Младостарчество и православна традиција

Младостарчество и православна традиција

Младостарци могу да буду веома способни за спољашње подвиге. Они могу дуго и непрестано да се моле и да посте 1, (1 Руски подвижник свештеномонах Доротеј, кога је веома поштовао светитељ Игњатије Брјанчанинов, писао је о молитви: «Ко се моли устима, а о души не брине и срце не чува, тај се моли ваздуху, а не Богу, и узалуд се труди, јер Бог слуша ум и усрђе, а не многоречитост»), да савршавају дуга богослужења, да се занимају градњом и рестаурацијом. Но, сви ти подвизи не доносе никакав духовни плод, јер у њиховој основи лежи лицемерје, покренуто сујетом. «Сујета, која не тражи саму врлину, већ похвалу за врлину, брине се и труди једино о томе да пред човечје очи стави маску врлине», — открива извор таквог усрђа према труду светитељ Игњатије Брјанчанинов. Зато је такав спољашњи подвиг не само бесплодан, већ и духовно штетан. «Подвиг ван својих моћи, — говори светитељ Игњатије Брјанчанинов, — по учењу светих Отаца, веома је штетан и доноси или смућење, или умишљеност, или наизменично и једно и друго, што представља доказ да у претераном под­вигу нема истине, већ лажног стања душе». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, 78 писмо//Богослов­ски весник. Сергијев Посад, 1913. Октобар. с. 226.)

«Интензивни подвиг прелашћених, — светитељ открива тајну таквог подвига, — обично иде заједно са дубоком развраћеношћу и неморалношћу. Разврат је оцена пламена којим гори прелашћени». 2 (2 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 1. с. 244.) Такви подвизи само још више гурају човека у разврат, не гасе већ подстичу тај адски пламен у њему. Осим буђења безумне гордости, они ништа друго не дају, зато што је «подвижништво» повезано са безграничним двојемислијем, лажју и лицемерјем. У једном од својих писама светитељ Теофан Затворник овако оцењује сличне подвиге: «Егоизам се ствара од спољашњих подвига без обраћања пажње на помисли… Ко чини спољашње подвиге, а на себе не пази, тај упада у егоизам: учинити толико и толико метанија, седети и сањати: тако чине и сви свети». То спољашње делање ствара у њима илузију благочестивог живота и заглушује укоре савести, која повремено разобличава нечастивост њихових помисли, лажност њихових намера. У њиховом случају спољашње дело је — одлазак од истинског благочешћа које захтева унутрашњу промену.

О односу унутрашњег и спољашњег делања светитељ Теофан Затворник пише: «Господ не прекорава фарисеје за спољашњи ред и правила понашања, већ за пристрашће у односу на њих, јер су застали на спољашњем поштовању Бога, не бринући о томе шта је у срцу. Без спољашњега је немогуће. Највиши ниво унутрашњег тражи спољашње као израз и одежду своју. На делу оно никада и не бива само, већ увек у савезу са спољашњим, једино се у лажним теоријама они раздвајају. Но опет је очигледно да је спољашње — ништа; вредност његова је у присуству унутрашњег, чим унутрашњег нема, нема ни вредности спољашњег. Међутим, ми смо лакоми на спољашњост и видљивост, у којима је унутрашње имагинарно и у којима оно прима одређену форму - када, испунивши спољашње, постајемо спокојни, не размишљајући да ли ту има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, ми се често заустављамо на спољашњем, не побринувши се за прво. Како треба да буде? Треба исправљати себе и имати у виду унутрашње, увек ка њему тежити кроз спољашње и спољашње сматрати делом тек када је спојено са унутрашњим. Другог начина нема. Пазити на себе. Трезвеност и охрабрење — то су једине полуге за подизање нашег угојеног бића привезаног за земаљско. Онај који поседује унутрашње, спољашње никада не занемарује, иако му не придаје никакву важност». 1 (1 Св. Теофан Затворник, Кратке мисли за сваки дан у години по црквеном чтенију из Речи Божије. Свето-Успенски Псково-Печерски манастир, 1991. с. 125.)

Контрола помисли захтева истрајан унутрашњи рад: сви подвижници тврде да је веома тешко препознати помисао која потиче од ђавола јер је увек обучена у благочестиву форму. Но младостарци занемарују такав умни рад и зато су њихова дејства импулсивна и ничим немотивисана. Они дејствују по неком наитију и само се понекад чуде зашто су поступили на овај а не на други начин. А то су — знаци поседнутости и прелести.

Прелашћени се стално заплићу у противречности сопствене мисли. Они су способни да истовремено изнесу два међусобно искључива суда, чиме се нимало не смућују — чак то и не примећују. «Но говорити противречно самом себи својствено је оном који је лишен разума»2 (2 В. Лоски. Спор о Софији. Чланци из разних година. М., 1996. с. 147.), — говори светитељ Григорије Палама. Одсуство критичности према самом себи чини прелашћеног потпуно незаштићеним од лажи, што доводи до замене у поимању моралних вредности, до талмудског тумачења заповести и поука Еванђеља.

Тако је један младостарац предложио директору грађевинског предузећа: «Ви можете да учините добро дело за Цркву и за своје сопствено спасење, ако нам уступите извесну количину грађевинског материјала. То ће бити згодно за вас у још једном погледу: ми ћемо написати на папиру три тоне метала, а узети само две, - једну тону можете задржати за себе». При томе у њему није било чак ни сенке сумње да се заиста ради о делу добром и спаситељском, иако се на језику истинског смисла оно назива преваром и лажју, а на правном језику — криминалним договором. Одговорност пастира налагала је да заустави оног који жели да учини грех за који је у Писму обећано место у језеру које гори у огњу и сумпору (Откр. 21, 8), али он сам чини тај грех и наговара на њега човека у коме још нису формирани јасни морални критеријуми. При томе се то чини са савршеним ђаволским лукавством — под видом добро­г дела. Тако се већ на самом почетку код оних који долазе таквом «пастиру» формирају лажни појмови о моралности и ствара систем двојних стандарда: «у корист Цркве можемо да чинимо и оно што другима уопште није дозвољено».

Овај «пастир», доспевши у не баш пријатну ситуацију (чланови парохијског савета његовог подворја обавестили су архијереја да се радови на рестаурацији не спроводе), peшио је да уразуми «распојасане» парохијане. Одлучио је да на подворје пошаље комисију за инспекцију радова, наводно у име архијереја, која се заправо састојала од лажних лица. При томе је тај измишљени спектакл сматрао добрим делом, веома нужним за Цркву, и упркос противљењу, он је одлучно истрајао да такву операцију спроведе у дело. И то је потпуно објашњиво, јер су код младостараца појмови «Цр­ква», «мој храм», « ја сам», поистовећени у свести, па дело које представљају неопходним за Цркву чине, у ствари, за себе, ради сопствене користи. Но, такво нечастиво поистовећивање доводи и до нечастивог тумачења моралних постулата. Рађа се нови морал, типа «морално је оно што је корисно за револуцију». Слична тенденција на крају доводи до манифестације егоизма у апсолутној формулацији: «морално је оно што је мени корисно».

Такви «пастири» не знају основни морални постулат - да добро дело треба чинити само добрим средствима. Онај који нарушава овај морални постулат постаје преступник. Mладостарац замишља себе доброчинитељем човечанства, помоћником пастве у делу спасења, ако не и њеним спаситељем. То високо мишљење о самом себи, та опседнутост идејом сопственог величања му и открива пут ка моралном компромису, који представља почетак преступа и повлачи га у моралну деградацију — у неосетљивост према греху уопште. «Заражен­и "мишљењем" о својим достојанствима, — пише светитељ Игњатије, — способни су и спремни на све махинације, на свако лицемерство, лукавство и обману, на сва злодела». 1 (1 Мистика Цркве и мистика западних исповедања. М., 1995. с. 35-36.) Морална и умна деградација — ето плате за издају Христа и непокајане грехове, што доводи до постепеног губитка благодати. Тај губитак, који се ничим не може надокнадити, они покушавају да испуне, како тај процес описује архимандрит Лазар, распаљеним «осећањима и помислима, маштањима и доживљајима», или усмеравањем на спољашњу делатност, на земаљско устројство. То је логика сваког пада у коме човек заједно са благодаћу губи и осећање привезаности за Царство Небеско, — тада се он посебно брине о устројству земаљског царства, како би надокнадио небески губитак. Но то га још више удаљава од Бога, јер земаљско устројство није ништа друго до самореализација, a у средишту таквог устројства младостарац увек види себе. Отуда проистиче и тежња ка власти — нико не сме да буде у том средишту, осим њега. Безакона власт увек тежи ка апсолутном поседовању, али ништа тако не баца у разврат као апсолутна власт. Она ослобађа све јавне и скривене страсти, јер је најбоља храна за страсти — власт. У таквој слободи страсти нарочито се развијају гордост и агресивни инстинкти. Гордост у почетку рађа отуђење, а затим ненавист. Ненавист са своје стране рађа — агресију и жељу за поробљавањем другог, коришћењем другог за своје циљеве. Таква страст је рушилачка за онога на кога је усмерена. Но, још више је рушилачка за оног који показује такво властољубље.

Власт — то је својеврстан наркотик којим се задовољава страст, а властољубље је — својеврстан вампиризам, којим властољубац прикупља данак поштовања. Највећа казна за наркомана је — лишити га наркотика. После смрти, онај који је навикао да задовољава своју страст биће лишен те могућности, а непревазиђена страст вечно ће га рушити. Спољашње разрушење само је последица разрушења које се догодило изнутра. А изнутра се догодила издаја Христа, јер младостарац прихвата три ђаволске саблазни, које је Христос одбацио у пустињи. Он се саблажњава влашћу, «хлебом» (материјалном страном живота) и чудима — све време их тражи ради потврде своје изабраности од Бога и своје непогрешивости.

Поробљавање другог могуће је само у богоостављености, јер онај који осећа у себи пребивање Духа не може никога искоришћавати, за њега је други — исти Божији храм као што је и он сам. Истински источник и покретач властољубља јесте страх, али не страх Божији, већ страх од отуђења и самоће. Стремљење ка власти — то је покушај да се савлада отуђење, али противзаконитим путем — путем сопствене афирмације. Зато је властољубље — признак дубоко скривеног комплекса мање вредности, израз страшне порочности душе, симптом тешке духовне болести. Оно се препознаје веома лако: властољубивом човеку важно је само једно — да се свако дело испуни тачно тако како он предлаже, без икакве иницијативе и стваралаштва. Јер, стваралаштво у принципу не може бити подвргнуто тоталној контроли и зато се чини опасним по њихову власт. Зато је властољубац — принципијелни противник стваралаштва. Властољубље код верника ствара најружнију и најодвратнију сервилност — удвориштво и човекоугађање под маском смирења, што је, међутим, само супротна страна властољубља. Светитељ Игњатије Брјанчанинов сматра да и властољубље и сервилност једнако сведоче о сујети. «Сујетан човек колико је низак пред вишим од себе, — пише, — толико је безобзиран, дрзак и нечовечан са нижим од себе. Сујетан човек се препознаје по нарочитој способности за ласкање, услужност, лаж, за све подло и ниско». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, О прелести. с. 108.) Деспотизам и ропство расту из једног корена, и једно и друго су — бекство од одговорности и бремена слободе. Зато су такви «пастири» веома склони да репродукују себи сличне. Подражаваоци много лакше пристају на морални компромис. Пут, прокрчен и поравнат лажју, не изазива тешкоће какве су имали они који су први пошли тим путем. Тако настаје лажна традиција која се на парохијском нивоу канонизује и добија статус наводно општецрквене. Тако ово «домаће» предање увлачи у лаж нове и нове следбенике.

У том лажном поимању хришћанства скоро сва хришћанска знања поново се тумаче и добијају нови смисао, понекад директно противан првобитном. Зато младостарци стварају практично нов црквени језик, такорећи нову црквену субкултуру, лажне ауторитете и лажна предања, што формира свест пастве по паганском обрасцу, али то им пружа могућност да шире и одрже своју власт. И они се скоро увек тиме несвесно служе, - јер чији је језик, тога је и власт. Међутим, у истинској традицији тежња ка власти увек се сматрала нечастивошћу, искушењем, јер је неспојива са братством. Властољубље спречава формирање личности и самим тим руши саборни живот Цркве. Истинска духовна власт увек се разумела као огромна одговорност и служење пастви, као зидање Сабора.

Реч «власт» у руском језику потиче од имена паганског бога Велеса. У паганској митологији многих словенских народа то је бог који се супротставља врховном богу — Перуну. Осим тога, он је управитељ загробног, подземног света. Чак и у паганској митологији овај бог има јасне демонске црте. У хришћанском знању ово име једнозначно је повезано са именом демона, који прелашћује све народе, — с нечистом силом. Власт — то је чисто политички циљ, зато стремљење ка власти у религији — представља политиканство у њој. Анти­христ ће и бити политикант у религији. Његова власт биће политичка, а не духовна.

Истински старац увек изражава традицију. При томе савети светих Отаца и стараца поседују задивљујућу сагласност. Обраћање њима за поуку — једнако је обраћању целој Цркви. Мишљења младостараца немају никакву потврду у традицији. Но, они своје сопствено мишљење издају за учење Цркве, 1 (1 Атонски старац Пајсије (Езнепидис) говори: «Црква је данас у грозничавом стању, јер нема Божанске просвећености и свако суди и ради како му је воља») и многи им верују — пророчки патос и наредбодавни тон веома су убедљиви. Тон, а не логика, јер та мишљења најчешће имају бесмислен карактер. Тако је, на пример, један од таквих «стараца» одговорио свом чаду, који је дошао по благослов да почне да се бави електриком: «Шта, како ја могу да ти дам благослов — електрика је бесовска сила».

Други сличан «ревнитељ-старац» (који је, узгред, имао високо и световно и духовно образовање) са ужасом у очима приговорио је свештенику, на чијим коленима је лежала мачка: «Шта то радиш?!! Зашто мазиш мачку? Зар не знаш да мачке узимају благодат? И ти си свештеник!» Сабрат екстраревносног пастира је у духу црквеног учења скромно одговорио: «Ја знам само за једно средство које "узима" благодат. То је грех. А мачка је 1 (1 У окултној литератури мачка се описује као енергетски вампир. «Никакве животиње, - пише, на пример, Елена Рерих, — не могу да се налазе у спаваћој соби. Све што је ниже привлачи ниже. Мачке се уопштено сматрају бићима које припадају мрачним групама» (Писма Елене Рерих 1929-1938. Минск, 1992. Т. 2. с. 72). Да ли се са том литературом упознао дати пастир, или је његово знање — мистички опит који има један исти извор?) — створење Божије». Ревносни пастир, разобличен у својој лажи простим аргументом, није знао шта да одговори свом сабрату.

Други пут је тај исти пастир забранио младој жени (духовном чаду) да свом болесном сину даје преписани лек који садржи гвожђе. Своју забрану објаснио је тиме што је «гвожђе — метал сатане». Дете болесно од малокрвности једва је преживело 2. (2 Управитељ мисионарског одсека Душестаратељског центра у име св. праведног Јована Кронштатског, свештеник Данил Сисојев, причао је о случају који се умало није завршио трагичном смрћу детета. «Када се у једној породици родила девојчица, њена мајка се такође налазила под духовним руководством “стараца”. Сазнавши за рођење детета, “старци” су узнегодовали и забранили да је хране месец и по дана после рођења, што је дете довело до дистрофије највећег степена. Када су је силом сместили у болницу, мајка није дозвољавала приступ лекарима, рекавши да прво треба да дође “старац” да благослови лечење. Лажестарац није дао благослов да се Маша храни како би “умревши, искупила грехе родитеља”. Када су је извели из болнице, “старци” су потом благословили да јој се даје само посна храна.» (Искушења наших дана//Секте и јереси које паразитирају на Православљу. М., 2003. с. 150-151).) Али мајка је, на срећу, превазишавши страх да постане «издајник», пошла за савет другоме свештенику, који је поседовао довољно трезвености и разума. Он ништа није рекао о том свештенику, - поставио јој је само два питања: прво — «од чега су израђени виљушка и нож које користи њен духовни отац за обедом» и друго — «каквим копљем он савршава проскомидију». То је потпуно отрезнило сметену жену која није знала како да поступи. Мајка је вратила у живот своје умируће дете. 1 (1 Митрополит Солнечногорски Сергије у интервјуу журналу «Црква и време» рекао је о младостарцима: «Иако духовно младенац, он почиње да сматра себе старцем и да погубљује душе, дајући људима савете не само о духовном него и о практичном животу. Међутим, питања о практичном животу често уопште не спадају у компетенцију духовника. Само су прозорљиви старци могли да дају савете у таквим случајевима» (Црква и време. 1999. № 2 (9). с. 26).)

Овај пример показује како православна традиција може да се неприметно претвори у секташтво, јер се само код секташа може наћи тако равнодушан однос према животу и здрављу људи. Но, то противречи примеру Христа, који је оживљавао умрле и исцељивао болесне. Узгред, овај ревносни пастир се веома много молио и ноћу чинио велики број поклона. И овде изниче питање, како спојити такво благочешће и образовање с таквим погубним и бесмисленим саветима. Тај механизам још давно је описан код свих аскета-подвижника. «Почетак прелести је — гор­дост, — пише светитељ Игњатије, — и плод њен је преизобилна гордост». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М., 1993. Т. 1. с. 238.) Отуда немање ни жеље ни способности да се према себи односи критички, с расуђивањем, говорећи светоотачким језиком, немање способности да се прате помисли. При таквој неспособности сви аскетски подвизи и молитве остају бесплодни, јер нису усмерени на морално усавршавање. Морално се такав «подвижник» не мења, јер не може да се одупре демонским наговорима и упада у прелест. Прелест рађа јерес и бесмислице — она као крајњи резултат има просто потпуни губитак расуђивања и поседнутост духовима злобе. Духови злобе, овладавши душом прелашћеног «пастира», покушавају да искористе његов положај и власт, да би кроз њега погубили и душе његове пастве. Отуда манијакално стремљење таквих «пастира» да буду познати, ауторитетни, да имају власт — и то апсолутну.

Личносно начело у слободној заједници се не гуши већ се, напротив, истински развија, јер је личносно формирање могуће само у сабрању којег чине они који су оживотворили то личносно формирање, — свети. И зато се управо у саборности може наћи опит личносног формирања. Стремљење да се добије апсолутна власт рађа религиозни тоталитаризам, који поништава принципе хришћанске саборности.

Да би се тоталитаризам заиста оживотворио, такав «пастир» несвесно гради изоловану заједницу, по могућности прекидајући везе са другим заједницама и спољашњим светом. 1 (1 Могућа је и друга варијанта тоталитаризма, — њу ће оживотворити антихрист. То неће бити изолована заједница, већ тотална власт над читавим светом. Подсвесно сваки младостарац стреми ка ширењу власти, али пошто не може да оствари своју власт у таквим размерама, варијанта изоловане заједнице представља — типично оваплоћење парохијског тоталитаризма.) У таквој изолованој заједници води се примитиван начин живота — по обрасцу устројства првобитне заједнице, где за све мисли и одлучује вођа. Он је оваплоћење социума — он је законодавац и оснивач обичаја, ритуала и забрана. Само он поседује слободу деловања и одлучивања, док је слобода свих осталих угушена, што их лишава могућности да стекну своју човечност, која се састоји у слободном избору добра.

«Слобода одлучивања, — говори преподобни Јован Дамаскин, — сједињена је с разумом». Међутим, под руководством младостараца гуши се свака интелектуална делатност. За то постоји систем инструкција, стриктних правила (као код фарисеја) и табуа (као код примитивних магијских религија). Ко није способан да сузбије у себи интелект и замени га директивама вође, бива принуђен да напусти такву заједницу. Тиме се објашњава стално обнављање чланова те заједнице, — да би се сачувала, она мора да се попуњава новим члановима, који још нису посвећени у живот те заједнице, чији религиозни ентузијазам још увек поседује велики, неисцрпљени потенцијал.

У сличној изолацији несвесно се формира и нова еклисиологија: појам Црква сужава се на појам храм — младостарци не осећају католичност Цркве, њено јединство у престолу, на коме се савршава Бескрвна Жртва. Наравно, они су то умом усвојили, али њихово срце ревнује само за сопствени храм. Зато они не дају благослов за поклоничка путовања својих парохијана, не одобравају чак ни да се помоле у другом храму. «Зашто? — пита младостарац. — Шта вам овде недостаје?» Храм се поистовећује са самим собом и зато се одвајање од храма, чак и на кратко време, прима као одвајање од себе.

Самопоистовећивање с лажном «домаћом» традицијом чине младостарца јаросним заштитником те традиције и свих предрасуда везаних за њу. Он је уверен да штити истину, иако је та заштита, заправо, заштита самог себе, тачније, заштита свог егоизма. Но та заштита постаје и борба против личности. Личност се у таквој заједници не развија, јер човек постаје личност само кроз уважавање и љубав према другој личности. Зато младостарци не разумеју значење личносног формирања у делу спасења.

Спашава се само личност. Спашава се у сабору, у сабору личности. Ђаво је против формирања личности, које је могуће само у слободи. Лишавајући човека слободе, ђаво га лишава и његовог спасења. Животиње не могу да се односе једна према другој као према личностима, јер је основа личности дух, а животиње, по учењу светих Отаца, немају дух. Зато када се у човеку гуши личност, то га доводи, по изразу светих Отаца, «у стање неразумних животиња». Младо­старац, гушећи у човеку слободу, открива у њему животињске црте. Зато у младостарческој парохији долази до деградације људи.

Кардинално богословско питање јесте питање односа личности и природе. Тамо где се ти појмови јасно не разликују, долази до одступања од хришћанства. Тамо где човека не прихватају као личност, према њему почињу да се односе као према природи — материјалу, који се може искористити за неке циљеве. У таквом односу према човеку није важно ко (каква лич­ност: Иван, Петар или Павле) чини дело, већ је важно шта (каква природа: неко биће са рукама, ногама, главом) дела, тачније, врши тај рад. У таквом односу према човеку није важна његова личност, већ функција коју испуњава. Но такву функцију може много лакше да испуњава робот, јер је он потчињен вољи свог господара. На место такве човекове функције увек је могуће поставити безимену човечју природу с ногама, рукама, главом. Као материјал, као природу, човека је увек могуће заменити, али као личност, човек је незамењив— он је јединствена и особена твар Божија. Бог спасава личност а не безлични материјал.

Однос према човеку као према средству достизања циља налази се у вапијућој противречности с љубављу према њему, јер се тако руши и погубљује љубав. Тамо где постоји такво функционално коришћење човека, где се човек посматра само са становишта његове корисности за заједницу, тамо нема места за љубав. Коришћење човека је неморално, а неморалност је увек преступ против љубави. Она је, пре свега, антиличносност, и зато се сав морални закон своди само на заповести љубави. У младостарческој парохији сви закони личносног живота се нарушавају.

Сам младостарац може поседовати изразиту индивидуалност – јак карактер, неку врсту харизматичности, али његов личносни развој налази се, по правилу, на веома ниском нивоу, јер личносни развој претпоставља веома висок ниво моралности. Младостарац ће увек начинити морални компромис, а понекад и чисту издају. И то је његова плата за преступно пренебрегавање личности. Такав човек није личност из још једног разлога - зато што је његова јака воља (слобо­да) усмерена на достизање корисних циљева – на доминацију. Но доминација нема ништа заједничко са слободом, истинска слобода — то је аскетско ограничавање своје доминантности. Сло­бода младостарца реализује се у негативном смислу — он не ослобађа од греха већ, супротно томе, поробљује грехом. Зато се овде може говорити само о пројави индивидуализма, који се кардинално разликује од личносности и чак може ступити с њом у борбу. Зато се свест младостарца стално налази у неком болесном стању удвојености, унутрашњег раскола. И то увек прети реалним распадом свести, њене деградације, - потпуним губитком расуђивања.

Слична деградација среће се и код послушника таквог пастира. Они ћутке прихватају сваку строгост, сваки апсурд – чак и материнска љубав узмиче под утицајем страшне силе присиљавања.



Следећа страница