09.12.2008.

Богословске саблазни монархистичког покрета

Свештеник Данил Сисојев



После пада безбожне власти и почетка оживљавања црквеног живота, међу православним хришћанима почеле су да се јављају готово већ заборављене идеје о обнови монархије. Црквена мисао није могла да остане по страни и не искаже став о овој појави. Посебну оштрину дискусијама додала је предстојећа канонизација светога цара-мученика Николаја, за коју многи везују наде за обнову наше домовине. Међутим, ова изузетна појава искомпликовала се тиме што су у свест православних људи, поред здравог семена светоотачког богословља, ушли и јеретички погледи, од којих се неки директно супротстављају основним догматима Цркве и дискредитују светли лик последњег руског цара. После канонизације цара-мученика Николаја Александровича, ови погледи могу изазвати прилично смућење, саблазан и неправославне ставове у црквеној средини. У овом чланку покушаћемо да почупамо коров који уноси неред у виноград Христов.


Да ли постоји наследни грех цареубиства?

Данас често можемо чути од појединих свештенослужитеља да се над читавим руским народом наводно надвија тежак грех цареубиства, због чега је неопходно свенародно (?!) покајање, као и да су сви хришћани дужни да на тајни исповести принесу покајање и за тај преступ. Међутим, овде се с правом поставља питање: где се налази тај тајанствени механизам због кога људи, рођени много година после тог догађаја, носе кривицу греха који су починили њихови преци? Из ког Откривења је узет тај нови догмат, који уводи нови, други наследни грех - непознат православном богословљу, када Црква зна само за један наследни грех – првородни - последицу пада наших прародитеља Адама и Еве, од кога се избављамо тајинством светог Крштења? Зашто је руски народ уопште дужан да одговара за издају виших официра 1917. године и за дела јевреја и других странаца-убица, који су заузели нашу земљу и погубили императора? Као одговор на ово питање проповедници новог учења или се позивају на расколничке ауторитете или тврде да руски народ носи одговорност јер није заштитио цара у данима револуције.

Људи који су криви за клевету владара или за веровање у гнусобе које против њега шири безбожна пропаганда, безусловно носе свој грех и дужни су, уколико је то безакоње учињено после светог крштења, да принесу покајање. Али, исто тако су дужни да се покају за своје безбројне грехе, почињене не против смртног већ против Бесмртног Цара: на пример, за учествовање у делима комунистичке партије и њој сродних организација, безбожност, итд. Сви ти греси страшнији су од пасивног учешћа у цареубиству, што се сада покушава представити као готово једини и главни преступ руског народа. Но, узрок револуције уопште није издаја идеала самодржавља. Напротив, Бог говори кроз пророка: "Дадох ти цара у гњеву свом, и узех га у јарости својој" (Ос. 13, 11). Негодовање Господа изазвано је одступништвом читавог нашег народа од Њега (не само од смртног цара), и ми треба да се кајемо за личне грехе, а не за преступе наших предака, који су за себе већ дали одговор Богу.

Уколико прихватимо данас толико популарно учење о другом наследном греху руског народа – греху цареубиства, који се не смива крштењем, тада неизбежно упадамо у јерес против 10 члана Символа вере. Јер онда се може закључити да највећа тајна, крштење, нема силу да са наших душа спере грех цареубиства, предат нам од предака. Не треба рећи колико то учење противречи јасним речима Писма:

"Опет ми дође ријеч Господња говорећи... он ће погинути за своје безакоње… Која душа згријеши она ће умријети, син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљега; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова. Ако ли би се безбожник обратио од свијех гријеха својих које учини, и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живјети, неће погинути…Још говорите: није прав пут Господњи. Чујте, доме Израиљев, мој ли пут није прав? нијесу ли ваши путови неправи?… . Кад се праведник одврати од правде своје и чини зло и умре зато, умријеће за зло своје које учини… А кад се безбожник одврати од безбожности своје коју је чинио, и чини суд и правду, он ће сачувати у животу душу своју. Јер узевши на ум врати се од свијех безакоња својих која учини; доиста ће живјети, и неће погинути"(Иез. 18, 1, 18, 20, 21, 25 - 28).

Како су данас актуелне ове речи Божије, упућене руском народу који, као и древни Израиљ, такође изјављује:
"није прав пут Господњи!"

Дакле, речи Господа јасно оповргавају све спекулације на тему наследног греха цареубиства.


Да ли се Цар може назвати искупитељем?

Заблуда која изазива највише смућења, а коју шире неки савремени монархисти, јесте ново учење, уобичајено у монархистичкој средини, да је мученичка смрт императора искупила грехе Русије па се због тога цар назива "искупитељем". Корени овог лажеучења безусловно воде ка хлистовству, које смртним људима приписује особине својствене искључиво Христу. Појава овог учења генеалошки се може повезати са постреволуционарним сектама хлистоваца-николајеваца, који су цара Николаја сматрали оваплоћењем Бога Оца. Очигледно је да човек који искрено поштује цара као искупитеља не може бити хришћанин, јер сматра да је дело Господа неуспешно и да захтева допуну. Голгота није могла да спаси руски народ, и Богу је била потребна још једна жртва коју је Он принео у лицу цара. Ако је та мисао истинита, онда нам преостају два пута: или да признамо цара за Бога, или да утврдимо да човека може спасити човек, што Христа очигледно чини непотребним.

Ово богохулно учење о "цару-искупитељу" у корену противречи Новом Завету и учењу Васељенске Цркве, која је на V Васељенском Сабору осудила јерес Оригена - могућност поновног Искупљења (иако овај јеретик није ишао толико далеко као савремени монархисти, јер друго распеће није приписивао човeку, већ самом Господу Исусу). Напоменућемо да појам "цар-искупитељ" потпуно противречи идеји о "неискупљеном греху цареубиства руског народа" о чему смо већ говорили. Учење о "цару-искупитељу" није просто хлистовска јерес, већ и отворена хула на Господа нашег Исуса Христа, Јединог Искупитеља рода човечјег - и руског народа.

Навешћемо места у Светом Писму која не остављају никакав простор за ову заблуду.

"Овај пак има непролазно свештенство зато што он остаје довека. Стога и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, пошто свагда живи - да се моли за њих" (Јевр. 7, 24, 25).

"Христос пак дође као првосвештеник будућих добара и уђе једном засвагда у светињу кроз већу и савршенију скинију која није руком начињена, то јест, није од ове творевине, и то не крвљу јараца и јунаца, него својом сопственом крвљу, те нађе вечни откуп. Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, слику оне праве светиње, него у само небо, да се сад покаже пред лицем Божијим за нас; и то не да би много пута самога себе принео, као што првосвештеник сваке године улази у светињу с туђом крвљу, јер би у том случају требало да много пута пострада од постања света. Сада пак, на свршетку векова, он се јавио једанпут - да својом жртвом уклони грех. И као што је људима одређено да једном умру, а затим суд, тако ће се и Христос, пошто је једном принет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха - на спасење онима који га очекују" (Јевр. 9, 11, 12, 24 - 28).

"Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, који је самога себе дао као откуп за све"(2 Тим. 2, 5, 6).

Ова три места у Библији су довољна за осуду ревнитеља не по разуму. Занимљиво: осуђујући латине што неки од њих желе да признају Пречисту Дјеву за саискупитељницу, што је чиста јерес, они сами чине не мањи грех, сматрајући искупитељем смртног цара. Приметићемо да сваки покушај богословствовања у овом правцу приближава богословствујућег идеологији "Богородичиног центра" и води га под анатеме које је на "богородичнике" изрекао Архијерејски Сабор 1994. године.

Дакле, сматрамо да при канонизацији владара-мученика Николаја (за коју се с правом моли читава Руска Црква) треба одбацити све горепоменуте заблуде и објаснити да је свети цар-мученик Николај – само сведок Христов а не искупитељ. Оправдање поменутих бесмислица може створити утисак да православни не верују у Господа Исуса Христа – Спаситеља нашега, већ у једног од Његових сведока, од чега нека нас избави Господ!

Свети царски мученици, молите Бога за нас!




Превoд са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ