15. 2. 2010.

Младостарчество и православна традиција

Прилог № 1:


Чин крштења мртвих младенаца схимонахиње Антоније

Да би документовано потврдили колико младостарчество може бити опасно за Цркву, навешћемо одломке из једног невеликог издања које од недавно иде из руке у руку верника и активно се пропагира међу парохијанима (посебно међу женама). У њему се приповеда о томе како је млада жена по имену Анастасија починила абортус и «са сузама се кајала због тог греха». И једном је за време молитве у храму видела како «Богородица окреће своје лице од ње».

Следећег дана, рано ујутро, она је поново отишла у храм и усрдно се молила, лијући сузе. Одједном је «неко дошао иза ње и трипут јој дотакао раме. Окренувши се, видела је Жену у монашкој одећи... Жена јој се обратила: «Зашто плачеш? Слушај, ја ћу ти помоћи. Постоје само три греха која се не опраштају: хула на Светог Духа, самоубиство, гордост. Умрло дете треба крстити». Тада јој је рекла како да се моли за њега. Анастасија је испунила правило за опроштење тог греха, које јој је даровала Богородица. Анастасија потом полази путем спасења и на крају живота постаје схимонахиња по имену Антонија. Многе је обратила на пут покајања и спасења. За њен труд Господ јој је дао дар прозорљивости.

Затим је приложен чин крштења младенаца убијених у утроби, који бисмо могли да уврстимо у неку врсту молитвеног правила, када у њему не би било веома чудног места. Навешћемо га без скраћења:

«Сви ви који сте се у Христа крстили - у Христа сте се обукли. Алилуја (3 пута).
Именује се младенац, убијен у утроби (назвати младенца обавезно мушким именом, најбоље по оцу, деди, прадеди, итд.).
Свети Јоване Крститељу, крсти мога младенца (име), у утроби страдалог, који у тамници седи.
Свети Симеоне Богопримче, као што си примио Христа, прими на руке мог младенца (име), у утроби страдалог, који у тамници седи.
Света Ана, пророчице, прими као кума мог младенца (име), у утроби страдалог, који у тамници седи».

Даље следи уобичајени молитвени завршетак и препорука како и колико се молити и колико поклона савршити. Препорука се завршава потпуно неочекивано: «Ако мајка са сузама све правилно испуни, дете се ослобађа мучења и доспева у царство небеско».

Најбољи начин да се дође у Царство Небеско - ето, чини се да уопште човеку не треба дати да се роди - већ га усмртити у утроби а затим све правилно испунити. Но у Цркви нико и никада није давао гаранције спасења (чак ни за дуготрајне аскетске подвиге, а тим пре за читање неких чинова с поклонима). Обећање ове врсте говори о антицрквеном карактеру тог чина. Сам овај чин представља нарушење од свих Помесних Цркава признатог 26 правила Картагинског Сабора које забрањује крштавање и причешћивање мртвих.

Међутим, тај чин се до дана данашњег шири међу православнима и многи га из незнања користе. Но, то је постало могуће само захваљујући томе што се сличне ствари покривају ауторитетом стараца и старица. Овде не износим питање да ли тај чин заиста принадлежи схимонахињи Антонији (као, уосталом, и све што се говори у име стараца), — то је питање које захтева посебно испитивање. Могуће је да је много тога што се приписује благочестивим старцима и старицама написано без њиховог знања и благослова. Овде је важно приметити да све то делује рушилачки и да је то рушилачко дејство повезано с нашим лажним односом према старчеству. Но, управо то користе зле силе. У име такозваних стараца ствара се ново «предање» и чак, као што се види из наведеног примера, ново разумевање молитава тајинстава. 1 (1 Међутим, то и није тако ново. Познато је да су у II веку јеретици маркионити, буквално тумачећи речи апостола Павла (1 Кор. 15,29), крстили некрштене мртваце.) Шта се све неће чути од новојављених «ревнитеља-духовидаца» — «стараца» и «ста­рица»! Један од таквих «стараца» тврдио је да се код нас венчања врше неправилно: немогуће је, каже, да се брачницима у време венчања раздвајају руке, јер благодат одлази на страну а тајинство се не савршава у потпуности. Такође је немогуће, тврдио је «старац», вен­чати се с трудницом, јер ће плод бити «завенчан» (тј. плод мушког пола венчан са својом мајком, а плод женског – с оцем). По мишљењу таквих «стараца», код нас се у Цркви уопште ниједно тајинство не савршава правилно, јер, по тој логици, црквена тајинства захтевају допуну или другачије тумачење.

У једном манастиру по благослову «стар­ца» поново су крштавали и венчавали поклонике. «Старац» је учио да тајинства која нису савршили јеромонаси - нису дејствена. Па чак ни тајинства која су савршили јеромонаси, по мишљењу «старца», немају неопходну силу. Тајинство крштења треба допунити молитвама за изгнање бесова, које су праћене батинама детета специјално за то припремљеном метлом или бројаницама. Неразумљиво је, истина, како све те сурове егзорцистичке радње спојити с тврђењем «старца» да се нико од рођених после 1984. године неће спасити! Какав је онда смисао тог егзорцизма?

Када је реч о оном најтајнијем — црквеним тајинствима, то је веома озбиљно питање. Зато проблем младостарчества не смемо игнорисати. Он захтева најширу оцену и директан разговор.



Прилог № 2:

У «Црквеном веснику» №3 (280), фебруар 2004, уз чланак о мироточењу објављена је следећа напомена.

Саратовска епархијска управа позива на опрезност при одушевљавању чудима

Средином јануара скоро сва средства масовног информисања објавила су саопштење о мироточењу Иверске иконе Божије Мајке у храму у граду Енгелсу. Међутим, ову информацију је потом званично демантовао епископ Саратовски и Вољски Лонгин.

О томе како треба разликовати чудесно мироточење икона од лажних «чуда», говорио је на страницама газете «Саратовске вести» руко­водилац Службе спољњих црквених веза Саратовске епархијске управе, јеромонах Нектарије (Морозов).

По речима јеромонаха Нектарија, аутентичност мироточења проверава се на следећи начин: служитељи Цркве скидају твар која се појавила на површини иконе, а затим прате да ли ће се поновити. Ако миро поново почне да точи, онда се појава сматра чудесном. Специјална комисија Епархијске управе извршила је тај опит у овом храму, али твар се више није појавила.

Међутим, о. Нектарије упозорава да се према томе треба опрезно односити чак и у случају поновне појаве твари. С једне стране, то може бити чудо Божије, које Господ шаље ради укрепљења верујућих, а с друге може бити и «искушење које потиче од непријатеља рода људског, које је способно чак и да поремети ум». Уколико се људи, сусревши се са чудесном појавом, мењају набоље, осећају мир у души, спокој и радост, то је, по речима о. Нектарија, пројава милости Божије, а ако доживе нездрава осећања или започне масовна хистерија - онда је то «чудо» веома сумњиво. Јеромонах Нектарије наводи пример једног православног манастира у коме мироточе стотине икона, али то Црква ипак не признаје као чудо.





Следећа страница