Поговор
Ми не живимо у епохи атеизма, већ у време новог таласа паганства. Древни идеали паганства у наше време постали су садржај масовне културе, па хришћани данас, као и у древна времена, живе у окружењу паганског света. Измученом без Бога свету паганство поново нуди просте, технолошке методе достизања власти у духовној сфери. Али, таква власт поробљава личност, јер је окултизам – бекство од личне одговорности. Православље поседује неизрециву дубину и сложеност која га издваја из низа других конфесија и религија – то је традиција формирања личности, и у тој традицији нема лаких, технолошких путева. То је увек творачки процес – процес тајанствен, који се не може тачно описати. Замењујући сложеност и неизрецивост опита личносног формирања човека опитом оштре дисциплине (одређене технологије), младостарци мењају тајанствено лице Православља. Гушење личносног начела у човеку рађа младостарчески и теозофски (окултни) однос према личности. Теозофи сматрају да је «огледало ђавола симбол привезаности човека за своју личност». 1 (1 Писма Елене Рерих 1929-1938. Т. 2. с. 76.)
Ова књига је написана да би доказала основну тезу да младостарчество није ни у каквој вези са истинском православном традицијом и у њој су размотрени његови извори и утицаји. Но хтео бих напослетку да истакнем једну карактеристичну црту која обједињује све те утицаје, јер се конкретно односи на епоху која нам је додељена не баш лаким жребом. Реч је о магијском карактеру тих утицаја. Ови утицаји нагризају границе Цркве, слично вирусима неприметно руше црквени организам и његов «имунитет». Карактер тог болесног дејства може се разумети само у контексту опште апостасије и болесног утицаја света на црквени живот. Данас се све јасније назире зинтересованост света за окултизам. Нас чак уверавају да се хришћанска епоха завршила и да је почела Нова Епоха (New Age), која открива нове могућности човека – окултне. Да ли ћемо успети да се супротставимо налету окултизма, зависиће од тога какав ће бити наш црквени живот.
«Домаће» богословље и религиозна пракса младостараца, на жалост, садржи превише елемената који су у суштини окултни, — та пракса је рушилачка за православну духовност. За младостарческе заједнице карактеристичан је систем оштрог послушања лидеру све до нарушења заповести Божијих и кршења грађанских закона. Такав лицемерни систем руши морални закон, и у заједницама сличне врсте јавља се морална деградација у којој постају могући двојни морални стандарди: у односу на своје и – у односу на туђе. За те заједнице типично је неповерење према тајинствима која се савршавају у Цркви, јер се тајинства савршена од других свештеника сматрају или недејственим или непуноценим, па се зато поново врши крштење, венчање, или се тајинства на неки начин допуњују. 1 (1 Прилог № 1). Они фактички образују своју еклесију, са својим «истинским» тајинствима. То су праве тоталитарне секте са свим својим карактеристичним признацима.
Ми, наравно, можемо да одмахнемо руком и кажемо да се ради само о неуобичајеним случајевима. Међутим, нећемо пребрзо доносити закључке, јер суштински знаци тоталитарних секти, такви као што су поклоњење «гуруу», стремљење лидера ка власти, гушење интелектуалног рада, одсуство критике (и многи други овде описани), могу се видети на свакој младостарческој парохији. Таква парохија увек показује тенденцију изласка из Цркве, што је претвара у тоталитарну секту. Могуће, секту «нових симоноваца» 1 (1 Погледати материјал о тој секти у зборнику «Искушења наших дана». Даниловски благовесник. М., 2003. с. 149-156.) и «кипријановаца» 2 (2 Игуману Кипријану (Цибуљски), житељу Тројице-Сергијеве Лавре, због своје секташке делатности у почетку је забрањено свештенослужење, а потом је због нових преступа лишен чина и монаштва.) — то су само први зрели плодови са «дрвета» младостарчества, јер су те заједнице постале секте као последица младостарческе духовне праксе. Ако ми данас не извршимо детаљну анализу духовних узрока тог феномена и не сасечемо га у корену, на том «дрвету» могу врло брзо израсти и још чуднији плодови.
Нама могу упутити примедбу да је у Цркви увек било таквих процеса, да се Она увек успешно борила с њима и да ни сада нема никакве озбиљне опасности, јер је речено да је ни врата адова неће надвладати (Мт. 16,18). С тим се можемо сагласити, али само делимично. Да, таквих процеса увек је било у Цркви. У њима је могуће видети чак и известан позитиван смисао. У таквим формама долази до окончања духовности која је туђа Цркви. Младостарчество је на Телу Цркве као неко формирање рака у коме се ћелије развијају без учешћа целог организма. То је форма изолационизма, осуђена на пропадање и умирање. Ове форме трају толико дуго јер, маскиране као истинске, паразитирају на Битију. Паразитација, међутим, не може трајати вечно, — време открива пустоту спољашњих подражавања и немилосрдно уклања одживеле форме.
Раније су овакви процеси били локални и с њима је Црква лако излазила на крај. Но последњих година они попримају масовни карактер, долази до «метастаза» у читавом организму, и зато се данас поставља питање о његовом преживљавању, - јер није оболео поједини орган, већ читаво тело. И како преживети у таквој ситуацији ? Да ли извршити хируршку операцију – одсећи те новобразоване формације? Или започети споро лечење и оздрављење читавог организма? Међутим, у ком стадијуму је болест, да ли организам има силу за лечење? Сва ова питања захтевају озбиљно разматрање. Желимо да мислимо да је у овој мери распрострањено младостарчество привремена појава, повезана са објективним историјским околностима нашег развитка због одвајања од традиције.
Да би одговорили на та питања, неопходно је оценити ту појаву саборним разумом Цркве. Излечити се од тог недуга можемо само обједињавањем напора. Иначе нас у црквеном животу убрзо очекује појава неких енклава-манастира или изолованих парохија, с независним и с Црквом неповезаним животом, са својом догматском, аскетском и канонском традицијом. И тај процес може постати неконтролисан и неисправљив.
Догматску, аскетску и канонску традицију Православља можемо сачувати само ако јасно знамо у чему се она састоји, где су њене границе и у чему се она разликује од младостарческе «традиције». Треба разумети да је та болест пре свега болест свести. А побеђена свест парализује вољу. Зато се од ове болести можемо излечити само сазнајним, свесним путем, само ако ослободимо нашу вољу од јарма лажних идеја.
Превод са руског: Славјанка
Извор: apologet.orthodox.ru
