15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција


Младостарчество каo последица неистинитог богословља о послушању


Аутор категорички раздваја проблем младостарчества од проблема послушања. Проблем младостарчества, каже, повезан је са «богосло­вљем непослушања» које данас, на основу речи светитеља Игњатија, развијају неки протестанствујући лажеучитељи. У Грчкој Цркви, каже аутор, проблем младостарчества не постоји, јер се тамо за духовнике бирају само опитни пастири.

Међутим, младостарческе парохије настају управо тамо где се покушава увести послушање на коме инсистира аутор. Зато објашњење аутора само удаљава од решења проблема. А решавање проблема младостарчества само спољашњим мерама, таквим као што је исповедање само код припремљених пастира, није могуће (иако је та мера веома добра).

Проблем младостар­чества је пре свега богословски и морални проблем. Младостарчество — то је одступање од традиције; оно почиње од неправилног учења о послушању, које се издаје за традиционално. Када савремени монаси развијају идеје о слепом беспоговорном послушању чак и до нарушавања заповести Божијих, то је богословље које је страно православној традицији. Као пример можемо навести невелик одломак о послушању из књиге светогорског подвижника архимандрита Јефрема Светогорца «Бисери подвижничке мудрости». 1 (1 Јефрем Светогорац, Бисери подвижничке мудрости. М., 2001. с. 137) «Један послушник, — поучава архимандрит, — без икаквог љубопитства савршавао је послушање које му је налагао старац, и по послушању је ишао и крао ствари из келија братије и потом их доносио старцу! Овај их је узимао и враћао, при чему послушника никада није искушала помисао: "Шта то старац ради са мном? Подстиче ме и учи да крадем? Да би ми напослетку крађа постала навика?" Размислио је и на крају рекао: "Ја извршавам послушање: шта је то што сада радим, не знам. Знам само једно - да испуњавам послушање". А од уста до уста преноси се још изразитија поука: "Ако старац благослови да починиш блуд с неким, то треба учинити без размишљања"». Како ово «предање» поражавајуће личи на поуку о послушању језуите Алагона. «По наредби Божијој, — пише он, — могуће је убити невиног, красти, бити развратан, јер Он је господар живота и смрти и свега, и зато се мора испунити Његова наредба». 1 (1 В. Шубарт. Европа и душа Истока. с. 396.)

Такво послушање претвара се у идолопоклонство, ставља се не само изнад поста и молитве, већ и заповести Божијих које се замењују људским предањем (Мк. 7, 8). Старац се ставља на место Бога. Овакво разумевање послушања је супротно светоотачком учењу према коме се добар циљ достиже само добрим средствима. Аутор, слава Богу, то разуме: позивајући се на мишљење светих Отаца, он каже да је и непослушање могуће — у случају сумњивих (са становишта моралности) захтева старца. Но када отац Доримедонт тврди да је «поређење онога што говори учитељ и настојатељ са Светим Писмом и светоотачким делима» (38) могуће само до ступања у послушање, онда он, у суштини, подржава оне који мишљење старца стављају изнад заповести. Младостарчество се несумњиво рађа из богословља које јединствени опит послушања бестрасним подвижницима из древних времена преноси у данашње време на сваког парохијског духовника.

Богословље «слепог послушања» усвојили смо и од католика. Римска катедра, по мишљењу католика, није изложена заблудама, папа је у делима вере безгрешан и зато га треба слепо слушати. У католичкој цркви опит послушања заснива се на неоспоривом ауторитету папе. Католички богослов XVI века, кардинал Балармин, исказао је однос према папи помоћу веома занимљиве формуле: «Ако је чак и папа упао у заблуду, наређујући оно што је порочно и забрањујући врлинско, Црква, ако не жели да сагреши против савести, обавезна је да верује да су пороци — добро, а врлине — зло. Она је обавезна да сматра добрим то што он показује, злим — то што он забрањује». 1 (1 Д. П. Огицки, свешт. Максим Козлов, Право­славље и западно хришћанство. М., 1999. с. 69-70.) Код наших апологета слепог послушања морална страна дела није тако снажно истакнута као код католика, али то суштину оваквог «богословља» не чини другачијом.

Понесен критиком светитеља Игњатија, аутор не примећује најважније - да су места из V тома дела светитеља Игњатија, на која се позива, иначе посвећена проблему лажестарчества. У глави «О живљењу по савету» светитељ Игњатије, ослањајући се на мишљења других Отаца који су се у свом опиту суочили са сличним проблемом, покушава да проникне у узроке ове појаве. Он жели да разуме у чему се истинско старчество разликује од лажног. Истински образац наставништва, по мишљењу светитеља, «сједињен је са одбацивањем умишљености, безумне грубости и дрскости, што чине они који споља подражавају Великог Варсануфија и друге знамените Оце, иако лишени њихове благодати. Оно што је израз изобилног присуства Светог Духа у Оцима, то је у нерасудним, лицемерним подражаваоцима израз обилног незнања, прелести, гордости, дрскости». Такав подражавалац «приноси и себе и оне који га слушају на жртву сатани». «Чувајмо се, — пише светитељ, — велике несреће — да обратимо лаковерног почетника од слуге Божијег у слугу човековог (1 Кор. 7, 23), навевши га да испуњава палу човекову вољу уместо свесвету вољу Божију. Скроман однос саветника према ученику је нешто сасвим друго од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов безусловног испуњења: он може бити испуњен и неиспуњен... Пут саветовања и следовања Светом Писму у складу је с нашим слабим временом». 1 (1 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 5. с. 71-81.) Но то уопште не значи да светитељ одбацује послушање, напротив, он га сматра једном од највећих врлина. Слушкињу Божију Д., која је стигла у «тихо пристаниште», он саветује да се разапне «на крсту послушања, творећи само оно што је наложено». 2 (2 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. Писма. М., 2002. с. 158.) Страсти се, по његовом мишљењу, побеђују управо кроз послушање. Међутим, послушање има своје крајности, опасне за духовни живот, — и светитељ расуђује о њима а не о послушању. Дакле, он расправља управо о традиционалном православном богословљу о послушању, позивајући на истинско, спасоносно послушање.

Можемо да закључимо да испуњење Божије воље није могуће без поимања моралног смисла датог поступка. И тамо где човек не испуњава тај морални смисао, он иступа против воље Божије. Зато је у духовном животу неопходно испитати моралну основаност и оправданост појединог поступка или идеје. Свети Оци предлажу управо такво испитивање сваког послушања. Лакомислије 1 (1 Изненађује лакоћа с којом одбацујемо мишљења светих уколико нам не одговарају. Занимљиво је да се овакви коментари текстова светих Отаца никада не оцењују по суштини, — увек се тражи или психолошки скривен мотив, или контекст, или неке друге околности које посредно утичу на садржај текста. Тако је, на пример, архимандрит Августин (Никитин), наступивши недавно на хришћанској конференцији са извештајем о Франциску Асишком, прокоментарисао неласкаво сведочење светитеља Игњатија Брјанчанинова о католичком свецу, наводећи да је светитељ Игњатије раније био војник, а војничка психологија је увек таква да обавезно тражи непријатеља, у жељи да га сустигне и уништи, као и да је светитељ користио не сасвим веродостојан текст Францисковог житија - апокриф. У заштиту католицизма уважени архимандрит навео је део писма Н. В. Гогоља својој мајци која се бринула да се његов дуг боравак у Италији не заврши преласком у католицизам. Николај Васиљевич јој је одговорио да не види никакав смисао преласка у католицизам, јер је то такође хришћанство. И тој фрази архимандрит додаје сопствени коментар да је Гогољ наводно имао у виду да католици исповедају исту веру у Христа, да имају исте догмате и исту јерархију. Зато је рећи: прелазим у католицизам — исто што и рећи: прећи ћу из Белгородске епархије у Курску. Из тога следи закључак да светитељ Игњатије није приметио изразиту сличност католицизма са Православљем зато што је раније био војник. А због чега то нису приметили сви остали светитељи који су наглашавали суштинску разлику између католицизма и Православља? Наравно, ако будемо копали по ранијем, световном животу светитеља, можемо код сваког наћи неке психолошке околности које су утицале на однос према католицизму. Но, ако је католичка црква само епархија Једине Цркве, зашто ми нисмо са католицима у евхаристијском општењу? Вероватно зато што сви ми такође из неког нама непознатог разлога нисмо приметили ту сличност? Свима нама предстоји огроман рад на ослобађању од психолошких привезаности од којих се, како видимо, уважени архимандрит ослободио. Лакомисленост коју откривамо расуђивањем о оваквој врсти ставова показује да на њих ни не треба да обраћамо пажњу.) с којом покушавамо да тумачимо светоотачка дела, може постати узрок веома озбиљних, погибељних саблазни (управо о њима говори светитељ Игњатије). Зар није зато боље да, пре него што покушамо да потпуно редигујемо учења светих Отаца, пробамо да разумемо њихов опит — да им верујемо. Они су хтели нешто важно да нам саопште, јер нису писали за поједине случајеве, већ за све хришћане, иако њихова поука може да буде упућена конкретном лицу. Свети Оци су — наши општи учитељи. Међутим, ми се врло недоследно односимо према њима. Ако смо их већ изабрали за учитеље (а за учитеље их је изабрала сва Црква), онда смо дужни да упоређујемо то чему нас уче са Светим Писмом пре него што постанемо њихови ученици, а не после.

Старчество је светли лик Православља и у њему се реално разоткрива сва дубина хришћанства. Старци су — живи сведоци истине који примером свог живота показују пут ка спасењу. Без старчества нема Православља — управо се по њему разликује наша вера од свих других конфесија.

Очигледно је да отац Доримедонт жели да нагласи ту дијамантску страну Православља. Тра­диција послушања на Атосу — то је традиција живе прејемствености, преношења аскетског опита «од уста до уста». Та традиција се на Атосу никада није прекидала и дала је на хиљаде светих подвижника. 1 (1 Она и данас чува веран однос према послушању. Ево шта пише инок Атанасије који се подвизавао на Светој гори: «За православну духов­ност почели су да издају неко егзалтирано, одушевљено-патосно а у исто време анемично, бојажљиво, инфантилно стање. Такво болесно стање искривљује представу о хришћанским врлинама. Расуђивање које је највећа врлина, без које ниједна друга не може бити истинита (нерасудна љубав или пост, на пример), — сматра се осуђивањем. На трезвеност — пажњу према свим наилазећим помислима да не би дошло до обмане, прелести, - потпуно се заборавља. Смирење из мужественог "благодарења за све" постаје некаква ропска покорност. Послушање се претвара у потчињавање свему одреда и још се ставља изнад поста и молитве... И што је најупадљивије, из броја врлина као да се уклања мужество! И на основу оваквих погледа на православну духовност, савремени духовници-неофити формирају унутрашњи свет својих ученика» (Бог није у сили, него у правди! № 10. с. 11).) Но и тамо никада нису заборављали на подводне стене, опомињући оне који пливају ка обали спасења. Свети Оци упозоравају да опасности вребају како оне који управљају бродом, тако и оне који ступају под њихову команду. Управо о томе говоре преподобни Симеон Нови Богослов, преподобни Нил Сорски, преподобни Пајсије Величковски, светитељ Теофан Затворник и светитељ Игњатије Брјанчанинов, који су проучили опит многих отаца-подвижника. Не саслушати њихова упозорења, била би пројава највеће духовне глувоће.




Следећа страница