15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција


Да ли је богословље неопходно за спасење?

Богословље, по мишљењу светих Отаца, има велики значај за дело спасења. “Знање Божанствене истине, - поучава светитељ Теофан Затворник, - служи као основа спасоносног живота” 2. (2 Архим. Георгије (Тертишников). Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу. М., 199. с. 393.). Но из неких разлога код нас ипак влада, благо речено, опрезан однос према богословљу. Данас се од многих свештенослужитеља може чути да богословље не само што није нужно него је чак и опасно, да се богословљем не треба занимати него у простоти веровати у Бога: молити се и кајати за своје грехове, смиривати се и чинити добра дела. Али, да ли је могуће правилно се молити и кајати, да ли је могуће богоугодно се смиривати и чинити добра дела, без истините представе о суштини ових врлина? А таква представа и јесте богословско знање.

Сва молитвословља Православне Цркве испуњена су догматским истинама, према томе није могуће молити се не богословствујући 1. (1 Црквене молитве потчињене су основном принципу: lex orandi lex credenti est (правило молитве јесте правило вере), тј. све молитве и богослужења изражавају догматско учење Цркве.) Протојереј Георгије Флоровски тим поводом пише: “Хришћанско богослужење од почетка има карактер више догматски него лирски… с човечанске стране, богослужење је, пре свега, исповедање – сведочанство вере а не само излив емоција”. Немогуће је молити се Богу ништа не знајући о Њему 2 (2 Уколико замишљамо Бога као суровог полицијског надзорника, који само гледа да се не наруше Њиме установљена правила и немилосрдно кажњава и најмањи прекршај, наша молитва неће бити православна – већ пре паганска молитва. На тај начин, наше “богословље” може изменити читаво духовно устројство нашег живота. Немачки философ Валтер Шубарт у својој књизи "Европа и душа Истока” овако описује представе западног човека о Богу: “Бог као начелник полиције у Васељени – ето мудрости Запада” (В. Шубарт. Европа и душа Истока. М., 2000. с. 98.)), а знање такве врсте је знање богословско. “Богомислије 1 (1 Архимандрит Георгије (Тертишников), посветивши читав свој живот изучавању дела светитеља Теофана, објашњава шта светитељ подразумева под богомислијем: “Богомислије је побожно размишљање о Божанским својствима, о домостроју нашег спасења, о доброти, правди, свемоћности, свезнању Божијем, о Његовом делу и промишљању, о устројству спасења у Господу Исусу Христу, о светим Тајнама, о Царству Небеском” (Архим. Георгије (Тертишников). Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу. с. 486.) или созерцање својстава и дејстава Господа" свети Оци, као што је говорио светитељ Теофан Затворник, сматрали су “кључем молитве, молитве непрестане” 2. (2 наведено дело архимандрита Георгија (Тертишникова), с. 489.) Наравно, у молитви је главно – сусрет са Живим Богом. Но до њега се може доћи само када поседујемо богословски “кључ молитве”, о коме говори светитељ Теофан. На исти начин је немогуће покајање без знања о Ономе Коме приносиш покајање. Иначе се, као што се то често и догађа, покајање може принети “мајци земљи”. Тајинство Покајања увек је повезано са исповедањем вере, оно је поврх свега испитивање вере 1. (1 Свештеник је на исповести обавезан да, према требнику, покајнику пре свега постави питање о вери: “Реци ми, чедо: да ли верујеш онако како нам је предала и научила нас васељенска и апостолска Црква, која је на истоку засађена и израсла, а са истока расејана по целом свету, и која до сада на истоку непоколебљиво и неизмењено постоји? И да ли сумњаш у нечему што је предано?“. Покајник као потврду своје вере дужан је да прочита православни Символ вере. Но није крај ни на овом испитивању вере, јер се одмах поставља следеће питање: «Реци ми, чедо: да ли си био јеретик или одступник, да ли си се дружио с њима, њихове храмове посећивао, поуке слушао, или књиге њихове читао”.) У слави, узнесеној Богу кроз ово исповедање, и у моралној промени човека, састоји се саздатељни смисао тајинства покајања. Само покајање, према грчком тексту Еванђеља, јесте измена ума (metanoia), али произвести измену ума могуће је само када знамо шта треба изменити и по ком обрасцу. А тај образац се формира захваљујући богословском знању.

Свети Оци су покајање разумели у ширем смислу, не само као исповест свештенику, већ и као стално стајање пред Богом са скрушеним срцем. Оно је дужно да прати човека до саме смрти. “Покајање, - поучава преподобни Исак Сирин, - то је лађа, страх – његов кормилар, а љубав - божанско пристаниште” 1. (1 Преп. Исак Сирин. Подвижничко слово. Слово 83. М., 1858). У покајању се сусрећемо са другим битијем – са својим будућим битијем а растајемо се са постојећим – са прошлим битијем. Покајање је – жеђ за другим битијем, жеља за променом. Код нас се покајање најчешће претвара у набрајање својих грехова. Ми тражимо грехове, а не друго битије, - ми сабирамо своје прошло, ништа не предузимајући за своје будуће. Но, наше будуће је – Христос. Покајање, као и свако Тајинство, јесте сусрет са Христом. И да би се тај сусрет одржао, треба нешто знати о Ономе с Којим желимо да се сусретнемо. А то знање даје нам богословље.

Смирење се такође не може задобити без богословског знања. Многи пастири наивно сматрају да сваки верник може лако и брзо да постане смирен после њихове проповеди о смирењу (а смиреноме – шта ће богословље?). Но истинско смирење је, по учењу светих Отаца, врлина, која се стиче на вишим ступњевима аскетског подвига 2. (2 Архимандрит Георгије (Тертишников), излажући учење светитеља Теофана као да пише у његово име: “Истинско смирење – венац духовног савршенства, јавља се када су у срцу друге врлине већ процветале и достигле зрелост” (Архим. Георгије (Тертишников), Светитељ Теофан Затворник и његово учење о спасењу. с. 528.) Узлажење на лествицу врлина почиње стицањем расуђивања. Зашто баш расуђивања, на то питање нам одговара светитељ Игњатије Брјанчанинов: «Примећено је, - поучава светитељ, - да мирјане и саме монахе, без духовног расуђивања, скоро увек привуку преваранти, лицемери и они који се налазе у бесовској прелести, које признају за свете и благодатне» 1. (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М. 1993. Т. 5. с. G1 62.) «Истинско смиреномудрије, — примећује светитељ Игњатије, — то је карактер еванђељски, морал еванђељски, начин размишљања еванђељски» 2. (2 Св. Игњатије Брјанчанинов, О прелести. СПб., 2002. с. 99.) Али богословље и јесте она наука која даје правилан начин размишљања и учи правилном расуђивању о стварима Божанским. Зато без богословља није могуће задобити смиреномудрије.

Светитељ Григорије Богослов говори да је у грехопаду ум био први поражен. Зато ум треба да буде први и обновљен. Стицање расуђивања и јесте обнова ума. Оно, по мишљењу Јована Лествичника, омогућава спознање Божије воље. Смирење је покорност вољи Божијој. Зато без расуђивања није могуће задобити смирење.

Без стицања расуђивања није могуће ни личносно формирање човека. Моралност је – основа личности. Њу човек гради својим изборима, умећем разликовања добра и зла. Без тог умећа немогуће је достићи виши морални ниво – љубав, јер је без расуђивања тешко пробудити савест, која је источник моралности у човеку, јер је савест, по учењу светих Отаца, глас Бога у човеку. "Савест" и "сазнање", — објашњава свештеник Андреј Лоргус, — блиски су по етимологији: "савест" значи "саветовати се сам са собом", или од старословенског "соведать" - "сазнати", "сазнање". И на грчком језику ова два појма проистичу из једног израза συνεδησις, што истовремено може да означава и савест и сазнање» 1. (1 Свешт. Лоргус Андреј, Православна антропологија. с. 163.) Но, то је само језичко сведочење да у савесно стање душе долазимо сазнајно, путем разумевања.

Човек може бити смирен само када је слободан, јер смирење није ропство, већ слободан морални избор. Истинска слобода је испуњење воље Божије, што у суштини јесте истинско смирење. Човек то може достићи само кроз спознају свог достојанства, које се састоји у његовом богоподобију 1. (1 Светитељ Григорије Богослов говори о томе: «Ако о себи имаш ниско мишљење, сети се да си — Христова твар, Христово дисање, Христов праведни део, а тиме и небеска и земаљска, присно­памјатна творевина. Ти — саздани Бог, који кроз Христова страдања идеш у нетљену славу» (Свешт. Лоргус Андреј, Пра­вославна антропологија. с. 48). Свештеномученик Иринеј Лионски говори: «Бог је постао човек, да би човек постао Бог». Знање о високом призвању а у исто време о дубокој повређености човека, рађа у човеку истинско смирење. Но, такво знање човек може добити само као резултат богословског разумевања.

Ни добра дела није могуће чинити, не знајући шта је то добро. Људи поседују веома неодређене и нејасне представе о добру, — у такве представе спадају дела која уопште нису добра. Тако, на пример, под паролом љубави, трпељивости, ненасиља може се гајити хомосексуалност, педофилија и уопште свака неморалност. Под видом лажно схваћеног послушања може доћи и до одбацивања заповести Божијих. Зло увек облачи одежду врлина, покушава да помеша све појмове чак и код људи који верују у Бога. Еванђеље нам приповеда о таквом мешању — Исус, обраћајући се ученицима, говори: доћи ће час да ће сваки који вас убије помислити да Богу служи (Јн. 16,2). Зато је богословље неопходно да бисмо чинили добро, јер без њега можемо творити истинско зло, сматрајући да чинимо добро.

Простота вере може да постоји онда када у верујућем постоји истински унутрашњи образ Христа, који му омогућава да стекне целомудрије и да не скрене на пут неморалности. Но, то је могуће само оним људима који су се током многих покољења васпитавали на принципима хришћанске моралности. Веровати целосно, у простоти, могуће је при чистоти срца (моралној неискварености) и при целомудреном уму (неупрљаном лажним идејама). У наше време то је практично немогуће, јер је прекинута веза између покољења, а у моралној прљавштини, у којој данас пребива свет, готово је немогуће сачувати срце у чистоти. Њега је неопходно дуго и усрдно чистити – а за то је неопходно знати од чега га треба чистити, што је већ сфера богословља. Данас је мало вероватно сусрести неупрљани ум, јер смо и ми прости људи у Цркви – бивши комсомолци и комсомолке, тј. они који су на овај или онај начин били припојени идеологији марксизма. Зато је данас и простом човеку неопходно показати неоснованост материјализма, а то је опет сфера богословља.

Они који су доживели опит богоодступништва верују много дубље – њихова вера је задобијена кроз страдање (овде је умесно поменути причу о блудном сину). У руском човеку, који поседује такав опит, немогућа је наивна вера – он не може да сачува веру без одговора на «последња питања» 1. (1 «Последња питања» — термин који је Ф. М. Достојевски увео у духовни живот. То су питања о смислу живота и смрти, о Богу и човеку, о слободи и добру и злу који проистичу из слободе. Сва ова питања ипак су чисто богословска.) Данас он треба да гради своју веру спознајно, а за то је неопходно богословље.

Но, ни проста вера у Бога није довољна, јер и беси верују и дрхте (Јак. 2,19). Вера треба да буде или видљива или умна, а за то треба знати како веровати, — без знања слепа вера не може да разликује јерес од истине, она може довести до издаје Христа. Јер Христа нису разапели атеисти, већ дубоко верујући људи. Зато богословље није – егзотичан предмет, није реткост чије изучавање није сасвим обавезно, већ предмет који је неопходан за духовни живот. Нико неће оспорити да је броду који се отиснуо на отворено море неопходан компас да не би скренуо с курса на другу страну. Тачно тако је и богословље неопходно свима који желе да одрже правилан курс брода спасења у мору грехова и саблазни. Но ђаво жели да скрене брод с правилног курса, и зато је он увек против богословља 1. (1 Међутим, ђаво уопште не иступа против богословља. Он је против богословља које открива истину. Он је за оно богословље које представља само суптилно мудровање плотског ума, камуфлирано одеждом богословске терминологије.)

Многи младостарци неуморно понављају: «Богословље није нужно, оно је штетно». Сличне изјаве не значе да су се они њега заиста одрекли, јер сви младостарци поседују богословске погледе — они свеједно богословствују, само што богословствују од себе, па је њихово богословље «домаће», нетрадиционално. А «католичанско богословље, — пише протојереј Георгије Флоровски, — следи учитељски ауторитет Цркве, њену живу традицију» 2. (2 Прот. Георгије Флоровски, Догмат и историја. М, 1988. с. 179.)

Аскетско делање такође није могуће без богословља. Основа аскетике је — умно делање: умна молитва, духовно размишљање, контрола помисли 1 (1 Реч «помисао» на светоотачком језику разликује се од речи «мисао» — то је усмерење воље — срдачна привезаност, страст. Помисли се гнезде у срцу, али зависе од ума, од мисли. «Узрок страсти је осећање», али «неправилна употреб­а осећања је од ума», учи преподобни Јован Лествичник. Несумњиво, појам «помисао» садржи и за нас уобичајен смисао, зато се овде тај израз употребљава у ужем и нама познатом смислу.) — промена својих мисли и кроз ту промену преображење страсти, јер су страсти, по учењу Отаца, искварене врлине. Умно делање не умртвљује страсти, него их преображава. Светитељ Григорије Палама, у одговору Варлааму, који је бестрашће сматрао умртвљењем страсног дела душе, пише: «Али ми смо научили да је бестрашће — не умртвљење страсног дела душе, већ њен прелазак од рђавог ка бољем и њој својствено дејство у односу на божанско при потпуном одвраћању од зла и обраћања ка добру» 2. (2 Подвижничко слово 17. Георгије Мандзаридис, Обожење човека према учењу светитеља Григорија Паламе. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 2003. с. 75.)

Борбу са помислима свети Оци су разумели не као одбацивање мишљења и не као стално усредсређивање на лоше помисли (зато што се, када мислимо о нечему, одричући то у мислима, на њих тада усредсређујемо), већ као грађење у себи нових Божанских садржаја, као богомислије.

Богомислије је неодвојиво човеково својство. Као што је немогуће замислити човека без слободе, јер то онда неће бити човек, тачно тако је немогуће замислити га а да не размишља о Богу. Губитак интересовања за богословље у савременом човеку сведочи о озбиљној духовној болести, када душа постаје плен спољашњих односа, што доводи до њене неосетљивости према вечноме. То говори о томе да се човек враћа, као што су казали свети Оци, у «стање нера­зумних животиња».

Усредсређеност на спољашње представља – карактеристичну особину животињског живота. Човек, за разлику од животиња, поседује способност за самоудубљеност и усредсређеност. Можемо рећи да што више је човек способан за то, тим више он постаје истински човек. Аскета кроз подвиг молитве и усредсређивања на унутарње превазилази управо ту расејаност човека, усмереност ка спољашњем, својствену животињској природи. Он постаје човек који се мења, који иште Царство Небеско. А богословље помаже да се изврши то самоудубљивање и промена – помаже да се иште Царство Небеско.




Следећа страница