15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција


"Домаће" богословље и младостарчество


Ми данас имамо довољно храмова, али је богословски припремљених свештенослужитеља катастрофално мало. С препородом Цркве у њу су ушли људи који нису усвојили православну традицију, који немају потребну припрему и нису прошли кроз дугогодишње испитивање, као што је то раније било. Ти људи донели су у Цркву своје лично — «домаће» богословље, које је често антихришћанско. Такво богословље је много опасније за Цркву од директних напада на њу, од разрушења храмова, јер оно не руши зидове, већ душе. Фактички оно омогућава не проповед хришћанства, већ ширење паганског односа према животу.

Основна разлика између хришћанства и паганства састоји се у томе што је хришћанство — богооткровена религија, а паганство плод човековог творчества, тачније, плод утицаја палих ангела 1. (Видети књигу «Од чега нас желе спасити?». М., 2001. с. 56, 143.) Догмати су — начин да се човеку пренесу истине духовног света човековим језиком, на коме се те истине начелно не могу изразити. У словесној форми они садрже само смернице које указују на истину, зато је истина у њима изражена у антиномичној форми. У паганској свести таквог језичког ограничења нема, за паганина догмат је — безумље. У човеку, чија је свест формирана паганским представама, постоји интуитивно удаљавање од догматике. За њега је догматика — предмет за који нема места у сазнању, већ на почасном месту на полици за књиге. Зато је свест младостараца скоро увек адогматичка.

Код њих се увек може видети застрањивање у магизам и легализам. Они сматрају да се Бог гневи, кажњава, пројављује милосрђе, да је на Њега могуће утицати помоћу посебних метода, мењати Његов однос према људима. Њега је могуће умилостивити, наговорити, — могуће је добити од Њега што је угодно, не изменивши ништа у себи, — треба само испуњавати одређене ритуале (на пример, заказати четрдесет помињања, да би «измолили» човека из ада - наилазили смо и на такво ванцрквено сујеверје). Но такав однос према Богу је најчистије паганство и с Православљем нема никакве везе. Православни поглед исказао је преподобни Антоније Велики: «Бог је добар и бестрастан и неизмењив. Ако се неко, сматрајући благопријатним и истинитим то што је Бог непромењив, ипак збуњује тиме што се Он, будући такав, радује добрима, одвраћа од злих, гневи на грешнике, милостив је према покајницима, то на ово треба рећи да се Бог не радује и не гневи, јер су и радост и гнев страсти. Апсурдно је мислити да би Божанству било добро или лоше због дела човечјих. Бог је добар и твори само добро. Никоме не наноси штету, јер је увек исти. А ми, када смо добри, ступамо у општење с Богом по сличности с Њим, а када смо зли, одвајамо се од Бога по несличности с Њим. Живећи врлински, ми бивамо Божији, а чинећи зло, одвајамо се од Њега. А ово не значи да је Он гневан на нас, него да наши греси не дозвољавају Богу да засија у нама него нас сједињују са демонима мучитељима. Ако потом молитвама и добрим делима задобијемо разрешење од грехова, то не значи да смо ми Бога умилостивили или променили, него да се посредством таквог дејства и нашег обраћања Богу исцељује зло у нама, чиме постајемо способни да осетимо Божију доброту; према томе, рећи: "Бог се одвраћа од злих", исто је што и рећи: "Сунце се скрива од оних који су лишени вида"» 1. (1 Преп. Антоније Велики, Поуке о доброј моралности и светом животу. Гл. 150//Добротољубље. Т. 1. с. 76-77. На сличан начин расуђује и светитељ Григорије Ниски, који се позива на општеприхваћено црквено мишљење: «Да је неблагочестиво сматрати природу Божију изложену неким страстима задовољства, или милости, или гнева – то нико неће порицати, чак ни они који мало обраћају пажњу на познање истински суштог. Но ипак се говори да се Бог весели слугама Својим и јаросно гневи на пали народ; јер ће се Он смиловати коме се смилује, и пожалиће кога пожали. Свака општепризната реч, по мом мишљењу, из оваквих изјава громогласно нас учи да се посредством наших својстава Провиђење Божије прилагођава нашој немоћи, да би се они који су склони греху — из страха од казне уклањали од зла; да они који су раније били привучени грехом — не би очајавали у повратку кроз покајање, гледајући на милост Божију». Светитељ Јован Златоуст поучава: «Када чујеш речи «јарост» и «гнев» у односу на Бога, не треба под њима да разумеш ништа човечанско. Те речи снисхођења туђе су свему подобном Божанству. Тако се говори да би се појам приближио разумевању људи који су у већој мери груби».)

Легалистички приступ сматра богословље ненужним — оно само смета, па његово изучавање захтева измене. «Нема богословља ван опита, — пише В. Н. Лоски, — треба се променити, постати нови човек. Да би познали Бога, нужно је приближити се Њему; немогуће је бити богослов а не ходити путем сједињења са Богом. Пут богопознања је неизоставно и пут обожења» 1. (1 В. Н. Лоски. Огледи о мистичком богословљу Источне Цркве. М., 1991. с. 32.)

Истински пут ка Христу јесте пут постојане промене и обновљења. Апостол Павле говори о тој промени: ако се наш спољашњи човек и уништава, наш унутрашњи човек се обнавља из дана у дан (2 Кор. 4,16). Апостол објашњава да такво обнављање може споља да буде неприметно, и више од тога, да се остварује упркос утиску о спољашњем пропадању.

Младостарчество се скоро увек се развија на тлу легализма, на основи стриктног уређења читавог ритуалног живота, јер поштовање таквог закона, по њиховом мишљењу, има сотериолошки смисао. Међутим, у Писму је казано да Царство Божије неће доћи на видљив начин. (Лк. 17,20). Вера да су спољашња средства сама по себи довољна за спасење је право староверство. Сакрализација онога што је од другостепене важности представља – изразит признак фарисејства. Отуда поштовање слова а не духа, поштовање освећеног, а не светог. Спасење се, по мишљењу таквих «богослова», постиже кроз испуњење одређених ритуала, одређених захтева, којима се придаје највећи значај за дело спасења, као, на пример, савршавање поклона у право време, поштовање потпуног устава и низа малих правила (на коју ногу устати, којом руком држати свету воду, како јести просфору, итд.). Чињеница да се при томе човек уопште не мења, већ остаје исти, не узима се у обзир – главно је да се све то и друго савршава правилно.

Правилно вршење ритуала – један је од најважнијих захтева у паганској магији, јер од тога како се поштује ритуал зависи како ће се повиновати духови, а повиноваће се само уколико су радње правилно извршене. Младостарци свој ритуализам управо тако објашњавају — кажу, демони се не боје уколико је дело неправилно извршено. Свети Оци су учили да се власт над демонима стиче подвижничким животом и стицањем бестрашћа, а не испуњењем ритуала. Ни само демонско присуство па чак ни поседнутост, по њиховом мишљењу, нема такав одлучан утицај на духовни живот и спасење, као што је то у свести младостарца. «Много је мање важна поседнутост, — поучава светитељ Игњатије Брјанчанинов, — од примања неке непријатељске помисли, која може занавек да погуби душу» 1. (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Зборник писама. М., 1995. с. 218.) За свете Оце борба са помислима била је најефикаснија борба са злим духовима, јер се зло сасеца у корену, у самом његовом семену – још у замисли.

Могуће је ревносно поштовати све обреде, али ако човек има неправилне мисли, ако има неправославне представе о Богу и неправилно схватање о самом себи, он неће бити истински хришћанин. Он ће хришћанство разумети као обред. Такво поимање хришћанства веома је блиско паганском и окултном поимању религије. Као што пагани стварају своју сопствену поједностављену религију, тачно тако и младостарац ствара сопствену религију, која снисходи његовим пороцима и не обавезује га на промену – јер сматра да је већ нешто достигао. Служећи себи, приморава и друге да му служе, мислећи да служи Богу. По свим карактеристикама такав поглед на свет веома је близак паганству. На хришћанском језику такав поглед назива се прелешћу. Прелест је пре свега губитак истине, њена замена лажју: лест (лаж) у високом степену. Лаж се рађа из непрестаног лицемерја које, с друге стране, проистиче отуда што младостарац, не поседујући истинске врлине, почиње те врлине да изображава, да показује да чини добро. То изображење «врлинског» пастира често ласка самољубљу и таквом «пастиру» потпуно скрива истинско стање ствари. Истина је за младостарца разобличавајућа, зато је он несвесно избегава. Лаж и лицемерје, који су у односима са младостарцем неизбежни, полако и неприметно, као рђа метал, разједају душу, лишавајући је могућности благодатног општења са Богом. Духовни живот са таквом лицемерном, удвојеном свешћу, у којој су могући двоструки стандарди: за себе самог и за друге, постаје немогућ, јер је човек с подељеним мислима непостојан на свим путевима својим (Јак. 1,8).

Лаж је један од најтежих грехова, - а ми смо из неког разлога навикли да се према њој односимо са снисхођењем. Но у Светом Писму ми не налазимо такво снисхођење — напротив, лаж се упоређује са тешким гресима као што су убиство, прељуба, магија, идолопоклонство (Откр. 21, 8). Препо­добни Јефрем Сирин говори о лажову: «Лажов је свима гнусан и одвратан. Бежи од лажи као од змије и ући ћеш у рај. Ако с тобом говори лажов, а ти му приклониш слух свој, из његових уста тече смрт и прелива се у недра твог слуха, смртоносни отров онога који говори преноси се на слушаоца, слично као што је смрт прешла од змије која је говорила са Евом. Змија, појевши слатку храну, претвара је у горку, и када је избљује, тешко ономе ко је прими у себе; тако и истина из уста лажова постаје смртоносан отров, који се скрива у слатким речима његовим... Ко је гнуснији од лажова? Није ли онај који га својевољно слуша. Ко је одвратнији од преваранта? Није ли онај који му верује, који љуби гнусне речи, није ли тај већ оскврњен у души својој» 1. (1 Маргарит, или Изабране душеспаситељске изреке, које воде у вечно блаженство. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1993. с. 207 208.)

Удео лажова је у језеру, које гори у огњу и сумпору (Откр. 21,8), и у Горњи Јерусалим неће ући ник­о ко је предан лажи (Откр. 21, 27) 2. (2 Аналогни по смислу су и текстови у Старом Завету: Ко говори лаж, неће утећи (Прич. 19, 5), Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће (Прич. 19,9).) «Домаће» богословље — то је та лаж, али лаж у високом степену, јер се односи на свете ствари. На тај начин, богословско незнање може постати извор веома озбиљних саблазни и довести на крају и до погибељи. 3 (3 «Необразовани и прости свештеници сматрају себе светима, јер ништа не знају», — пи­сао је блажени Јероним (Слобода и послуша­ње. М., 2002. с. 228).)




Следећа страница