15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција

Mладостарчество – карактеристична саблазан нашег времена


Тешко свету од саблазни; јер морају саблазни доћи, али тешко човеку чијим посредством саблазан долази.
(Мт. 18,7)

Не новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду.
(1 Тим. 3,6)



Предисторија и суштина проблема

Не тако давно Црква је била прогоњена. Обећали су јој да ће је уништити: затварали су храмове, убијали свештенство, слали га у изгнанство, на сваки могући начин угњетавали вернике, чак су организовали ”безбожне петолетке” ради коначног уништења религије… Стаљин је свечано обећао да ће 1. маја 1937. године име Божије занавек бити заборављено на територији СССР-а. То време се тек недавно окончало – многи још памте хрушчовљевско гоњење широких размера и његово обећање да ће на телевизији приказати последњег попа.

Но, без обзира на прогоне, у извесном смислу је у то време било једноставније. Непријатељ није био скривен, већ видљив – он није навукао "овчју кожу", већ је Црква нападнута отворено и нагло. Непријатељ се јасно видео, линија фронта била је јасно зацртана - а било је и разумљиво што одступнице фактички није било – осим да се стоји до смрти. До смрти се и стајало. Оне који су стајали до смрти недавно смо прославили у лику светих, празнујући ту победу духа над смрћу.

Међутим, данас се све променило: линија фронта је ишчезла и постало је нејасно где је позадина а где непријатељ, јер су напади почели са свих страна. Све се помешало. Наступило је време саблазни. Непријатељ је променио тактику - почео је да се јавља у виду доброг пастира. Просудите сами. Раније је код нас било толико стараца – да си их на прстима једне руке могао пребројати, а и они су сами о себи говорили: "Не познајемо старце, старих је у нас много, а старце нисмо приметили". Данас су старци, духовидци и тајнозритељи почели да расту као печурке у шуми после кише. Међу њима се могу срести и самозванци који се издају за православне монахе, свештенике.

Јеромонах Анатолије (Берестов) у својој књизи ""Православни магови" – ко су они?" наводи причу једног младог парохијана који је дошао код "прозорљивог старца" "схимонаха Теодосија" ради исцељења од страсти пијења вина.

"Почео је да ме лечи, - прича млади човек, - гледајући на икону Божије Мајке и "општећи" с њом. А потом ме је гледао тако да никако нисам могао да скренем поглед с његових очију. Осетио сам како кости почињу да ми пуцају, затим оштар бол из карличног предела, као да се из мене нешто извлачи, иако ме Теодосије није ни дотакао.

За заједничком трпезом пило се много вина, вотке и алкохола. Теодосије је над вотком читао молитве… Но, после његове молитве и узимања “освећене вотке” – не знам како то да назовем, почеле су страшне страсти! Не само што се нисам избавио од навике да пијем – већ умало нисам страдао. У очајању сам пожурио код "оца Теодосија":
- Шта да радим?! Сав сам обузет демонима!
- А шта си мислио, - одговорио је "старац", - ја сам их узнемирио!
И опет – молитве, "исповест" (после тога се јавила мисао: одакле му право да исповеда, с обзиром на то што је монах, како је рекао, али не и јеромонах; но у то време био сам хипнотисан и примао сам на веру све што је Теодосије чинио). "Старац" је узео освећено уље, свог ме помазао, и интимна места (тек тада сам се освестио и схватио да је то у ствари - богохулство!). А онда је почео да ме поучава:
- Блудног греха се не бој. Сви чине блуд, и епископи такође. То је природан грех! И ако га починиш – ништа! И грех содомски - глупост! Затим је додао: "Само пази, не исповедај никоме, јер ја то лечити нећу!”
А онда је "старац" стао да ме убеђује да легнем с њим у постељу да би ме, како сам разумео, саблазнио содомским грехом....» 1. (1 Јером. Анатолије (Берестов). Алевтина Печерска. ""Православни магови" – ко су они? M, 1998. с. 126 127.)

Јасно је да у свима нама живи неуништива жеђ за истинским духовним руководством. Но неразумевање истинског старчества чини да верујемо свакоме ко себе назива старцем, духовидцем или исцелитељем од Бога. Авај, младића није смутило то што се овај "монах" не налази у манастиру већ "прима" у приватном стану, у који су га у строгој тајности одвели "зналци". Он није упитао "старца" у ком манастиру се подвизава (обмана би се одмах обелоданила!), ко му је дао благослов да лечи? (провера би показала да такав благослов није могуће примити од настојатеља манастира), - не, он је себе без размишљања предао у власт "чудотворца". И опит "чудотворства" показао се болним.

Ова прича је – живи пример наше неодговорности према делу спасења. Подсетила ме је на један случај коме сам био сведок. Управник хируршког одељења, сазнавши на визити да болеснику наредног дана предстоји операција, упитао га је: "А ко ће вас оперисати? " - "Не знам", - одговорио је болесник. "Како то, - повикао је управник, - идете под нож, поверавате свој живот – не знате коме?" Ако наш избор у погледу телесног лечења треба да буде толико одговоран, колико тек одговорнији треба да буде у делу духовном, где се не ради о привременом животу тела, већ о вечном животу душе. Али ми ипак лако предајемо нашу душу на исцељење разним пробисветима, самозванцима и прелашћеним људима – само зато што их је неко назвао старцима. И та наша неодговорност и поверљивост изродили су још један феномен нашег времена, досад непознато тржиште услуга – понуда и потражња нечега што се раније давало малом броју људи, нарочито просвећених благодаћу, а што је данас постало “популарна роба”. Ко не би желео да се исцели на чудесан начин или да сазна вољу Божију о себи? Данас такве услуге нуде многи магови и екстрасенси, камуфлирани православним иконама, свећама и молитвама. А та камуфлажа оставља веома снажан утисак – иконе и свеће лишавају нас критичке свести. Користећи нашу веру у спољашње атрибуте, магови и екстрасенси почели су на себе да стављају не само крстове, већ и свештеничке, па чак и епископске одежде 1. (1 Јеромонах Анатолије (Берестов) у својој књизи ""Православни магови" - ко су они?" описује делатност компаније "Проис" – центра за народно исцелитељство који нуди следеће окултне услуге: "Ослобођење од урока, буђење екстрасензорских способности, развој осетљивости на пријем нарочитих видова енергије, повећање енергетског нивоа и заштитних функција организма, обука за примање енергије и управљање њоме". Овај центар је основан под покровитељством наводно православног храма. На његовом челу је митрополит Рафаил за кога се не зна одакле се појавио. Он врши богослужења, сам прима болеснике и спроводи сеансе екстрасензорског лечења.)

Међутим, сличне спољашње саблазни нису толико страшне колико на први поглед изгледају, - оне се могу лако открити: уколико се неки маг маскира као православни старац или чак митрополит, пре или касније, он ће ипак бити разобличен. Друга ствар је када очигледне обмане нема, када свештеник има правилно рукоположење, поштује уставе и црквена правила, споља води благочестив живот, али дату власт користи грешно: у циљу самовеличања а не спасења пастве. У овом случају је много теже препознати саблазан: и сам пастир можда ње није свестан – и зато она долази изнутра и тајно руши Цркву. Такве свештенике данас треба назвати младостарцима; тако можемо назвати све који су незаконито присвојили себи звање учитеља.

Архимандрит Лазар у својој књизи "Ангелу Лаодикијске Цркве" даје тачну карактеристику прелашћеног пастира. "Из незнања, неразумевања свог сопственог духовног нивоа, - пише он, - човек пада у стање прелести, умишљености. Он осећа у себи непостојеће врлине, а душевне, нервне пориве своје душе сматра позитивним, духовним, богоугодним. Сва душевна делатност таквог човека усредсређује се у уму и на врховима нерава, одакле потиче импулсиван, еуфоричан, хаотичан начин читавог живота. Од такве спољашње горљивости происходи пламеност осећања и помисли, маштања и доживљаја. Све то чини човека "напетим", покретним, активним, неспокојним. У његовој глави рађа се на хиљаде планова и идеја, у срцу – море жеља и осећања, али све је то усмерено ван, на земаљски свет, на устројство и преображај земаљских, светских услова. И мада је, на површан поглед, сва та делатност некако усмерена на Бога, на Еванђеље, она је у ствари потпуно самоиницијативна и ослања се само на себе. Бог, еванђељске заповести, устави и правила црквеног живота, обреди и богослужења – овде је само спољашњост, само импресија и маска, док у центар све своје делатности овакав "трудбеник" ставља себе и своју вољу. Такав човек, који у ствари не види и не разуме ко је и какав је пред Богом, умишља да је незаменљив слуга Божији, апостол и "пријатељ" Господњи. Он стоји "пред" Богом, леђима окренут Њему, а лицем ка народу, и из све снаге почиње да позива на прилазак и поклоњење Богу, о Коме проповеда, али убрзо заборавља да се саветује са Богом шта и како да дела, и уверен да је његов труд богоугодан, толико је фасциниран да заборавља на Бога и почиње да привлачи народ самом себи. "Уколико руководитељ почне да тражи послушање себи а не Богу, он није достојан да буде руководитељ ближњега! Он није слуга Божији! Он је слуга ђавола, његово оруђе, његова мрежа!"" – архимандрит у закључку цитира св. Игњатија Брјанчанинова 1. (1 Архимандрит Лазар. Ангелу Лаодикијске Цркве. М, 1998. с. 35-36.) И овај страшан закључак налаже да се размисли о многим стварима. Ми желимо да разумемо на који начин пастир, призван да служи Богу, може постати слуга ђаволов? Како се та појава увукла у Цркву, како се рађа, сазрева – и шта погодује њеном развоју?


Следећа страница