Н. Симонов
Православна Црква. Савремене ЈЕРЕСИ И СЕКТЕ у Русији
Глава: Модернизам и неообновљенство
"Знаj да смо дужни да служимо не времену, већ Богу"
Св. Атанасије Велики
Настанак модернизма
Почетком 20-ог века у Русији, у окружењу духовно тражитељске интелигенције створено је ново религиозно-философско учење, које је недавно добило назив неохришћанство или модернизам. Његови творци су писци и познати религиозни публицисти и философи тзв. "сребрног века" Д. Мережковски, Н. Берђајев, В. Розанов и други учесници познатих религиозно-философских скупова који су се тада одржавали у Русији. Као следбеници Вл. Соловјова, који је учио о наступању "нове религије св. духа", они су потпуно одбацили "историјско хришћанство” и сву светоотачку традицију Цркве. У својим многобројним чланцима, књигама, наступима, Д. Мережковски, Н. Берђајев, Вјачеслав Иванов и други проповедници "нове религиозне свести" предвидели су долазак неке нове духовне епохе, од које су очекивали нова "откривења духа". Традиционално хришћанство и Црква, по њиховом мишљењу, нису испунили своју мисију у историји, и сада треба да их замени "харизматично хришћанство", обновљено кроз "ново изливање духа у свету".
Хришћански модернизам превасходно се супротставља самој основи хришћанске вере – учењу о спасењу и Цркви.
Супротстављајући се Православној традицији, проповедници и адепти модернизма у Русији покренули су читав програм религиозне реформације. Следећи Вл. Соловјова, градитељи "нове религиозне свести" покушали су да трансформишу хришћанство из религије спасења у неку нову "харизматичну религију" философског, социјалног и културног стваралаштва 20-ог века. У хришћанству су пре свега тражили, како је писао Н. Берђајев, "... откривање религиозног смисла човековог стваралаштва". По његовим речима, то је био "излаз из оквира традиционалног официјелног Православља".
Оснивачи модернизма покушали су да споје религиозно-мистичко учење католичког монаха Јоакима Флорског, који је живео у 13 веку у Италији, са тада савременим ничеанством ради стварања учења о тзв."трећем завету". Одбацујући Православље, Цркву и благодат Светог Духа Који пребива у њој, неохришћани трећег завета чекали су ново изливање Св. Духа ван ње, у свету, култури, стваралаштву и јавном животу. Према учењу једног од зачетника религиозног модернизма у Русији, Д. Мережковског, "... Први завет је – религија Бога у свету. Други завет – Сина – религија Бога у човеку – Богочовека. Трећи завет – религија Бога у човечанству – Богочовечанство. Отац се оваплоћује у Космосу. Син у – Логосу. Дух у – последњем сједињењу Логоса са Космосом, у јединој саборној васељенској суштини – Богочовечанству… Да би ступио у трећи моменат, свет мора потпуно изаћи из другог момента; да би ступио у религију Духа, свет мора потпуно изаћи из религије Сина – из хришћанства… Учење Д. Мережковског о трећем завету фактички је постало религиозно-философско оправдање анархизма и тада све извесније револуције у Русији. “Само је будући антихрист, - писао је, - човек последњег бунта, последњег очајања, први од људи који ће чути благовестије нове религиозне наде”.
Књиге које су после тога написали Н. Берђајев, "Смисао стваралаштва", "Опит оправдања човека" и В. Розанов, "Тамно лице хришћанства", "Људи месечеве светлости" и други, постале су манифест руског хришћанског модернизма који позива на реформацију хришћанства и читавог религиозно-духовног живота Русије. "Светоотачка аскетика данас је мртва, - писао је Н. Берђајев у својој књизи “Смисао стваралаштва”, - она је постала отров за новог човека, за нова времена".
Сејање семена модернизма почетком века ускоро је дало своје зле плодове. После револуције 1917. године, слогани и учења неохришћанства наишли су на одзив - у настанку обновљенства, које је у пракси већ покушавало да спроведе реформацију Православља и разруши канонски живот Цркве.
Православна Црква морала је да поведе дугу и тешку борбу са обновљенством током 20- и 30-их година.
Богословски модернизам
Почетком двадесетог века у нашој земљи настаје још један правац модернизма – у богословским радовима познатог о. Павла Флоренског "Стуб и утврђење истине", о. Сергија Булгакова "Светлост невечерња", "Јагње Божије" и др., написаним у емиграцији, у Сергијевом институту у Паризу.
Богословски модернизам исказан је пре свега у стварању новог учења о Софији – Премудрости Божијој, тзв. "софиологији" или "софијанству".
Православна традиција и Оци Цркве име Премудрости Божије, које по суштини припада Светој Тројици у свеукупности, приписују Другом Лицу Свете Тројице – Сину Божијем, Господу Исусу Христу, као испунитељу Савета Свете Тројице.
У својим богословским делима о. Павле Флоренски, о. Сергије Булгаков постали су настављачи - не светоотачке традиције Православног богословља, већ модернистичких погледа и идеја Вл. Соловјова о Софији и свејединству. Учење о Софији заузело је главно место у читавој религиозној философији Вл. Соловјова. Градећи своје учење, он је покушао да синтетизује хришћанство са гностицизмом, кабалом и другим мистичким учењима.
Софију Вл. Соловјов разуме понекад као "анђела – чувара света", понекад као "вечну женственост" или "душу света".
Учење о Софији било је повезано са духовном прелешћу "мистичких сусрета" Вл. Соловјова са "Софијом" током читавог његовог живота. Нема никакве сумње да је Вл. Соловјов заправо поставио основу за одушевљење софијанством у руском богословљу и религиозној философији 20-ог века. O. Павле Флоренски и о. Сергије Булгаков покушали су у својим делима да модернизују светоотачку традицију Православног богословља и унесу у њу софиолошко учење.
Развијајући "ново учење о Софији као о души света и вечној женствености", о. Сергије Булгаков пише: "Тајна света је у женствености, настанак света је дејство све Свете Тројице, у свакој Њеној Ипостаси, које се преноси на пасивно Суштаство, Вечну женственост, која кроз то постаје начело света".
У својим делима о. Сергије Булгаков назива Софију "четвртом испостасју" и "материнским крилом битија".
Богословски модернизам учења о Софији о. Сергија Булгакова изазвао је оштру критику православних богослова. Архиепископ Серафим Собољев посветио је томе књигу "Ново учење о Софији". Против софиологије у заштиту Православног учења писали су о. Г. Флоровски, Вл. Лоски, митрополит Сергије Страгородски и други. Учење о. Сергија Булгакова о Софији – Премудрости Божијој православни богослови су 1935. године оценили као погубну и опасну софиолошку јерес.
Модернизам данас
У данашње време модернизам се поново јавља у руском друштву под утицајем западних идеја "ађорнамента", прихваћеног у Риму 1962. године, који тежи да Цркву и Православље прилагоди савременом обезбоженом и секуларном свету.
Данас се модернизам пре свега супротставља Предању, тј. канонском животу Цркве и светоотачком разумевању духовног живота у Православљу. То се очитује у жељи да се "осавремени" богослужење у Цркви, да би постало доступније и разумљивије људима и тако им помогне да брже ступе у "духовни живот" Православља. Зато модернисти предлажу да се преведе Литургија и друге службе на савремени руски језик, тврде да је неопходно скратити богослужења, укинути св. Тајну покајања пред Евхаристијом и прећи са Православног Јулијанског календара на "нови", латински, Григоријански календар, што представља очигледно одступање од Православног Предања и канона Цркве.
Нема никакве сумње да се савремени литургијски модернизам супротставља светоотачкој традицији Православља. Он лишава Цркву духовног, благодатног богослужбеног и молитвеног језика датог од Светих равноапостолних Кирила и Методија, на коме се руски народ током протеклих хиљаду година обраћао Богу и градио Свету Русију. Модернизам, који тежи да уведе празновање Пасхе по новом Григоријанском календару заједно са латинским Римом, руши хиљадугодишњу икону времена цркве – Јулијански календар, према коме је на I Васељенском Сабору 325. године Православна Црква установила празновање Пасхе. Савршавајући Пасху пре јудеја или заједно с њима, заштитници Григоријанског календара крше један од основних канона Православне Цркве. Они игноришу апостолска правила, одлуке Никејског Сабора и 1 правило Антиохијског помесног сабора. Свети Оци I Васељенског Сабора усвојили су одлуку о забрани празновања Пасхе с јудејима, као што стоји у I правилу Антиохијског сабора: "Сви они који се дрзну нарушити одлуке светог и великог Сабора, који је одржан у Никеји… о светом празнику спасоносне Пасхе, нека буду одлучени од општења и искључени из Цркве”. Шести Васељенски Сабор: "Три пута анатема на сваку новотарију и делање против црквеног Предања и правила Светих и блажене успомене Отаца". Штитећи Св. Предање Цркве, преп. Серафим Саровски говорио је: "Све што је Света Црква усвојила на седам Васељенских Сабора, у свакој побожности и непоколебљиво испуњавај. Тешко човеку који жели ма и једно слово да изостави или дода одлукама Васељенских Сабора".
Данас се појавио и еклисиолошки модернизам, који одбацује светоотачко богословље а пре свега Православно учење о Цркви. Он покушава да га замени савременим религиозно-философским учењима, прожетим духом протестантског реформаторства, савременог латинског модернизма и идејама тзв. Париске школе либералног богословља.
Модернизам покушава да превазиђе ауторитет светоотачке традиције као средњевековне и застареле у наше време. "Дела Св. Дионисија Ареопагита, - пише један од савремених присталица модернизма, о. Александар Мењ, - у којима образ статичке Васељене готово покрива веру у кретање твари ка Царству Божијем (?), ставиће печат на свеукупан средњевековни поглед на свет, посебно у Византији. Такође неће бити лако превазићи инерцију старе религиозне психологије... Преовладаће приземно разумевање вере. Обредне канонске форме сматраће се необоривим, датим заувек".
Еклисиолошки модернизам фактички се супротставља Православном догмату о Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, утврђеном на Васељенским Саборима благодаћу Светог Духа. Према модернистичком учењу не постоји једна јединствена Црква Божија, него различите хришћанске "цркве", чије међусобне границе "не допиру до неба".
Адепти модернизма створили су "ново учење" о Цркви. Слично протестантима, они често пишу о "историјским грешкама Цркве", тврдећи да се истински задатак Цркве не састоји у спасењу и благодатном животу у Христу, него пре свега у социјалном служењу. "Када Црква, - пише у својој књизи о. Александар Мењ, - као савест заједнице стане у заштиту слабог и почне да се бори са безакоњем и ратовима, када почне да чува духовно наслеђе народа, учвршћује људско достојанство жена, слугу, - она ће постати аутентично оруђе Господње".
Светоотачка традиција увек се заснивала на истини Православља да хришћанства нема ван Цркве, као што ван Ње нема спасења и нема благодати. "Како може бити са Христом онај, - писао је Св. Кипријан Картагински, - који не пребива са Невестом Христовом, који није у Цркви Његовој".
Ревидирајући читаво Православно учење о Цркви, модернизам говори и о тзв. ванцрквеном хришћанству, у коме је, с његове тачке гледишта, такође могуће спасење, јер "Дух дише где хоће", и људи "добре воље" – анонимни хришћани за чињење добрих дела на корист заједнице и напретка, по њиховом мишљењу, такође задобијају спасење.
Модернизам се често супротставља Православном учењу о војинствујућој Цркви, исповеда непротивљење и толеранцију према свим "хришћанским учењима", укључујући и јеретичка.
Црква је, по речима Св. Ап. Павла, “стуб и утврђење Истине”, и зато током читаве своје историје она води борбу са разним лажним учењима, јересима, расколима, духовну борбу са кнезом овога света, почевши од апостолских времена па све до свршетка света.
Свети Оци су 842. године установили посебан празник војинствујуће Цркве – дан Торжества Православља над свим јересима, који се отада увек празнује прве недеље Великог Поста. На дан торжества војинствујуће Цркве изрицане су анатеме на разна јеретичка лажна учења а пре свега на оне који су одбацивали светоотачко Предање које чува Православна Црква: “Онима који одбацују Саборе Светих Отаца и њихова предања, сагласна Божанственом откривењу и благочестиво сачувана Православно-Католичанском Црквом, анатема”.
Модернизам одбацује православно-светоотачку традицију симфоније Цркве и државе, која је постојала у историји током 16 векова од времена Св. Равноапостолног Константина Великог. Упркос томе, савремени хришћански модернизам противи се њеној обнови у наше време; према православном учењу о царској власти Помазаника Божијег и православне државности односи се с нескривеним непријатељством као према средњевековном византизму и “цезаропапизму” по традицији наслеђеној од римским латинством прелашћеног Вл. Соловјова. Света Православна Црква на дан Торжества Православља увек је проглашавала: "Онима који мисле да православни Владари не долазе на престо по нарочитом благовољењу Божијем, и да се при миропомазању на њих не изливају дарови Светог Духа и тако се усуђују да позивају на бунт против њих и смењивање, анатема".
У богословљу се модернизам данас јавља и у популаризацији и апологији идеја Вл. Соловјова о тзв. "догматском развоју". У средини богословствујуће интелигенције данас је веома популарно учење о тзв. апокатастазису, према коме сe ад – стање времена, наводно окончава спасењем све твари, свих суштина, којима је дата слободна воља. Та идеја која потиче још од Оригена, осуђена је од стране Цркве. Напоменимо да је Ориген учио да ће све небеско, земаљско, адско прићи Христу и поклонити Му се, укључујући и адске силе зла. Упркос томе што је то учење осуђено и оцењено као јеретичко, о. Сергије Булгаков покушава да га у свом делу "Невеста Јагњета" поново уведе у православно богословље заједно са учењем о Софији – Премудрости Божијој.
Учење о апокатастазису, које је обновио Сергије Булгаков а које су узнели на небеса Н. Берђајев и други философи “сребрног века”, директно је усмерено против православног светоотачког учења о спасењу и Цркви, ставља човечју љубав и саосећање изнад Премудрости и Љубави Божије.
Још једно савремено модернистичко учење јесте јудео-хришћанство, које се у последње време веома раширило међу интелигенцијом, недавно пришлој вери и недовољно оцрковљеној. О јудеохришћанству први је почео да говори и пише такође Вл. Соловјов, затим је то учење у својим париским чланцима развијао о. Сергије Булгаков, а касније о. Александар Мењ и други адепти савременог неохришћанства. Овај лукави правац покушава да споји јудаизам и хришћанство, јер, по мишљењу присталица тог учења, хришћани и јудеји имају једну исту библијску веру у Оца Небеског. Међутим, Свети Оци Цркве - од Св. Игњатија Богоносца до Св. Јована Златоустог - на сваки могући начин упозоравали су на слична лажна учења која теже да зближе јудејство и хришћанство, и указивали на то да јудаизам не само што не исповеда Господа Исуса Христа као Спаситеља и Сина Божијег, већ је због тога и крајње непријатељски настројен према хришћанству и Цркви. Св. Игњатије Богоносац у својој посланици Филаделфијцима пише: "Уколико вам неко буде проповедао јудејство, не слушајте га. Јер боље је од човека, обрезанога, слушати о хришћанству, него од необрезаног – о јудејству…"
У историји Цркве покушаји зближавања јудаизма с хришћанством увек су се завршавали појављивањем нових јудеохришћанских јереси, које су тежиле ка јудеизацији самог хришћанства, што је не једном доводило до појаве јудеохришћана (евионити и др.) који су оснивали секте и стварали расколе усмерене против Православља и Цркве.
У наше време оживљени модернизам усмерен је против Православља и Цркве, позива на стварање "модерног" хришћанства, које ће данас, по мишљењу његових епигона, помоћи да "човек приђе Христу". У ствари, модернизам представља велику опасност, јер фактички поново уводи обновљенство и ревизију читавог Православног вероучења.
Модернизам и савремено обновљенство
На основу савремених модернистичких идеја, насталих у руској религиозној свести и богословљу као последица екуменистичких контаката са различитим западним вероисповедањима, појавило се савремено неообновљенство, које је наишло на повољан одјек међу новопридошлом интелигенцијом. Изложен утицају модернизма, део интелигенције кренуо је путем спровођења "реформи" у унутарцрквеном животу, желећи да прилагоди Цркву начину живота савременог човека - по цену разрушења канонског устројства и Предања Цркве. У последње време та струја је попримила вид нескривеног неообновљенског раскола.
У Москви, у храму Сретењског манастира појавио се центар који је објединио присталице читавог програма "реформи" Руске Православне Цркве, а који подразумева и превод богослужења на савремени руски језик. Светоотачко богословље такође се замењује делима модернистички оријентисаних апологета обновљенства, као што су прот. Александар Мењ, прот. Александар Шмеман, Н.А. Берђајев, С. С. Аверинцев.
Одрицање и рушење укорењених традиција Руске Православне Цркве, екстремни екуменизам, саслуживање са неправославнима (посебно са католицима источног обреда), тежња ка супротстављању живота своје заједнице животу читаве Саборне Цркве: све то "сретењско братство" предвођено о. Георгијем Кочетковим активно пропагира. У храму у центру Москве без сагласности свештеноначалија Цркве, кочетковска заједница прешла је са црквенословенског језика на савремени језик богослужења. "Сретењска заједница" под утицајем проповедника савременог обновљенства о. Георгија Кочеткова и С. С. Аверинцева изоловала је себе од живота читаве Цркве, практично кренувши путем секташтва и раскола. У храму братства не постоји иконостас, не читају се часови, царује дух арогантне искључивости и лажне харизматичности, духовне прелести и егзалтираности, што је увек карактеристично за секте. Тај покрет се активно бавио прозелитизмом међу православним хришћанима, градио је своје катихизаторске школе у Москви и другим градовима, тежећи да постане широки покрет унутар Цркве, изазове раскол у Цркви и спроведе ревизију Православља, да га преобрати у модернистичко неохришћанство, по духу блиско савременом католицизму и протестантизму.
Започети раскол изазвао је велику узбуну међу православним клирицима и мирјанима, који су написали отворено писмо Свјатејшем Патријарху Московском и целе Русије Алексију II. То писмо је постало израз саборне свести Цркве. У обраћању Патријарху написали су: "Ваша Светости! Ми, свештенослужитељи и мирјани Руске Православне Цркве, принуђени смо да изразимо наше неспокојство због насртаја на црквенословенски језик од стране свештеника Георгија Кочеткова и његових следбеника у московском храму Сретења Владимирске иконе Божије Мајке.
Богослужење Свете Православне Цркве на црквенословенском језику, спасоносно за многа покољења православних људи не само у Русији, него и у Украјини, у Белорусији, Србији, Бугарској чини интегрални део црквеног Предања који нас нераскидиво везује са другим словенским народима. На избацивање црквенословенског језика се не може гледати другачије осим као на антиправославни модернизам, који сеје огромну саблазан у душама деце наше Цркве и који може довести до новог раскола. Реформаторску обновљенску делатност свештеника Г. Кочеткова сматрамо грубом профанацијом православног богослужења и повредом религиозних осећања верујућих, јер су средства масовног информисања у последње време почела да се баве пропагандом "опита" препорода болне успомене “живоцерковничества” (телевизијски програм "Вести" од 19.01.94; "Независимаја газета" од 14.01.94, "Московске новости" 1994. г. бр. 2). Самовољно нарушавање хиљадугодишње црквене традиције може постати почетак рушења оних темеља Православља за чије очување су страдала и борила се многа покољења православног народа. Сама чињеница да свештеник Г. Кочетков и С.С. Аверинцев одбацују литургијско дело светих Кирила и Методија и других светих Отаца Цркве и замењују их својим ”преводима”, са духовног и културног становишта представља чудовишни вандализам.
Наше црквенословенско богослужење представља драгоцени бисер Православне Цркве. Већ хиљаду година оно просвећује православни свет и душе верујућих. Отуда природна брига да се очува ова света имовина и дужност да је у неисквареном виду предамо у наслеђе нашим потомцима, не прилагођавајући свете богослужбене текстове световним звуцима свакодневних речи савременог човека, лукаво мудрујући о наводној "неразумљивости" и "мртвости".
Смирено молимо Вашу Светост да се заустави погубни и саблазитељни богослужбени модернизам и тако избегне нова црквена смутња".
Ово и друга обраћања православних клирика и мирјана произвели су реакцију, па су указом Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, о. Г. Кочетков, као настојатељ, и чланови његове обновљенске заједнице, одлучени од црквеног служења у Сретењском храму. Указом Патријарха храм је постао подворје Псково-Печерског манастира. Један од најстаријих његових житеља, архимандрит Јован Крестјанкин, обраћајући се пастви, поменуо је четири главне опасности које данас стоје пред Православном Црквом. Једна од њих је – тежња да се пређе на тзв. “нови црквени календар”, тј. са црквеног Јулијанског на Григоријански, папски календар. Друга опасност за Цркву је избацивање или "превод" богослужбеног црквенословенског језика на савремени руски говорни језик. Трећа опасност је зближавање са римокатолицизмом. Још једну опасност за Цркву представља припрема за сазивање тзв. "Осмог васељенског сабора", усмереног против чистоте Православља.
Због тога је данас толико важно да се саборно превазиђу саблазни модернизма, да се спречи опасност од новог обновљенског раскола, сачува јединство Цркве и чистота Православља.
Превoд са руског: Славјанка
Извор: pokrova.kanevskaya.ru
