Младостарчество и православна традиција

«Духоносни старац» по учењу светих Отаца

Када светитељ Игњатије, пише отац Доримедонт, говори о послушању духоносном старцу, он не даје тачну дефиницију речи «духоносни». Ако светитељ има у виду светост, наставља аутор, онда би послушање «требало указати само светoме, но тада би требало признати да послушање у принципу није могуће ни у једној, чак ни најдухоноснијој епохи. Јер је светих и у време процвата монаштва, у односу на свеукупан број подвизавајућих, било мало». (15) Али, чак и преподобни Симеон каже: «Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље руководитеља бестрасног и светог». Зато је аутор дужан да и преподобном Симеону упути прекор због апсурдности таквог захтева — но он, цитирајући преподобног, не примећује да у том цитату постоји суштинска подршка мишљењу светитеља Игњатија и да је изјава преподобног у очигледној противречности са његовом сопственом тврдњом.

Да, светитељ Игњатије не даје тачно одређење речи «духоносни», међутим, није тешко разумети какав смисао јој придаје. Из контекста постаје очигледно да под духоносношћу светитељ разуме бестрасност наставника, која му омогућава да послушнику открива Божију вољу. То је веома важан момент у учењу светих Отаца. Само бестрасни подвижник може неискварено да предаје Божију вољу. Као што је мирна вода способна да одрази то што јој се приближава, тако и душа, очишћена од страсти, може неискварено да пренесе то што јој се открива свише. Ако се на површини воде појави и најмања риба, одраз почиње да се распада на одбљеске и мрље које ништа не значе. А ако је површина усталасана буром, онда се у њој ништа друго не може видети осим запенушане водене масе. Тако и усталасана, метежна од страсти душа постаје завеса која скрива Бога од човека. Зато и преподобни Симеон и светитељ Игњатије говоре о бестрасности наставника. О томе такође говори преподобни Јован Лествичник: «Када у намери и у разуму смиреномудрија желимо да Господа ради себе покоримо и да без сумње поверимо наше спасење другоме, то још пре ступања на тај пут, уколико имамо колико-толико проницљивости и расуђивања, треба да размотримо, испитамо и, тако да кажемо, искушамо нашег кормилара, да не би уместо кормилара доспели у руке обичног веслача, уместо лекара на болесног, уместо бестрасног на човека којим владају страсти, уместо пристаништа на пучину. И да се не бисмо суочили са готовом погибељи». 1 (1 Преп. Јован Лествичник, Лествица. Сергијев Посад, 1998. с. 22.) Само оном наставнику који безгрешно преноси Божију вољу можемо указати слепо послушање. Но, то је удео светих Отаца, па светитељ Игњатије зато и каже да у наше време таквих духоносних отаца нема. А и светитељ какав је преподобни Серафим каже за себе: «Када сам говорио од ума, било је грешака».

Аутор инсистира да послушање, ако га већ називамо послушањем, мора да буде потпуно и слепо. На крају књиге наводи речи једног ауторитетног светогорског старца о томе шта је слепо послушање. «Питали су оца Герасима Песнописца: "Оче Герасиме, шта значи слепо послушање?" — "Објаснићу вам овако. Ево на пример, игуманија каже: "Хајде, Евпраксија, донеси бокал воде". Доносиш. "Проспи воду". Просипаш. "Ах, ти глупачо, зашто просипаш воду?" — "Опростите, ма­тушка". Не оправдавај се, не говори: "Матушка, па ти си ми сама рекла да је проспем". Говори само: "Опростите, матушка" — ето шта је слепо послушање». (61) Али, овај текст је, пре свега, пример аскетске дисциплине, вежбања смиривања гордости. У оваквом послушању нема ни наговештаја о томе да игуманија покушава да руководи послушницом онако како су руководили духоносни и бестрасни старци, да открива послушници вољу Божију. Митрополит Анто­није (Блум) објашава смисао таквог дисциплинованог послушања на следећи начин. «Читајући житија светих, ми наилазимо на примере да старац понекад даје чудне наредбе — просто да би научио човека да побеђује својевољност. Уколико се мало удаљимо од праксе, тачније, од начина послушања у пустињи, чини се да се послушање у основи састоји у томе да се свим бићем, то јест, свим умом, свом жељом и свом вољом својом — слуша то што други говори. И његов циљ је — у прерастању себе, благодарећи слушању мудрости или опита другог човека». 1 (1 Слобода и послушање. с. 122.)

Сам јеромонах Доримедонт, инсистирајући на слепом послушању, говори да се, сагласно светим Оцима, послушање може одбити у два случаја: уколико старац води послушника у јерес и уколико се ради о прекршајима моралних правила. Но, ако у испуњењу послушања постоје изузеци, онда га је немогуће назвати «слепим». Дакле, свако послушање претпоставља личну одговорност послушника и одређени степен неповерења према руководитељу — проверу да ли су његове речи усаглашене са Писмом и традицијом. И како да послушник разликује где га воде ка јереси или неморалном поступку, јер су јереси многобројне, а пројаве неморалности безграничне? Без познавања учења Цркве и светоотачке традиције овде је немогуће избећи замку. Зато и преподобни Симеон и светитељ Игњатије упорно позивају на поређење поука наставника са Писмом и светоотачким речима. Они не поричу послушање као такво, већ више од тога, признају га као једну од највећих врлина. Међутим, послушање по обрасцу древног монаштва може бити и погубно. Послушање онако како га они разумеју – то је послушност вољи Божијој и послушника и наставника. Но без избављења руководитеља од страсти, воља Божија може се заменити страсном човековом вољом.

Отац Доримедонт, на жалост, то не види у поукама преподобног Симеона и светитеља Игњатија. Иако он пише да је послушање потчињеност Божијој вољи, те мисли се не држи. Штавише, он инсистира на «Христу благоугодном потчињењу наше воље још нечијој». (21) Ако се послушање указује Христу, зашто би Њему било угодно да се наша воља потчињава још нечијој? Испуњење Његове воље могуће је само кроз оне који су способни да ту вољу пренесу, а не кроз сваког човека коме себе предамо у послушање.

Јеромонах Доримедонт се позива на мишљење светих Отаца који тврде да је старац икона Христа. Међутим старац је — икона Христа која говори. Икона је увек образ првообраза, и само у оној мери у којој старац говори од Христа, он је способан да буде Његов образ. Суштина послушања састоји се у предаји тог живог Образа. Само је бестрасни старац способан да неискварено одрази Првообраз, да изрази Образ Истине којој је неопходно указати послушање. Но у «слепом» послуша­њу страстима обремењеног старца долази до несвесног примања страсног образа наставника. О томе нам говоре преподобни Симеон, преподобни Јован Лествичник и светитељ Игњатије.



Следећа страница