07.12.2008.

Нова исповест: декларација царебожја уместо покајања

Свештеник Данил Сисојев


Древни непријатељ рода човечјег – ђаво, видевши да сила Цркве ослобађа плен из његових чељусти, већ две хиљаде година обрушава се на њу. Понекад напади попримају облик прогона, а понекад – погубних јереси, које имају за циљ извртање саме "суштине благовестија". Једна од таквих јереси, која данас тиранише Руску Цркву, јесте јерес царебожја. Но пошто директно проповедање лажеучења не доноси жељени плод, његови апологети кренули су путем који је зацртао још Арије: да би црквена свест лакше усвојила њихове идеје, јеретици су сачинили лажеобреде, унедрене у богослужење православних. Као што је александријски лажеучитељ у својој "Талији" одбацио Божанство Сина Божијег, као што су монофизити унели исправку у Трисвето, тако су и нови лажеучитељи напунили храмове својим новим молитвословљима који изврћу апостолску веру. Прво од њих била је служба царским мученицима, коју је забранио Свјатејши Патријарх због присуства богохулних царебожничких израза; утицај те службе почео је да се гаси после издања православног последовања. Међутим, у појединим храмовима појавио се нови обред са "кратким исповедањем грехова против царске власти", који се, на жалост, већ користи за вршење јавне исповести у Владимирској, Кримској и другим епархијама. А у њему се, као у неком новом Символу вере, излажу догматске основе страшног лажеучења, које изврће исконско богословље Цркве и замењује служење Творцу поклањањем смртном човеку.

Но, да пређемо на анализу текста ове лажеисповести, који почиње преамбулом са основним захтевима покајања због нама досад непознатих грехова.

С покољења на покољење, од дана Саборног завета верности из 1613. године, издаја царева из династије Романових постаје све већа. До времена царствовања Владара Николаја Другог чаша Божијег дуготрпљења разних грехова неверности народа препунила се до врха. 2. марта 1917. године Господ је од (хришћана) узео Задржитеља (2 Сол. 2, 7), тј. Православног Самодршца, заједно са благодаћу Саборности, датој народу кроз њега. Изгубивши ту благодат Светог Духа, народ је из Саборног живота прешао у Саборну смрт, умро је као Саборна личност.

Већ саме ове речи садрже низ апсурдних грешака. Прва – тврдња да је узрок револуције нарушење народног завета царевима из дома Романових, прихваћеног на Земаљском Сабору 1613. године. Међутим, свети новомученици руски, као и дореволуционарни светитељи, као главни разлог рушења Руске Империје видели су масовно богоодступништво руског народа, за којим је природно дошло и до државне пропасти. Штавише, потпуно је неоправдано, као што смо још раније указивали, поистовећивати "Задржитеља" са личношћу монарха (видети чланак "Богословске саблазни монархистичког покрета"//"Благодатни огањ", 2000, № 4). Велика већина Источних Отаца сматрали су "Задржитељем" наредбу Господа о проповедању Еванђеља свим народима на Земљи и благодат Светог Духа која у томе садејствује, други (св. Златоусти и западни Оци) поистовећивали су "Задржитеља" с моћном Римском империјом, нипошто с личношћу цара. Поистовећивање "Задржитеља" са императором такође је апсурдно јер је од дана абдикације последњег руског Цара прошло више од 86 година, а антихрист још није дошао, док речи апостола Павла (2 Сол. 2, 7-8) не остављају могућност временског интервала између првог и другог догађаја.

Светим Оцима такође није позната никаква посебна "благодат Саборности" као ни постојање "Саборне личности" народа, коју су измислили лажеучитељи. Сама реч "саборност", која потиче од славјанофила, изведеница је од грчког израза "католичност", који описује треће својство Цркве - ишчезавање националних и других земаљских одличја унутар Васељенске Цркве пред лицем пуноће Истине. Јер ми, сабрани Богом из свих народа, постали смо нови народ Божији (1 Петр. 2, 10), названи хришћанима. Тај народ, који живи дејством неисцрпљујуће благодати Светог Духа не зависи од царева и владара, управа и режима, већ само од обећања Спаситеља: Ја сам с вама у све дане до свршетка времена (Мт. 28, 20)

Но, да продужимо анализу овог апсурдног документа.

Ради испуњења воље Божије, ради уподобљења Христу, свети Цар Николај Други својом добровољном смрћу искупио је Саборни грех народа да би му открио могућност Саборног покајања.

Апостол Павле каже:
Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, који је самога себе дао као откуп за све (1 Тим, 2, 5). Нико никада не може да искупи никакав грех, осим Јединог Безгрешног Бога. Највећа хула је тврдња да било ко осим Христа Исуса може да нас искупи од наших грехова - на тај начин се одбацује чињеница да је Жртва Христова искупила без изузетка све грехе човечанства, које не може да искупи нико од људи. По речима св. Иларија Пиктавијског, Христос је "искупио све људе од свих њихових безакоња".1 Човек који верује у "цара-искупитеља" одбацује Јединог Искупитеља - Христа – и своје наде полаже на творевину уместо на Творца, док Свето Писмо каже: човјек неће никако брата ослободити, неће дати Богу откупа за њ (Пс. 48, 8).

Тим пре је Цркви непознато некакво
"Саборно покајање”. Сваки покушај покајања због туђих грехова свештеници су увек сасецали у корену, и то није случајно. Заправо, иза великих речи о "Саборном покајању" крије се банални грех осуђивања. Јер лако је "покајати се" за преступе својих дедова, не штедећи их (они који се кају не жале себе), не праштајући им ништа и при томе осећати искрено благочешће! Какво лицемерје и фарисејство! А ми знамо речи апостола: Ко си ти што судиш туђем слузи? Он стоји или пада своме господару (Рим. 14, 4). Свако ће дати одговор за себе, а не за преступе митске "Саборне личности".

Почетак Саборног покајања је Саборно прослављање светог Цара Николаја за његов искупитељски подвиг; плод Саборног покајања је – повратак на престо Богоизабраног Самодршца заједно са благодаћу Светога Духа, која ће Саборним врлинама васкрснути народ.

За сваког хришћанина је душеспаситељно да се припреми за предстојеће Саборно покајање народа. Ова припрема садржи правилно исповедање царског служења и правилно поштовање светог Цара Николаја Другог као искупитеља греха неверности свог народа.


Дакле, они који су саставили ову брошуру не признају одлуке Архијерејског Сабора 2000. год. о канонизацији царских страстотерпаца. Они стављају себе изнад скоро стотину и педесет епископа који, чувајући Предање, нису пожелели да искваре благовестије. Добра је та имагинарна саборност која одбацује одлуке Сабора! Иза таквих делатника не стоји дух мира, већ дух побуне и уништења. И, наравно, њихов плод неће бити спасење - већ погибељ душе која је почела да поштује твар уместо Творца. Но да видимо какве нове грехе су смислили наши монархисти-модернисти.


САГРЕШИО сам што нисам веровао речима Светог Писма о происхођењу од Бога искључиво царске власти, њеној нужности и благотворности.

Али, да ли нас речи Господа уче да само царска власт происходи од Бога, док остале нису од Бога, већ од сатане или кога већ? Читајући редове Светог Писма, нисмо нашли ниједан доказ који би поткрепио ову хипотезу.

Само један Господ управља
свим царствима, републикама, империјама и народима. Његова моћна мишица подиже цареве и председнике и свргава их у складу с Његовим Сопственим замислима и циљевима. Апостол Павле, наредивши да се молимо за краљеве и сва поглаварства, да миран и тих живот проведемо у свакој побожности и честитости (1 Тим. 2, 2), није говорио о благочестивим самодршцима, већ о Нерону, који је већ тада (посланица је написана 65. год.) био љути гонитељ хришћана и страшни нечастивац.

Из Речи Божијих видимо да је свака власт од Бога, јер нема ограничења Његовој Свемоћи. Ми немамо право да ширимо речи да Господ дозвољава да се Његова власт ограничи само на православну монархију, јер је Сам Бог Самовласни Управитељ историје. Мишљење да постоје власти које нису од Бога већ од ђавола нису нове за Цркву. Тог учења придржавали су се манихејци свих времена. А оно потиче од хвалисања сатане, који је искушавао Христа у пустињи (Лк. 4, 6).

Ако погледамо историју Цркве, видећемо да се она молила за све облике власти. И царску власт – у Москви, и републику – у Новгороду, и синтезу монархије са републиком – у Византији. Оно што је најважније јесте питање да ли власт испуњава своје основне обавезе у односу на Цркву и народ.

САГРЕШИО сам што сам одбацио учење Православне Цркве о "симфонији власти", као добровољном савезу свештенства и царства, јединству два равночасна и независна Богоустановљења.

Да, наравно, Црква је увек учила о симфонији власти. И тај идеал се може безбедно назвати црквеним ставом у погледу друштвеног устројства. Међутим, те две власти се тешко могу назвати равночасним. Источник и светске и црквене власти је непосредно Бог, а ако цар или управитељ има власт над телима људи, то свештеник има власт над душама. А та власт се простире и на цареве. Јер по речима које је св. Григорије Богослов упутио цару: "Закон Христа потчињава вас нашој власти и нашем суду. Јер и ми владамо, а наша власт је виша од ваше". Св. Осија Кордубски писао је цару: "Не мешајте се у дела која су суштински црквена и не наређујте нам у вези са њима. Написано је, цару царево, а Богу Божије. Нама није дозвољено да началствујемо на земљи, а ни ти, царе, немаш власт да кадиш тамјаном". 2

САГРЕШИО сам што нисам веровао Светом Писму, које каже да је Бог наложио Царевима да буду кормилари црквеног брода (Ис. 49, 23), тј. управитељи земаљске Православне Цркве.

Ове речи су срж царебожничке јереси.
И цареви ће бити хранитељи твоји и царице њихове твоје дојкиње, и клањаће ти се лицем до земље, и прах с ногу твојих лизаће (Ис. 49, 23) – говори стих који цитирају царебожници. Очигледно је да те речи уопште не садрже смисао који наводе лажеучитељи. Осим тога, и црквенословенски и грчки текст пророчанстава Исаије говоре о царевима не као о кормиларима (тј. руководиоцима брода), већ као о храниоцима (добротворима), то јест, онима који се старају за благостање Цркве. Управо тако су разумели своје обавезе православни императори и цареви почевши од св. Константина, који је називао себе "епископом спољњих послова Цркве". Сви они су савршено добро знали да је истински Кормилар Цркве Дух Свети, и да покушај да се Он замени смртним човеком представља богохулство.

Тезе да су цареви – руководиоци земаљске Православне Цркве држали су се иконоборски императори. Тако су, на пример, Лав Исавријски и Константин Копроним тврдили да је цар уједно и свештеник. Но преп. Јован Дамаскин одговара: "Христос није царевима дао власт да свезују и разрешују, већ апостолима и њиховим прејемницима, и пастирима, и учитељима.
И ако вам ангел с неба, говори апостол Павле, проповеда еванђеље различито … (Гал. 1, 8-9). Штедећи их, у ишчекивању њиховог обраћења, ћутаћемо о ономе што следи даље. Уколико – да не да Господ! – увидимо неповратну исквареност, тада ћемо додати и оно што остаје (то јест речи: нека буде проклет) 3. А преп. Теодор Студит рекао је у лице императору Лаву: "Не руши, о владару, црквено устројство – јер апостол каже: и Бог је поставио у Цркву - прво, апостоле, друго, пророке, треће, пастире и учитеље, док о царевима ништа не говори. Теби је, о владару, поверено устројство државе и војске – за њих се и побрини, а Цркву остави пастирима и учитељима, сагласно апостолу. Ако нећеш, ако нам и ангел с неба благовести извртање наше вере, ни њега нећемо послушати, а не тебе". 4 Св. Теофан Исповедник пише: "Не треба цар да говори о вери и да уводи новине у древне црквене догмате, установљене светим Оцима". 5

Треба ли да се кајемо због тога што се држимо речи и житија светог Јована Златоустог и преподобног Дамаскина, преподобномученика Стефана Новог и свештеномученика Филипа Московског, светог Атанасија Великог и Василија Великог? Не. Нека царебожници, ако желе, следују примеру аријанаца, иконобораца и других јеретика, а ми чувајмо Православље неповређено, које исповеда да је царство
ниже од свештенства, а цареви – само чувари Помесне Цркве, а нипошто не они који замењују Христа.

САГРЕШИО сам што сам противно речима апостола о Браку "муж је женина глава " (Еф. 5, 23), одрекао да је Боговенчани Цар глава земаљске Православне Цркве, чиме сам похулио на црквено Тајинство Брака Цара с народом Божијим.

Ево крајњег богохулства! Ево бездана нечастивости! Христа-Цара заменити смртним, грешним човеком! На какву нискост и безумље треба пасти да се изјави оваква јерес? Јер апостол јасно каже да је Господ Исус Христос Глава Цркве (Ефес. 5, 23) која је нераздељива. Какву су то
"тајну брака Цара са народом Божијим" измислили нечастивци, када ми знамо само за седам великих тајни? И све те тајне дају се сваком човеку. Може бити, помазани на царство? Али у молитвама његовим нема ни речи о власти цара над Црквом. Где Св. Писмо и Предање говоре о том новом тајнодејствију? На који народ мисле царебожници, када постоји један нови народ Бога – Црква, чија је Глава Христос? Заиста је пред нама ново паганство, које замењује нетљенога Бога смртним човеком. Јер су управо идолопоклоници поштовали цареве као божанства, која су ступала у свештени брак са племеном. Нека нас избави Христос од таквог богохулства!

САГРЕШИО сам непознавањем светих канона, у којима су објашњени неопходност и благотворност Царске бриге за заштиту Цркве Христове од непријатеља унутрашњих и спољашњих (на пример, 104 правило Картагинског сабора).

Да, свети канони заиста потврђују благотворност царске власти за Цркву у смислу супротстављања њеним непријатељима. Али нема ниједног канона који говори о неопходности царске бриге за Цркву. Нити га може бити. Јер три века је Црква постојала у условима прогона од стране царске власти и у то време победила мноштво јереси. И вероватно није ни постојао период када се распрострањеност Цркве подударала са границама православних царстава, па, према томе, такве безумне ствари Црква природно није ни изјављивала, иако је са захвалношћу примала бригу царева о свом свету, као што и данас прима бригу сваког управитеља, који не испољава претензије према њеној унутрашњој независности.

САГРЕШИО сам што нисам веровао догмату Православне Цркве да Бог излива на Своје Цареве посебну благодат Светог Духа, помазује их на царство, чини их Христосима Господњим, подобним Христу Господу, што ме излаже црквеном проклетству (видети 11-ту анатему у недељу Торжества Православља).

Црквено проклетство, поред тога што је укинуто на Сабору 1917-1918, и што никада није признато од стране Васељенске Цркве као ауторитетно 6, ништа не говори о томе да су цареви "Христоси Господњи", подобни Христу Господу. Тако су учили само секташи-хлисти, који су проповедали мноштво богооваплоћења.

Tо учење никада није било специјалан догмат Цркве, иако се увек признавало да се приликом миропомазања царева обично (али, по учењу Златоуста, не увек) даје особена благодат.

САГРЕШИО сам неверовањем да се Боговлашће и Боговодитељство над народом Божијим остварује посредством богоданих царева. Напротив, сматрао сам да је Цар - тиранин, експлоататор народа, а не његов брижни отац.

Бог није толико слаб да ограничи Себе само на царску власт. У Символу вере ми исповедамо Њега за Сведржитеља, показујући тиме да су у Његовој руци и сви управитељи, "Његово царство и сила и слава".

Сматрати цара експлоататором (то је често лаж) и веровати лажима је – грех, макар и невољан. Али, постоји много случајева када су цареви били тирани и ми нисмо дужни да их, противно историјској правди, сматрамо оцима народа. Довољно је поменути цара Ирода, који је побио витлејемске младенце, другог Ирода, који је погубио Јована Крститеља, руске цареве – Ивана Грозног, Петра I, Катарину, који су угњетавали Цркву Христову и убијали њене свештенослужитеље, да схватимо да царство не поступа увек очински.

САГРЕШИО сам неисповедањем учења Православне Цркве да Помазаници Божији нису одговорни чак ни пред Васељенским Саборима, већ једино "пред Јединим Небесним Царем". Усудио сам се да оцењујем одлуке и дела Царева. Поверовао сам клеветама на Помазанике Божије, сам сам их ширио и нисам спречавао њихово ширење.

Ево још једног богохулства, сродног папској "непогрешивости"! Произлази да је "недодирљиви" цар изнад Тела Христовог – Цркве. Да, ниједан цар није био осуђен на Васељенском Сабору, али мањи Сабори не само да су разматрали кривице императора (на пример, Сабор Торжества Православља је 843. године помиловао императора Теофила на молбу његове жене), већ су их и анатемисали. Тако су анатемисани Лав Исавријски, Константин Копроним, Лав Јерменски, и њихове анатеме се изговарају у Недељу Православља у свим Источним Црквама. Због уније са Римом Михаил Палеолог такође је одлучен од Цркве и лишен хришћанског погреба.

Да ли је грех оцењивати дела царева? У том случају, крајње "грешна" је читава Библија, која се врло често бави оценом њихових дела (видети, на пример, књиге Царева, Паралипоменон). Велики "грешници" су и светитељи, преподобни и мученици, који су разобличавали тиранију нечастивих царева: свети Атанасије Велики, Јован Златоусти, Теодорит Кирски, Филип Московски, Јован Дамаскин, Никифор Константинопољски, Арсеније Ростовски, Стефан Нови, Јосиф Волоцки, Василије Блажени, Николај Кочанов и многи други.

Навешћемо неколико примера оцена светих о царевима. По речима преп. Јосифа Волоцког, "цар злочестиви, који не брине о својим поданицима – није цар, него мучитељ".7 Зар то није оцена? А ево како пише преп. Теодор Студит, одобравајући убиство императора Лава: "Радосна вест дошла је до нас, вест којој треба да се радује не само град, већ, да кажемо, читаво поднебесје. Јер је истребио Господ не Сиона цара Аморејског, и не Ога цара Васанског, цареве мале који су угњетавали мали део васељене, већ новог великог дракона, који је опустошио велики део васељене, змију лукаву која шишти богохулством, мрзост опустошења, сина Тавеилова (Ис. 7, 6), рођење Ахава, подобије Јулијана, пуноћу нечастивости, гонитеља Христа, непријатеља Богородице, противника свих светих. Јер је он, без сумње, био непријатељ и гонитељ оних чија изображења је прогањао и истребљивао. Да се веселе горе и да се радује земља, са планина ће капљати вино а са брегова потећи млеко. Пао је непријатељ, уништен је непријатељ наш, јер су уста која су говорила неправду заћутала, обуздана је рука Авесалома, погинуо је фараон жестоког срца". 8 Овде видимо да преп. Теодор не само да је оценио дела цара, већ је и одобрио цареубиство! Како то довести у сагласност са тврђењима царебожника? Не, хришћанин није обавезан да искључи своју савест када је реч о цару. Друга је ствар што критеријум не треба да буде страначко или какво друго знање, већ чиста наредба Господа.

САГРЕШИО сам признањем законитости власти самозванаца, тј. оних који не припадају царствујућем роду Романових, што је занавек утврђено на Сабору 1613. године. По маловерју сам учествовао у изборима и органима државне власти уместо да молитвено тражим од Бога повратак Његовог Изабраника – Цара на царски "престо Давидов", који има право да одређује и утврђује локалне власти.

Наравно, власт, установљена у Русији 1917. године, са становишта закона Руске Империје, није легитимна. Али ми не налазимо у Светом Писму и код светих Отаца да је грех признање оних власти који испуњавају своју функцију. Већина императора Рима дошла је на власт после преврата, али из тога апостоли нису извукли закључак да њихову управу треба сматрати безаконом и да им се стога не треба потчињавати. С формалне тачке гледишта нелегитимна би била и управа цара Давида, и св. Цара Константина, али зар су њихове присталице грешиле када су их признавали за власт? Библија не зна за други критеријум законитости власти осим Божије воље. Уколико јој управитељ следује, то се њему треба покоравати, а уколико не, онда одбацивати одлуке које противрече заповестима Творца.

Према томе, сваки облик покорности властима, осим учествовања у њеним гресима, нису грех, већ испуњење наредбе апостола: свакоме дајте оно што сте дужни… коме част - част (Рим. 13, 7). Из овог разлога руски светитељи нису забранили учешће на изборима. Тако је, на пример, преп. Кукша Одески говорио да он сам излази на изборе јер би иначе растерали манастир, а да не треба ићи на оне изборе на којима ће се бирати један за читаву земљу – антихрист.

Но, ако се вратимо тврдњи да је династија Романових заувек одређена одлуком Сабора из 1613. године, онда треба напоменути да никакав Сабор нема суверено право да диктира своју вољу Творцу, Који има суверено право да свргава и поставља цареве који су Њему угодни. Зар људи знају путеве Господње да би били Његови саветници? Сви Православни Сабори потврдили су Откривење и ништа ново нису додали. Где то Писмо говори о непроменљивости неке династије, осим једне - династије цара Давида, чији престо је, супротно богохулној тврдњи јеретика-царебожника, заузет? И сада и во вјеки вјеков на престолу Давида седи Цар царева Господ наш Исус Христос. А молити да још неко седне на престо Давидов – значи молити за антихриста.

На крају, треба напоменути да Сабор из 1613. године није био ни архијерејски ни помесни, већ земаљски. То јест, то уопште није био црквени орган, већ нека врста парламента, који свакако није имао никакву власт да донесе такву одлуку. Као кад би Државна Дума бацила проклетство на све који желе да смене председника Путина и његове потомке. Очигледно је да би таква одлука била обична декларација, која за Цркву не би имала никакав значај. Да не говоримо о томе да, у складу са одлукама црквеног Помесног Сабора 1917-1918, нико нема овлашћење да своје политичке симпатије намеће као догмат вере и да налаже канонске санкције на оне који их не признају.

САГРЕШИО сам што сам осудио светога Цара-искупитеља Николаја Другог због његовог добровољног одрицања од служења "задржавању" одласком са престола, и што нисам веровао да је то почетак искупитељских страдања због греха неверности народа, подобно добровољном Гетсиманском "лишавању власти " Исуса Христа.

Као што је већ речено, називање св. Цара Николаја "искупитељем" фактички је одрицање од хришћанства. Овде пред нама је ново богословље које су измислили јеретици. Где и ко је учио да се Христос у Гетсиманији лишио власти? На ком Васељенском Сабору? Ко од светих Отаца или богослова? Где Писмо говори о томе? Јер ми исповедамо да је Он и на Крсту Истинити Цар, Који све држи у Својој руци. Такво учење је сродно лажеучењима Несторија, који је одбацивао Ипостасно сједињење божанског и човечјег у Христу, и глупостима неких гностика, који су учили да је на Крсту Божанство напустило човека Исуса и узнело се на небеса. Само при таквој формулацији питања може се говорити о "лишавању власти" Господа. Уколико се обратимо православном учењу, исказаном Оцима Цркве и богослужењем на Велики Петак, видећемо да оно, сасвим супротно, наглашава да свемоћност Христа на Крсту није умањена страдањима. Зато жеља да се обожи император води јеретике-царебожнике право у древни гностицизам.

Уколико погледамо одлуку Архијерејског Сабора 2000. године, видећемо да у њој нема никаквих покушаја да се оправда погрешна одлука Владара да се одрекне престола, због чега се он сам доцније кајао. Свет – уопште не значи и безгрешан, и не треба сваки поступак светога (у овом случају одрицање од престола) проглашавати за непогрешиво дело – добровољно одрицање од служења "задржитељу", како то тумаче јеретици. Тим пре што, како смо већ рекли, Оци никада нису неког конкретног човека називали "задржитељем" већ или благодат Духа Светога, која извршава наредбу Господа о проповеди Еванђеља свим народима на земљи, или снажну власт државе (посебно, Римске империје), која се супротставља наступању власти антихриста. Према томе нема никаквих разлога да се кајемо због непоштовања учења које оживљава гностичке басне.

САГРЕШИО сам клеветом на себе и на читав народ, наводно крив за грех цареубиства, што удаљава од искреног покајања и исправљања и води у још реалнији, тежи грех – грех народне неверности Царевима од дана Саборног завета до данас.

Аутори брошуре с правом одбацују кривицу руског народа за грех цареубиства, јер, сагласно Писму (Јез. 18), не постоји наследни грех, и тим пре је глупа њихова идеја да ми носимо одговорност за вишевековну промену царева. По мишљењу царебожника, сама чињеница помазања чини сваког легитимног цара светим, без обзира на његове грешке или чак злодела.

Дакле, приписати цару божанска својства – није мањи грех од веровања клеветама на последњег Цара. Било би добро да се они који верују овом лажеучењу, уместо да гневе Бога својим лажепокајањем, одрекну својих заблуда и смирено следују учењу Цркве, којој је Једина Глава, Кормилар и Управитељ Цар из Дома Давидовог, Господ наш Исус Христос – у Чијој руци су све власти и управитељи света.


Напомене:

1 Макарије (Булгаков), архиеп. Харковски. Православно-догматско богословље. СПб., 1857. Т. 2. С. 122.
2 Зизикин М.В. Патријарх Никон. Његове државне и канонске идеје. М., 1995. С. 68-69.
3 Преп. Јован Дамаскин. Три заштитне речи против оних који одричу свете иконе или изображења. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1993. С. 41.
4 Атиногенов Л.Е. Константинопољски патријархат и иконоборска криза у Византији (784-847). М., 1997. С. 73.
5 Исто. С. 117.
6 Чин Недеље Православља, у употреби до револуције и састављен по указу Катарине 1767. год. заменио је општецрквени чин, сачуван у другим Православним Црквама. У последњем нема ни речи о царевима.
7 Преп. Јосиф Волоцки. Просветитељ. М. 1993. С. 369.
8 Преп. Теодор Студит. Посланице. Књ. I. М., 2003. С. 367




Превoд са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ