15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција

Tаквим прелашћеним пастирима омиљена и неисцрпна тема је — послушање и смирење, послушање, наравно, њима. «Иако ти се нешто учини неправилним, — настављају по обичају, — ти ипак испуни послушање, и кроз то ћеш се смирити и примити благодат». Иако сличне реченице налазимо и у светоотачким поукама, овде се заправо ради о исламском принципу (послушање ради послушања), чак и сама реч ислам у преводу означава «послушање». У суштини, овакво разумевање води човека од Христа ка његовом непријатељу — антихристу. Ево шта о томе пише светитељ Игњатије Брјанчанинов: «Од истинског послушања рађа се и истинско смирење: истинско смирење осењује се милошћу Божијом. Од неправилног и човекоугодног послушања рађа се лажно смирење, које отуђује човека од дарова Божијих, и чини га сасудом сатане». Архимандрит Лазар, коментаришући ове речи светитеља Игњатија, пише: «Нарочита је несрећа када се послушник стара да подражава такво свецело послушање, у потпуном одбацивању расуђивања и потчињености речима учитеља, као што је то било код древних отаца, када су и руководитељи и руковођени били вођени Духом Светим; у наше време већ нема људи који би могли безгрешно да руководе и поучавају, али је много учитеља који су и сами у заблуди у погледу најважнијих питања вере. Невоља настаје када ученик таквог учитеља почне да прима сваку реч и слог као савршену истину и следује тој речи». 1 (1 Арх. Лазар, О тајном недугу душе. М., 2001. с. 341.)

Тачну дефиницију послушања дао је митрополит Антоније (Блум) у интервјуу датом у Лондону јуна 1999. године. «Послушање се — рекао је — не састоји у томе да се ропски испуњавају наредбе свештеника, чак и ако се дају у форми савета. "Послушање" потиче од речи "слушање", и циљ послу­шања јесте — научити човека да се одваја од сопствених мисли, од сопственог односа према стварима и да слуша шта му говори други човек. Овде почиње послушање и оно се односи не само на црквену праксу, него и на узајамне односе међу људима». 2 (2 Интервју је објављен у журналу «Црква и време», 1999, №2 (10).)

Послушање је дисциплина у примарном смислу речи: учење, обука, образовање. Но, младостарци нису способни за послушање које се састоји у обучавању, јер су преузели улогу учитеља а не ученика. Они сами не воле послушање, иако активно све призивају на послушање. Тако један младостарац, који у својој парохији захтева беспоговорно послушање, сам одбија да испуни одлуку Светог Синода и указ надлежног архијереја о допуштењу причешћивања парохијана који нису венчани али живе у законитом браку.

Да би се човек истински смирио, потребно му је открити његово предназначење, узвисити га. Што човек више осећа да не одговара свом назначењу, то га ка већем смирењу треба приводити. Али, за младостарца послушање је само начин да се други унизи, потчини својој вољи – то је истинска својевоља прикривена маском послушања. Унижењем човека унижава се и Бог, јер је човек носилац Његовог лика. «Онај, који је од Бога саздан слободним и самовласним, али сам себе унижава као потчињеног, срамоти Христа, Који је глава његова»1, (1 Тумачења на Нови Завет блаженог Теофилакта Бугарског. СПб., 1911. с. 46.3.) — поучава блажени Теофилакт. У унижењу човека нема призива ка смирењу, већ само констатације његове ништавности. У таквој пракси одсуствује сотериолошки (спаситељски) смисао смирења и послушања, а сходно томе, одсуствује и оно што заиста можемо назвати смирењем.

Наводно следујући светоотачкој традицији, младостарци поучавају: «Нужно је одбацити ум — он је у делима вере некористан, па чак и штетан; потребно је препустити се искључиво срцу». Чак и новообраћене, који су се тек упознали са Православљем, они уче да се обраћају свом срцу у очекивању одговора од Бога. Међутим, такви савети немају ништа заједничко са православном традицијом, јер на том путу човек неизбежно упада у прелест. «Ја не знам за други пад монаха, осим када верује свом срцу… ми смо дужни да свом силом усмеримо себе ка вољи Божијој… будући страсни, ми не смемо веровати своме срцу, јер криво правило искривиће и оно што је право», — говори ава Доротеј. 1 (1 Ава Доротеј, Душекорисне поуке и посланице. Свето-Тројицка Сергијева Лавра. 1900. с. 75, 78,188.)

Сви подвижници се слажу да срдачну молитву треба одложити на дуже време, док подвижник не стекне навику расуђивања и контроле помисли у умној молитви. Ево, на пример, шта је о томе писао соловецки старац јеросхимонах Јероним: «Ср­дачна молитва — то је дар Божији. А у умној молитви ја се трудим већ четрдесет година и благодарим Богу за навику». 2 (2 Монах Меркурије, На горама Кавказа. М. 1996. с. 43.)

Преподобни Нил Сорски говори о погружењу ума у срце: «То добро делање треба вршити с расуђивањем, у одговарајуће време, по достизању одговарајуће мере напредовања». 3 (3 Исто. с. 37.) А ево шта тим поводом пише светитељ Игњатије Брјанчанинов: «... испуњење… гордост и нерасудна жеља и стремљење срца да се наслади светим осећањима, духовним, Божанственим, када је оно још увек неспособно за такву насладу. Срце, које покушава да окуси Божанствену сладост и друга Божанска осећања и не налази их у себи, прелашћује се, обмањује, губи себе, улази у област лажи, у општење са бесима, потчињава се њиховом утицају, поробљује њиховом влашћу». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи. Бе­седа старца с учеником, део 2-и О прелести//Дела. СПб., 1905. Т. 1, изд. 3-е.)

Да би избегли такву гордељиву жељу, - односно, да би обуздали страсно и похотљиво срце и стекли смирење, светитељ Игњатије саветује да се ум прво утврди у богопознању. «Када се ум покори Богу, — пише он, — тада се срце покорава уму. У томе се састоји кротост — смирена преданост Богу, сједињена са вером, осењена Божанственом благодаћу». 2 (2 Д. А. Авдејев, В. К. Невјарович, Нервоза: њени духовни узроци и пројаве. М, 1998. с. 78.)

Међутим, култ посебно поштованог срца представља достигнуће католика. У Православљу никада није постојао такав култ. На православним иконама увек се освећивала (ореолом) глава, али тако никада не и срце, као на католичким иконама и на иконама Богородичиног центра. На тај начин, одвојивши срце од ума, младостарци уносе у Православље туђу духовну праксу која води у прелест. Но свете Оце такви «пастири» не читају — они се руководе само подвизима свог неочишћеног срца — сами упадају у прелест и друге наводе на тај исти пут.

Они стално говоре својим парохијанима о љубави, о томе да верујући човек треба да поседује љубав, — и захтевају тренутно пројављивање љубави. Но код светих Отаца истинска љубав се јавља на вишем степену образовања новог човека. 1 (1 За Јована Лествичника љубав је — последњи (тридесети) ступањ успињања на аскетску лествицу врлина. Стицање љубави у аскетској традицији повезано је са стицањем бестрашћа, што је тек малобројним подвижницима пошло за руком. Евагрије Понтијски назива љубав унуком бестрашћа, а свети Дијадох Фотикијски тврди, напротив, да љубав (и само она) води ка бестрашћу.) Вера сама по себи не омогућава стицање љубави — то дело спречавају самољубље и гордост, које треба дуго и упорно савлађивати задобијањем многих врлина. Гос­под нам кроз апостола Петра открива степене духовног узрастања: покажите врлину у својој вери, а у врлини знање, а у знању уздржљивост, а у уздржљивости стрпљивост, а у стрпљивости побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2 Пет. 1,5-7). Видимо да један од првих потпорних ступњева у духовном узрастању треба да буде расуђивање.

О томе говори и светитељ Василије Велики: «Практиковање врлинске делатности уподобљава се лествици». 1 (1 Св. Василије Велики, Дела. М., 1891. с. 155.) Но, на другом месту светитељ говори да је без расуђивања немогуће чинити никакво дело. Зато је на лествицу врлина немогуће ступити без расуђивања. Младостарац, избегавајући расуђивање, лишава себе и своје следбенике могућности усхођења ка љубави. Зато он почиње да глуми љубав – и постепено том комедијанству учи и своју паству. Лицемерје не мења човека, јер је оно само уметност шминкања порока као врлине, данак који, по тачном изразу енглеског класика, порок плаћа врлини. Порочни човек, не желећи да се мења изнутра, почиње споља да изображава то што у ствари не поседује. Зато лицемерје још више одваја од истинске љубави. Управо су таквим пастирима упућене горке речи Христа: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу. (Мт. 23,13).

Светитељ Игњатије Брјанчанинов, пажљиво изучивши опит древних отаца-подвижника, упозорава: «Превремено стремљење ка задобијању осећања љубави према Богу, — пише — већ је самообмана». 1 (1 Дела епископа Игњатија. СПб., 1905. Т. 2. с. 53.) Препо­добни Исак Сирин ту исту мисао изражава живо и сликовито: «Свака врлина је мајка оне која следи за њом. Ако оставиш мајку која рађа врлине, а устремиш се ка искању кћери, пре стицања матере, те врлине су отровне змије за душу». «Љубав по свом својству, — пише о љубави преподобни Јован Лествичник, — јесте уподобљење Богу». 3 (3 Преподобног оца нашег Синајске горе Лествица. Сергијев Посад, 1908. Слово 30, 7. с. 247) Пастир је дужан да призива ка љубави, али када ми све одмах призивамо на пребивање у љубави, то не разумем баш добро, ка чему призивамо: зар је могуће одмах се уподобити Богу? Зато призив младостараца ка тренутној љубави не одговара светоотачком опиту и представља само начин да се усмери љубав на себе.

Сва трагичност положаја младостарца састоји се у томе што он не види своје лицемерје, не осећа његову отровну суштину. Та «кожна риза лицемерја» толико прирасте за «тело» да се осећа као нешто своје, урођено и чак праведно. Ово показивања ради одглумљено осећање он прима за духовну «одежду праведности», штитећи душу од штетних (заправо истинитих) утицаја. Зато је младостарац на сваки начин храни и култивише, и она постепено постаје прави «оловни саркофаг». Тако лажепастир гради у својој души «окречени гроб», који је споља леп а изнутра пун мртвачких костију и сваке нечистоте (Мт. 23, 27).

Душа човека способна је да препозна лицемерје и његово присуство није могуће уколико се не направи читав низ унутрашњих компромиса. Нарочито је болан први компромис, када душа још увек чува посебну осетљивост на лицемерје, — и он се не може направити неприметно, као што то бива са каснијима. Ако човек одлучи да се промени због болних укора савести, траума греха брзо зацељује и памћење о њој постепено се истискује из свести. Међутим, време пролази а лицемерје, које је до тада живело непримећено, одједном се разоткрива, али са оном силом и влашћу које добија култивацијом и брижним старањем. Тада лицемерје тражи своја права на живот душе, оно ауторитативно захтева жртве себи и немогуће га је не приметити. Овде код младостарца наступа колебање — он је на ивици покајања. То је веома тежак и мучан тренутак у његовом животу. Но, уколико се после одређених сумњи не покаје него настави даље, биће приморан да већ откривену игру пренесе у младостарчество. То је последњи стадијум духовног пада. Младостарци се најчешће налазе у «блаженом» незнању о свом стању, зато их је немогуће оптужити за свесно лицемерје, какво је оно у суштини.

Потиснути укори савести не дозвољавају младостарцу да на себе погледа трезвено, - зато он сматра да је стекао мудрост, задобио знања и умећа у буквално свим областима. Он чак покушава да учи и професионалце у свом послу: фасадера — како да ради фасаде, столара — како да укуцава ексере, појца — како да пева, иконописца — како да иконопише. Људи из уљудности и поштовања према свештеном чину ћуте, а у њему се ствара утисак да је дао добар савет, да заиста поседује знање у датој области.

Нема ништа лакше на свету од давања савета без одговорности, јер и најмање дело захтева усрдност и умеће. Они су неспособни за истински професионализам, зато што је професионализам — дугачак пут ка истинском ауторитету, а они желе да га одмах пређу.

Власт коју им даје чин и религиозни ентузијазам парохијана помажу им да то добију без труда.

Само се манијакалном поседнутошћу идејом о сопственој просвећености може објаснити такво наметљиво учитељство. Такав став се ипак објашњава неразвијеношћу личности, неадекватношћу, и зато младостарац тражи стално поткрепљење својих убеђења. Наметљиво учи­тељство — то је усмереност на себе (нарцизам). Уопште у њима постоји увереност да им је откривена суштина ствари. Поистовећивање себе са истином, са подучавањем Цркве рађа еуфорију, која подсећа на наркотичку опијеност. «Бла­годатно» стање (узрујаност и раздраженост нерава) не даје им спокоја — они желе да своју «просвећеност» поделе са свима, и зато увек и свуда, све и свему — уче. 1 (1 Истински учитељ постаје само онај који не сматра себе учитељем већ учеником, који наставља да се образује. Он не учи онога кога подучава, већ учи заједно с њим.) То је храна за њихово самољубље и сујету — наркотик за нечастиву душу. «Сујета и умишљеност воле да уче и поучавају, — пише светитељ Игњатије Брјанчанинов. — Њих не брине што ближњем могу нанети неисцељиву рану апсурдним саветом, који прихватају неопитни почетници с непромишљеним поверењем... Они морају да оставе утисак на почетника и да га морално потчине себи! Њима је неопходна људска похвала! Њима је неопходно да имају репутацију светих, разумних, прозорљивих стараца, учитеља! Њима је неопходно да нахране своју незаситу сујету, своју гордост». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, О животу по савету//Дела. СПб., 1905. Т. 5. с. 77.)

Још једна саблазан лажестарчества проистиче из гордости: човек који ретко завирује у свој душевни «подрум», сам себи чини се све бољим и бољим - а парохијани све горим и горим, јер они чине грубе, просте и очигледне грехе, а греси лажног пастира — то су суптилне прелести. Удаљеност између себе и грешне пастве чини се огромном.

Људи који раде са наркоманима приметили су једну особину оних који су престали да употребљавају наркотике - а то је да се психолошки враћају у онај узраст у коме су почели да користе наркотике. Године проведене под наркотицима као да одсуствују у духовном пртљагу човека – демони су их просто украли. То говори о томе да су наркотици начин бекства од личне одговорности која, када се прихвати, омогућава узрастање и духовно образовање човека. То исто се дешава и са прелашћенима. Године проведене у прелести могуће је одстранити из духовног живота - а тада свест прелашћених остаје на дечјем нивоу.

Зато у свим својим делима они подсећају на размажено дете које умишља да је главно у породици, и да по његовој вољи сви журе да му пресвуку панталонице и да га хране кашичицом. Прелест потиче од духовне незрелости; прелест је застој у развоју, пребивање у духовној младости. Тачнију дефиницију појаве каква је младостарчество није могуће смислити. Такво разумевање открива и истински смисао властољубља: у суштини се ради о несамосталности, зависности властољубивог човека од свог окружења. Но младостарац никада не спозна ту зависност. Напротив, њему се чини да су сви зависни од њега, да он помаже свима. Волети друге људе и служити им може само онај који је самостална творачка личност. Ако човек није постао личност, способан је само или за власт или за потчињеност. Уколико је неспособан за општење с другима, сва његова душевна енергија усмерава се на самог себе. Све те карактерне црте јесу душевни губитак, који је последица застоја у развоју личносних својстава. Такав застој руши човека, па и он сам (нарочито ако задобије власт) постаје рушитељ.

Свест таквог свештеника умногоме је паганска, племенска, и тежи фарисејској.

Један од таквих «пастира», као одговор на питање једног парохијана које га је сатерало у ћорсокак, разобличивши његову нечасност, рекао је: «Ја сам— племић, а ко си ти да мене поучаваш?» Такви «пастири» лоше знају Писмо и ретко га читају, иначе би знали да практично понављају питање које су фарисеји поставили слепоме од рођења. Када су фарисеји испитивали слепога коме је Исус отворио очи, они су на његово питање: Да нећете и ви да постанете његови ученици (Јн. 9,27) — одговорили: ми смо Мојсијеви ученици (Јн. 9, 28). Тим демонстративним раздвајањем Мојсија од Исуса они су нагласили своју племенску искључивост (своје племенско порекло, у суштини, племство), а слепоме постављају управо реторско питање које не тражи никакав одговор, јер је само аргумент који потврђује њихову припадност одређеном племену: ти си се сав родио у гресима, и ти нас учиш? (Јн. 9,34). Код младостараца приступ молитви је утилитарно-практични, скоро тржишни. Један од њих наглас је поставио овакво питање: «Зашто нам Господ не даје дом, зар се лоше молимо — па ми читамо акатисте скоро сваког дана?» Но, то је неморалан приступ, јер је користољубив: формула такве молитве је— «ја теби, ти мени». Таква молитва не може да изгради личност, јер личност узраста само у образовању моралности. Таква молитва и не долази до Бога, јер се Богу -Личности може обратити само личност, а неморалношћу се личност умртвљује.

Трговачки однос према религији својствен је паганској свести. Само паганство родило се из прагматичког односа према религији. Такви односи створени су за богове, јер су у односу на Бога били немоћни. Но трговачки договори са боговима претварали су се у договоре са демонима, јер су у религији само с њима могући тржишни односи.

Прагматичан приступ дотиче све сфере делатности младостарца — он постиже спољашње успехе, увек неморално оправдавајући своју трговину коришћу добијеном из компромиса. 1 (1 Један младостарац је преко посредника тражио да ступи у контакт са комунистичком партијом да би им за новац продао глас бирача међу православним верницима. Изненађује при томе што се он стално ругао комунистима, мада је и сам предмет продаје шокантан —то је исто што и трговати савешћу. Осим тога задивљује увереност у своје могућности манипулације паством.) Но, морални компромиси не остају без последица - младостарац постепено у себи убија човека.




Следећа страница