P.S. Када је књига већ била спремна за штампу, између мене и оца Доримедонта дошло је до личне преписке у којој смо продужили нашу дискусију, започету на страницама штампе. Треба рећи да се та дискусија показала ретко смиреном и плодотворном. Закључили смо да говоримо о крајностима у разумевању послушања, које спречавају да се у Цркву унесе истинско послушање, тј. да идемо ка једном истом циљу, само са различитих крајева.
«Надам се да сте разумели, — писао сам оцу Доримедонту, — да нисам противник послушања. Напротив, сматрам да без послушања није могуће извршити ниједно истинско духовно дело, јер се дух не предаје кроз књиге, већ кроз живог човека, носиоца тог духа. Обитељ духа је — човек. И ако хришћанин не сусретне таквог носиоца духа, његов живот биће духовно бесплодан — јер нема одакле да узме семе. Духовне књиге могу се разумети једино духом. Наравно, таквих носилаца духа било је у свим временима и они никада не могу ишчезнути, јер ако замислимо да такви извори могу пресахнути, онда морамо признати да је могуће и ишчезнуће Цркве.
Па и сам светитељ Игњатије сматра послушање највећом врлином. Ми се споримо само око разумевања самог послушања. Ви у књизи говорите о слепом послушању, али у писму га не називате слепим, већ врлинским, а то није једно исто. Јер слепо послушање може постати и сасвим неврлинско (навео сам довољно примера, па Вам нећу одузимати време). А врлинско послушање може не само да не буде слепо већ се може претворити у потпуно непослушање, — па и Ви сами допуштате да је такво "послушање-непослушање" могуће, а у неким случајевима и неопходно.
Стараца у нашој Цркви има, али не и оних бестрасних стараца којима се можемо, као у древна времена, слепо потчинити. О светости, оче, дужни смо да мислимо не само с њене Божанске стране, већ и с човекове (тј. «халкидонски»), иначе ћемо мислити јеретички. Наравно, Христос је у свим временима један и исти, али ми се тиме више не бавимо, — то је чињеница нашег живота коју је бесмислено порицати. И у Писму се говори о оскудици вере, благочешћа и љубави. Светост је једна и таква да је ми у оној пуноћи у којој су је примали древни старци, данас тешко можемо примити. И то уопште није вулгарни протестантизам, већ духовна реалност нашег живота призната и од самих светитеља које смо и Ви и ја у довољној мери цитирали. Зато такву критику треба пре свега упутити протестантима. Но, да ли бисте се на то одлучили ако би они заиста били пред Вама? Не знајући Вас много, ипак мислим да не бисте.
Колико сам успео да усвојим мишљење светитеља Игњатија, он не тврди да подвиг послушања није дат нашем времену, већ да нашем времену није дат подвиг послушања у оном виду у каквом је усвојен од древних отаца. У наше време такав начин послушања може довести до духовне саблазни. Зато светитељ Игњатије саветује да подвиг послушања спојимо са расуђивањем, саветовањем са браћом и читањем дела светих Отаца.
Младостарчество — то је крајност у практичном остварењу послушања, као што је крајност и либерално, протестантско разумевање послушања. Ви сте у праву што то називате непослушањем, јер и једно и друго води ка одступању од Православља. У том смислу, борећи се с крајностима, ми бранимо један исти став. Но, не слажем се с Вашом тврдњом да «беда непослушања није ништа мања од беде младостарчества». По мом мишљењу, она је много мања, чак неупоредиво мања. Либерализам и «богословље непослушања» одувек су сматрани туђим, неправославним, — и на њих се увек гледало с неповерењем. А младостарчество, прикривено православним облицима, увек се примало као блиско и «своје», посебно у данашње време (као последица незнања и преврата у традицији). Зато је «богословље непослушања» код нас непопуларно — од њега болује невелик део интелигенције, васпитан у либералном духу, — размере њиховог утицаја неупоредиво су мање од младостарчества. Посматрано са дистанце, Ви очигледно потцењујете размере утицаја младостараца, сводећи га на појединачне случајеве. Приписаћу то Вашем незнању. Када би то било тако како Ви тврдите, тада јерархија не би била забринута. За појединачне случајеве не доносе се овакве саборске одлуке. Недавно је Свјатејши Патријарх 15 минута говорио на телевизији о проблему младостарчества. Ако Патријарх износи тај проблем пред тако велик аудиторијум, то онда показује да је проблем прешао границе Цркве. Ето какве су размере ове појаве. И ако је пред нама нека озбиљна саблазан, онда је то младостарчество, - зато што толико личи на истинско послушање. Као што ће антихрист по свим спољашњим знацима личити на Христа, тачно тако и младостарчество личи на послушање. Зато ће се преластити не просто многи, него чак и изабрани, уколико се ова лажна традиција не разобличи. Наравно, ђаво се увек крајностима бори против Цркве, стога је потребно да се обе ове крајности разобличе.
Ви с правом указујете на главне критеријуме у Цркви – Еванђеље, свете каноне и светоотачко учење. Но, сагласићете се да је могуће имати и Еванђеље и свете каноне и светоотачко учење али немати Духа — и тада ће све то имање бити мртво. Јер, и Еванђеље и свети канони и сватоотачко учење писани су Духом кроз духоносне људе. И само се Духом све то и разуме. Еванђеље, канони и учење само усмеравају ка Духу, али сами по себи Дух не дају. «Угодно би Светому Духу и нама» — тако су говорили оци Васељенских Сабора. Али, како су одређивали шта је «угодно Духу», јер ни у Писму, ни у канонима, ни у учењу Отаца није било речи једносуштан, него су аријанци предлагали реч (подобије) поменуту и у Писму и у Предању? Но Духу «би угодно» да изабере реч које није било ни у Писму, ни у Предању. Када бисмо тако прихватали то што постоји и у Писму и у Предању, ми бисмо постали они које данас називамо јеховиним сведоцима. Фарисеји су такође имали и Писмо и Закон и предање стараца, али су се нашли ван Цркве — одбацили су и распели Христа. Зато мислим да и нас, уколико се ослањамо само на Писмо, свете каноне и светоотачко учење, а не и на неухвативо дисање Духа, чека удео фарисеја.
Што се тиче доброг послушања страсном и чак грешном пастиру, макар он изображавао Христа, ја с Вама ни овде нисам сагласан, јер послушање треба указати Духу, јер процес изображења поседује двојственост. Могуће је «изображавати», достићи драгоцени облик, а могуће је и «изображавати», притворно али вешто имитирати образ. У првом случају у човеку се дешава промена — преображај његове грешне природе; у другом до такве промене не долази, човек остаје грешан или постаје још грешнији. Управо такав грешан и страстан биће антихрист, али ће он тако вешто изобразити Христа да ће преварити чак и изабране (Мк. 13,2). Споља ће он веома личити на Христа, а једино у чему неће личити на Њега је — у Духу, јер ће бити другог духа. Зато и треба указати послушање не старцу, који изображава Христа, већ Духу. Зато је Црква је увек живела и живеће – и биће жива само Духом.
Ви сте убедљиво и красноречиво објаснили утопијски принцип послушања искључиво бестрасним духовницима, али ја сам исказао сасвим другачију мисао - да је слепо послушање могуће указати само њима. Зато моју мисао не разобличавају поуке које изобилују (и то заиста није црвено слово) примерима послушања страсним и грешним пастирима. Овде се ради о аскетској дисциплини смирења гордости и савлађивања других страсти, која не противречи Духу већ помаже да се Он стекне. Но, тамо где је такво послушање ступало у противречност са Духом, тамо је оно било немогуће (и таквих примера нема мање), па и Ви сами то потврђујете и чак инсистирате да у том случају треба отказати послушање. Но Ви упорно тврдите да је слепо послушање моуће чак и код грешног и страсног духовника. Где је ту реализам, - јер то је управо утопизам за који мене прекоревате, — само обрнути?
У писмима смо размотрили општа богословска питања о послушању. Међутим, отац Доримедонт избегао је дискусију о конкретним питањима која су наведена у чланку о учењу светитеља Игњатија, рекавши да ће на њих одговорити у својој новој књизи «Онима који не верују да је у наше време могуће добро послушање пастиру». Међутим, ни у тој књизи нисам нашао одговоре на моју критику; та књига уопште није упућена мени – јер никада нисам одрицао могућност послушања у наше време. Суштина моје полемике са оцем Доримедонтом је у томе што сам доказивао сагласност учења светитеља Игњатија са учењем других Отаца, што отац Доримедонт пориче. У чланку уопште нисам постављао теоријска питања, моја полемика била је искључиво текстуална. Указао сам оцу Доримедонту само на то да је неистинито протумачио текстове светитеља Игњатија и других Отаца. Зато ми је неразумљиво зашто је у својој брошури ипак навео моје цитате као оне који му наводно опонирају. Истина, у фусноти ме је одвојио од других опонената, али, некоректно навевши моје исказе у књизи, фактички ме је представио као свог противника по питању могућности послушања у наше време. То је тим више неразумљиво пошто сам у нашој преписци непосредно објаснио своју позицију.
Већ и само тумачење мојих ставова могу објаснити само неразумевањем у директном смислу те речи. На пример, отац Доримедонт наводи мој цитат преподобног Симеона: «Садржај тог одломка толико је једнозначан да његово објашњење искључиво помоћу контекста оног што происходи за нас представља велику тешкоћу ...» 1 (1 Јеромонах Доримедонт. Онима који не верују да је у наше време могуће добро послушање пастиру. М., 2004. с. 52.) — као да цитат доказује моје одрицање контекстуалног читања тог одломка или чак принципијелно противљење контекстуалном читању. Тако, на пример, отац Доримедонт наводи следећи цитат из наше преписке: «Ви упорно тврдите да је контекстуално читање једино истинито читање. Ја сам сагласан са Вама». Нејасно је како је ове моје речи отац Доримедонт успео да разуме тако да ме представи противником контекстуалног читања. Па и сав смисао моје полемике с њим састојао се управо у томе да сам се све време позивао на контекст. У том одломку сам му и указао на једнозначан контекст који налаже прихватање јединог смисла садржаног у тексту. Тај текст је тешко другачије протумачити (ту тешкоћу признао је и сам отац Доримедонт). Зато је он овде сматрао неопходним да тексту дода и контекст догађаја. Но то је неубедљиво, јер контекст догађаја не оповргава смисао самог текста, већ га напротив, потврђује.
На другом месту отац Доримедонт пише: «Није јасно с каквим циљем критичари чланка «Учење...» наводе речи из писма светитеља Теофана да је данас немогуће наћи истинске старце и истинске послушнике (имајући у виду цитате из мог чланка. — свешт. В. С). Јер данас Црква са сигурношћу зна да је било истинских стараца и истинских послушника у епохи светитеља Теофана. Чак је и младић коме је упућено цитирано писмо, постао истински послушник, а потом и истински старац. Па колико се још може бити тврдоглав на детињи начин и називати бело црним?» 1 (1 Јеромонах Доримедонт, Онима који не верују да је у наше време могуће добро послушање пастиру. с. 93.) Очигледно, отац Доримедонт сматра да је циљ овог цитата да докаже одсуство истинских стараца и послушника у то време. Пошто је присуство духоносних стараца у то време данас познато свима, онда по логици оца Доримедонта, таква намера није просто заблуда, већ зла мисао или дечје неразумевање. Чудно је подозрење оца Доримедонта према мени у погледу такве намере, јер је циљ тог цитирања искључиво доказивање смисаоне истоветности изјава светитеља Игњатија са текстовима других њему савремених Отаца, а не доказивање да тада није било духоносних стараца.
Такво неистинито тумачење мојих речи не одговара ни мојим ранијим изјавама на ову тему. У чланку «Младостарчество — саблазан нашег времена», објављеном у зборнику «Црквена искушења» (издање «Даниловског благовесника»), писао сам да су у XIX веку постојали духоносни старци (с. 50). Отац Доримедонт је читао тај чланак. Зато постоји повод да се још једном запањим због тог чудног феномена — разговору критичара са самим собом: у почетку се опоненту приписује нешто што он никада у животу није изговорио, а затим почиње критика те изјаве. Но, то је тема за чланак «Зашто смо престали да разумемо један другога?», у коме сам покушао да осмислим ту појаву. Отац Доримедонт се позива и на тај чланак (мислим, међутим, да га није ни прочитао): «Па колико се још може бити тврдоглав на детињи начин и називати бело црним?» Пошто је ту фразу изговорио у разговору сам са собом, то је и прекор за дечју тврдоглавост упутио на тачну адресу, јер се духовна зрелост одређује пре свега целосношћу и чистотом ума, који не дозвољавају да у свести дође до такве неодговорне замене.
Отац Доримедонт је значењу контекста посветио многа места на страницама своје књиге. Само протестанти издвајају поједине цитате из контекста, пише он. Но, зар то исто не чини и он сам када издваја мој текст из конкретног контекста и убацује у њега значење које тамо једноставно не постоји? Дакле, ко овде назива бело црним? Цитирање не може имати никакву намеру – то је просто обраћање првом извору који објашњава а не затамњује истину. Зато не разумем: зашто је ово цитирање изазвало такво смућење код оца Доримедонта?
Његов покушај доказивања да се ови скоро идентични текстови тако кардинално разликују један од другог није основан. Текстови, по мишљењу оца Доримедонта, имају различита значења, јер светитељ Игњатије инсистира на расуђивању пре прихватања савета братије (који се могу али и не морају прихватити), а светитељ Теофан и Пајсије Величковски говоре о испуњењу тих савета као о послушању. Но, у томе нема принципијелне разлике, јер у православној традицији није могуће нерасудно послушање, — без расуђивања немогуће је открити случајеве када духовник одступа од моралне и догматске традиције Цркве. Сви свети Оци инсистирају на расудном духовном делању и послушању. Нерасудно слепо послушање је опасно и рушилачко за Цркву. То је показала историја католицизма.
Зато су закључци које сам навео на крају чланка, по мом мишљењу, сасвим коректни. Уопште се не ради о томе како ми исповедамо свој однос према католицизму или протестантизму, већ о томе какве методе користимо у духовном животу и у каквом односу је оно на чему инстистирамо са католичком и протестантском традицијом и етиком.
Следећа страница
