца Цркве по спорним питањима – оставити своје лажне догмате. Међутим, св. Марка чекало је горко разочарење: речи истине уопште нису поколебале латине који су остали верни свим својим заблудама. Путем богословских дијалога могуће је вратити у Цркву не читаве јеретичке заједнице, већ само поједине њихове чланове, што се и дешава када под дејством просвећујуће благодати Божије поједини чланови јеретичких заједница напуштају заблуде и свецело примају Православље. Али да богословски дијалози утичу на читаве јеретичке заједнице, на пример, католике или монофозите, тако да напусте све своје заблуде и дођу у крило Цркве – апсолутно је немогуће.
Уколико јеретичке заједнице путем богословских дијалога и уђу у Цркву, оне ће унети све своје заблуде или ће их се само делимично одрећи. Ући ће ради тога да тим својим заблудама униште читаву Цркву, разрушивши је изнутра. Поменимо тзв. споразум у Шамбезију - документ који су потписали православни и монофозитски екуменисти. У њему монофизити, под називом "Древне Источне Цркве" (несторијанство је, узгред речено, такође древно и такође је источног порекла), нису изоставили ни једну своју заблуду, док се истовремено од православних тражило да преиспитају одлуке IV и каснијих Васељенских Сабора и скину са монофизитских јеретика анатеме, којима су их Оци Сабора победили. Јасно је да такав захтев није могао наићи на разумевање у православном свету. Предлог о скидању анатема са јеретика представља главну препреку за улазак монофизитских јеретичких заједница у Цркву са својим заблудама.
Нешто бољу перспективу има пројекат уједињавања православних са католицима, који данас, у XXI веку, чине саставни део процеса глобализације и сматрају себе власницима читавог света. Католички лажни светитељи, за разлику од монофозитских, формално нису предати анатеми Васељенских Сабора, јер су живели знатно касније. Ипак, то не значи да католици нису јеретици. Савремени филокатолици и обновљенци као, на пример, "учени" игуман Инокентије (Павлов), радо наглашавају да ниједан Васељенски Сабор није осудио католике као јеретике, па стога ни о каквој јереси и не може бити речи. Таквим богословима треба напоменути да Васељенски Сабори нису изрекли анатеме ни над свим јересима које су постојале до I Васељенског Сабора. Међутим, то не значи да они нису јеретици (манихејци, докетисти, монтанисти, савелијанци, антитринитарци, евионити, маркионити и многи други).
При уједињавању са католицима можда се од православних неће тражити никакви уступци и жртве, напротив, може се догодити да католици одбаце лажне догмате. Тројанска варијанта - да католици, формално се одрекавши неколико или чак свих својих лажних догмата, унесу у Цркву своје лажно предање и лажне свете, сасвим је могућа. Међутим, католици не морају чак ни да се одрекну свих својих лажних догмата. Довољно је да одбаце "филиокве" и папску непогрешивост, што Ватикан може прихватити ради својих прозелитских пројеката, а православни екуменисти ће о томе трубити као о највећем чину љубави и измирења. Авај, многим православним хришћанима, навикнутим на став да нас од католика раздвајају само догмати, изгледаће да више нема никаквих препрека за евхаристијско општење. Тада ће аутоматско признавање Фрања, Терези и небројених слугу Ватикана у својству "православних светих" показати своје погубно дејство на душе православних хришћана. Да се то не би догодило, православни хришћани данас морају знати да нас од јеретика не раздвајају само догмати већ и читаво њихово лажно предање, створено током многих векова постојања ван Цркве Христове.
Превoд са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ
