22.11.2008.

Неообновљенство и болест интелигенције

Писмо упућено члану братства “Сретење”


Иако ништа нисам знао о оцу Георгију Кочеткову, осим да служи на руском (или, како сте прецизирали у разговору са мном – на мало русификованом црквенословенском) језику, и да се око њега окупила прилично активна група његових истомишљеника, његово понашање је одмах довело до смућења, јер сам, на основу мени познатог искуства мог оца и других свештеника његове генерације у борби с обновљенством, знао до каквих озбиљних последица доводе такве произвољности.

Међутим, оно што сам о сазнао о његовој делатности из журнала ”Православна заједница”, уверило ме је да је ствар далеко озбиљнија - упорношћу о. Георгија унутар Православне Цркве ствара се нова секта, која се условно може назвати "Црквом интелектуалаца", јер у њој покушавају да пронађу своје место образовани неофити који пате од организационих видова уобичајених болести; болести, проузрокованих гордошћу, које их спречавају да просто и искрено приме Православну веру.

Пре него што почнемо разговор о тим болестима и њиховом испољавању у заједници о. Георгија, хтео бих да кажем неколико речи о правилном улажењу у Православну Цркву. Уверивши се (на сваки начин!) у истинитост Православља, човек, с једне стране, почиње да увиђа лепоту и велику вредност самог себе као створења Божијег, које у себи носи Његов лик, а с друге стране – своју греховну поквареност која је у огромном противречју с ликом Божијим, због чега га обузима силна жеља за спасењем, то јест, за искорењивањем својих греховних склоности и за очишћењем и успостављањем Богоподобија у себи. Ова жеља за спасењем приморава човека да се сопственим силама бори с грехом (Јевр. 12, 4) и да – увидевши њихову крајњу недовољност – тражи помоћ, то јест Божију благодат, која живи у Цркви и дејствује кроз Тајинства – Крштење, Исповест, Причешћивање Светим Тајнама, итд. – као и кроз црквену и кућну молитву. У току те борбе с грехом, човек све живље и јасније сагледава тражени идеал, дубље спознаje своју греховну немоћ и поквареност, што у њему изазива још већу ревност према личном спасењу. У животу таквог човека све је подређено том главном – на крају крајева – јединственом животном задатку, и он нема времена да обраћа пажњу на оне животне аспекте који не воде право ка том циљу.

Ту истину, коју лако и природно усвајају прости људи, интелектуалац усваја с великим напором, тражи лаганије и удобније путеве, путеве који одговарају његовим навикама и погледима, да се испуне Спаситељеве речи: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си сакрио ово од учених и паметних, а открио безазленима (Mт. 11, 25).

Сада о типичним болестима интелектуалаца:

1. "Ја морам све да знам". Болест се манифестује непромишљеним, бесмисленим, несистематским, неуздржаним упијањем информација. Савремени човек не може да живи без новина и телевизије, итд. У духовној сфери та болест се манифестује гутањем неоправдано велике количине богословске (чак и атеистичке – потребно је све знати, да би се сопствено мишљење "слободно" формирало) литературе, при чему је примамљивија литература сумњивог карактера: Тома Кемпијски, ако не и Ренан, о. Павле Флоренски и чак Владимир Соловјов, о. Александар Мењ и о. Александар Шмеман, у чијим радовима стоји изјава која ме је запрепастила - да Православна Црква болује од латентне шизофреније (Евхаристија. стр. 10). Узгред, та мисао о непотпуности савремене Цркве често се може наћи и у чланцима о. Георгија Кочеткова.

2. "Ја морам све да разумем, одричем се свега што не разумем". Није ли то разлог промене богослужбеног језика у заједници о. Георгија?

Међутим, чак ни апостолима, људима којима је Христос поверио оснивање Његове Цркве, није одједном било све јасно, и тиме се нису смућивали ни Христос ни они: Реч ова била је скривена од њих и нису разумели што је речено. (Лк. 18, 34). Тек после Свог васкрсења Господ им је отворио ум да разумеју Писма (Лк. 24, 45).

Зато нам је довољно да се коначно уверимо у истинитост Православља и да се не смућујемо ако нам све у њему није разумљиво. Разумевање и све радосније увиђање његове истинитости долазиће нам по мери стицања религиозног опита, и тај процес сазнавања трајаће цео живот.

3. "Све што ми се не свиђа, нужно је преправити". Знамо какве је небројене невоље нашем народу донео тај интелектуални импулс "перестројке" – чињеница је да се интелигенција пожртвано борила са царским самодржављем и ништа мање интензивно – с комунистичком империјом, и мада су и једно и друго имали много веома негативних карактеристика – оно што је уследило после њих, показало се још горим. Али, како ће се оправдати они који су решили да изврше "перестројку" саме Цркве, коју – по речима Спаситеља: ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18) – која је показала своју животну силу у условима непојмљивим за читаво човечанство, а која је сада изложена сваковрсним силама перестројке? Нема сумње да је неопходно приступити обнови саобразно измењеним условима, али се та обнова мора извршити у духу саборности и у духу смирења и послушања, а не таквим грубим поступцима и на брзу руку као што то ради о. Георгије, - коме се прохтело да изађе на проповед на Литургији првог дана Пасхе после Еванђеља, коме се прохтело да избаци из Литургије ”тропар трећег часа”, коме се прохтело да укључи неправославне чланове у заједницу коју је сам основао (“Православна заједница". 1991. Бр 1. стр. 30), коме се прохтело да преведе службу на нови богослужбени језик.

Таква озбиљна дела не врше се наврат-нанос.

А молитве? Сећате ли се Пушкина? "Оци пустињски и жене непорочне... саставише мноштво божанствених молитава". Чак и песник који је био далеко од религиозности схватао је вредност подвижништва у писању нових молитава. А о. Георгиј предлаже савременом интелектуалцу који се тек упознао с црквеним животом да - одмах! – произноси "слободне молитве" (стр. 31). Уместо да се испуњен молитвеним духом Цркве у њој учи о чему и како се треба молити, горди интелектуалац сам постаје организатор и учитељ молитве. Слава Богу, такве "породичне заједнице" нису се у значајној мери развиле. Шта би се догодило да се њихова мрежа раширила по читавој земљи? Колико би из њих настало нових секти које следују учењу "главе породице" (чиста муновска терминологија!). Заиста, у тим "породицама" које се слободно моле, а самим тим и слободно богословствују, нема никаквих гаранција очувања истинитости Православља. Па и самом о. Георгију не недостају фантазије догматског карактера. Имам у виду његов "Предговор главног уредника" ("Православна заједница". 1991. Бр 1. стр. 4) где се могу наћи и овакве речи:

"У Цркви је увек било и биће две основне категорије људи – они који траже Бога у Христу и они који су Га нашли, силом, дејством и благодаћу Светог Духа. За прве, центар црквеног живота су Велики пост, Пасха и Света Педесетница. За друге - Свето Преображење". У даљем тексту скривено је супротстављање Христа и Светога Духа Богу, но ту је могуће оправдати аутора његовим помало невештим изражавањем. Али, делити чланове Цркве на оне који траже и оне који су нашли и успостављање два различита центра црквеног живота – представља веома озбиљно догматско одступање. Први центар – Велики Пост, Пасха и Света Педесетница – у животу Његове Цркве одговарају – Силаску Светога Духа на апостоле. Одвајати од њих Преображење – значи кидати на делове јединствено и недељиво дело Христово. Његово Преображење претходило је Крсту и Васкрсењу и представљало је припрему за њих, а Преображење Његових следбеника – праведници ће сијати као сунце у царству Оца њиховог (Мт. 13, 43) – последица је Крштења, Васкрсења и Силаска Светога Духа.

Онај ко машта о томе да постигне славу Преображења без подвига Крста (Мт. 16, 24-17, 5), тај самог себе обмањује. И на ту самообману наводи читаоца О. Георгије. Он не треба да буде учитељ Цркве, њен тужилац и реформатор, већ да смирено врши своје основне свештеничке дужности, конкретно - требе, о којима говори с таквим презрењем, и да постепено стиче знање о Цркви и да јој с побожношћу прилази. Уколико при томе изгуби неке од својих следбеника, нека се сети речи Спаситеља: Свако растиње које Отац Мој Небески није засадио, искорениће се (Мт.13).

О следећој болести – тежњи да својим ставовима привучете што већи број људи, односно мисионарској тежњи толико карактеристичној за секташе – нећу говорити. Сматрам да је довољно ово што је речено.

Преклињем вас и молим – што пре започните нормалан црквени живот (макар вам изгледао убог и досадан после узаврелих страсти у заједници о. Георгија), покушајте да разумете његову смирену лепоту и богатство – и нека вам Бог помогне!

Ваш искрени доброжелатељ, недостојни протојереј

Владимир Правдољубов
11. јуни 1994. године




Превoд са руског: Славјанка
Извор: stopoikumena.ru