ДА ЛИ ЈЕ СВЕТИТЕЉ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ ОДСТУПИО ОД СВЕТООТАЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ У УЧЕЊУ О ПОСЛУШАЊУ?
Учење светитеља Игњатија у поређењу са учењем других Oтаца
Недавно је издавачка кућа «Света Гора» објавила књигу атонског јеромонаха Доримедонта «Учење светитеља Игњатија Брјанчанинова о послушању у светлу светоотачког Предања» (М., 2002. У продужетку сви цитати су означени само бројем странице у загради. — свешт. В. С.). У књизи је дата критичка оцена учења светитеља Игњатија — као несагласног са аскетским опитом свих других подвижника. «Упоредивши учење светитеља о послушању са светоотачким опитом сачуваним на Светој Гори, — пише аутор, — неопходно је признати да се мишљење светитеља разликује од тог опита. Непристрасна анализа његовог мишљења у светлу општег светоотачког Предања доводи до закључка да је у Православној аскетици овакав став усамљен». (4) «Опит духовног живота без послушања старцу описан у делима светитеља Игњатија је — његов лични опит, а у православној аскетици је толико искључив као, на пример, опит преподобне Марије Египћанке. Такви примери су — изузетак од правила». (5)
«Крајеугаони камен учења светитеља Игњатија о послушању је, — пише јеромонах Доримедонт, — следеће тврђење: због одсуства духоносних стараца послушање, у виду у каквом је постојало у древном монаштву, "није дато нашем времену"... Признајући послушање основном монашком делатношћу, светитељ каже да је неопходан услов послушања— "духоносни наставник, који би вољом Духа умртвљивао палу вољу онога који му се потчинио у Господу, што тако величанствено и победоносно савршава воља Духа Божијег, а што се не може тако величанствено савршити палом вољом наставника, када је сам наставник још увек поробљен страстима". Светитељ саветује почетницима општежитејним монасима да укажу послушање игуману и старијој братији, али категорички одбацује могућност дубоког послушања, одсецања мудровања, тајанственог савеза "послушник — старац" у својој епохи». (10)
Основну тезу у критици учења светитеља Игњатија представља ауторов став да је светитељево мишљење «усамљено и противречно општем светоотачком учењу». (49) Такви ставови треба да буду засновани на познавању читаве аскетске литературе. Но аскетска литература је огромна. Недавно су објављена писма светитеља Теофана Затворника будућем атонском старцу Теодосију Каруљском, који је, маштајући о монашком постригу, затражио савет од великог подвижника. Погледи светитеља Теофана на послушање изненађујуће су слични мишљењу светитеља Игњатија. Ради поређења навешћемо текстове два светитеља. «По учењу Отаца, — пише светитељ Игњатије , — живот... који једино приличи нашем времену, јесте живот под руковођењем Отачких речи уз савет узнапредовале браће; тај савет опет треба проверавати учењем светих Отаца... Оци, удаљени вековима од Христовог времена, понављајући савет претходника, већ се жале на реткост богонадахнутих наставника, на мноштво нових лажеучитеља и предлажу за руковођење Свето Писмо и Отачке речи. Оци, ближи нашем времену, називају богонадахнуте руководитеље достојанством древности и одлучно налажу руковођење Светим Писмом и Отачким поукама, саветима савремене… браће, које ће проверити Писмом, пре него што их с великом опрезношћу прихвате».
Светитељ Теофан, позивајући се на мишљење још једног ауторитетног подвижника, поучава будућег старца Теодосија: «Ви сте прочитали брошуру о томе шта је потребно ономе који се каје, и видели да је старац неопходан руководитељ. Али тамо је такође казано и какав он треба да буде у свом истинском значењу, какви су били руководитељи и како су се ученици односили према њима у оно време. Данас ви нећете наћи ни једне ни друге. Старац Пајсије Величковски, Њамски настојатељ, тражио је за себе руководитеља у Русији и није га нашао. Отишао је на Атос, тамо тражио и није га нашао. Схватио је да су данас једино руковођење — књиге Отачке, а да не би доносили погрешне одлуке, потребно је да се двоје или троје једнодушних састану и руководе се општим саветом по упутствима књига». 2 (2 Руски Паломник. 2001. № 24. с. 107.) На другом месту светитељ Теофан директно наглашава да је такав метод поучавања бољи. «Ево бољег благонадежног начина руковођења или васпитања у хришћанском животу! — пише он. — Живот у преданости вољи Божијој по Божанском и Отачком Писму уз савет и питања једномишљеника». 1 (1 Св. Теофан (Говоров). Шта је потребно ономе који се каје и ступа на добри пут спасења. М., 1995. с. 72-73.) И како сада све ове изјаве ускладити са главном тезом аутора?
Отац Доримедонт тврди да се учење светитеља Игњатија о послушању разликује од светоотачког опита сачуваног на Светој Гори». (4) Међутим, горе наведени текст сведочи о супротном. Јер старац Пајсије се подвизавао на Атосу, старац Теодосије је отишао на Свету Гору, а и сам светитељ Теофан био је у духовној вези са Атосом — све његове књиге су управо тамо издате. На тај начин, три стуба аскетског делања, канонизовани светитељи, сагласно сведоче о једном истом опиту послушања. А с тим није могуће не сложити се. Ми не знамо шта им се откривало у унутрашњем опиту, али такво сагласно мишљење сва три подвижника налаже да га сматрамо поузданим сведочанством и пророчким упозорењем за нас. Њихово учење било је потпуно традиционално, али је скретало пажњу на оно што представља одређену духовну опасност у наступајућој епохи.
Текст преподобног Симеона Новог Богослова, који наводи светитељ Игњатије као потврду свог става, сведочи о потпуном једнодушју међу подвижницима, упркос временској удаљености. «Молитвама и сузама, — поучава преподобни Симеон, — умоли Бога да ти пошаље руководитеља бестрасног и светог. И сам испитуј Божанско Писмо, а нарочито практична дела Светих отаца да би у њима, нашавши сличност онога чему те учи учитељ и настојатељ, могао да као у огледалу видиш њихово међусобно сагласје — а затим да оно што је сагласно с њиховим речима усвојиш и држиш у мислима, а оно што није да, по добром расуђивању, — одбациш да се не бе преластио. Јер знај да су се у ове дане појавили многи преластитељи и лажеучитељи». (37)
Аутор инсистира да светитељ Игњатије није разумео контекст у коме су изречене ове речи. «Главе 32 и 33, — објашњава аутор, — не говоре о послушању, већ само о тражењу, избору духовног наставника. То јест, у датом случају преподобни Симеон не обраћа се послушнику, већ хришћанину који још нема духовног оца». (38) У монашкој традицији, поучава аутор, поређење поука старца с Писмом могуће је само при избору наставника, а после тога, када је избор већ начињен, «свако упоређивање његовог устројства са Светим Писмом постаје претходница осуде и грех», (39) — послушник треба да се слепо повинује свом наставнику. Међутим, управо из контекста постаје јасно да је у одломку реч не само о избору наставника, већ и о послушању њему. Уколико би се говорило само о избору, онда је неразумљиво зашто онда хришћанин, који само тражи наставника, треба да «усвоји и држи у мислима» то што му није упућено у виду духовног савета.
Аутор наводи још један одломак из дела преподобног Симеона, на који се такође позива светитељ Игњатије. «Сваки који не види (слеп духовно), уколико предузме руковођење другима, јесте преластитељ и оне који му следују баца у јаму погибељи, по речима Господа: Када слепи води слепога, обојица ће пасти у јаму (Мт. 15,14)» (42-43). Тај текст, по мишљењу оца Доримедонта, није упућен послушнику него старцу. Међутим, он сам горко примећује да се у неким ауторитетним аскетским изворима овај цитат ставља «у контекст поучавања, упућених не старцу, већ новом послушнику». (43) То, по мишљењу аутора, доводи послушника у саблазан — он почиње лажно да тумачи послушање старцу. Но, шта је тако саблажњујуће и тако специфично, предвиђено само за уши старца, овде видео аутор? Јер све ово је само невелико проширење свима познате фразе из Еванђеља. Зар послушник није способан да разуме да се у Еванђељу ради о духовном руковођењу? По логици аутора и Еванђеље ће довести послушника у саблазан. Аутор жали што се тај цитат ставља у други контекст. Но зашто он није обратио пажњу на контекст ових речи код самог преподобног Симеона? Јер управо контекст сведочи о томе да су те речи упућене послушнику а не руководитељу. Овим речима претходи следећа поука преподобног Симеона: «Ако желиш да се одрекнеш света и научиш еванђељском животу, онда себе не предај (не препоручи) неискусном и страсном учитељу, да се уместо еванђељском не би научио ђаволском животу». 1 (1 Духовништво и послушање. Поуке светитеља Игњатија Брјанчанинова, изабране из његових дела. с. 5.) Зар су ове речи упућене старцу?
Јеромонах Доримедонт наводи и трећи одломак, у коме преподобни Симеон поучава инока да поступи по наредби духовног оца: «Ипак да поступа тако само уколико зна да је његов духовни отац — причасник Духа, да му не говори нешто што је супротно вољи Божијој, већ по дару своме и по мери повинујућег да говори оно што је угодно Богу и корисно души, да се не би повиновао човеку а не Богу». (43-44) Овде и сам аутор спознаје да је овај текст најтежи за тумачење. (43) «Заиста, може се показати, — пише он, — да преподобни Симеон побуђује послушника на селективно послушање... Ако је то заиста тако, онда систем светитеља Игњатија добија убедљив светоотачки глас у своју заштиту». (44) Но, аутор налази потпунији текст, не онај који је користио светитељ Игњатије, и на основу њега долази до закључка да се поука односи на постављање игумана. Зато је, каже аутор, «погрешан однос (светитеља Игњатија. — свешт. В. С.) према датим цитатима о учењу о послушању потпуно објашњив». (47) Но садржај тог одломка једнозначно говори да слично тумачење представља велику тешкоћу.
Текст преподобног Нила Сорског: «Није мали подвиг наћи непрелашћеног учитеља...» — аутор наводи управо у овом виду и на основу оваквог одломка тврди да преподобни не говори «о послушању већ о избору духовног наставника». (48) Међутим, даље у тексту Нила Сорског следи исказ веома важан за нашу тему: «Они (свети Оци. — свешт. В. С.) назвали су непрелашћеним оног који има Божанским Писмом посведочено делање и мудровање и који је стекао духовно расуђивање. Свети Оци кажу да је и тада једва било могуће наћи непрелашћеног; данас тек, када они недостају до крајности, треба тражити са огромном пажњом. Ако се и тада не нађу, свети Оци наређују да се учи из Светог Писма...». 1 (1 Духовништво и послушање. с. 15.) Преподобни допушта да је могуће да се «непрелашћени» учитељ и не нађе, допушта и могућност спасења и поуке без учитеља, у руковођењу Светим Писмом. Значи, то није тако «узак пут» као што сматра аутор и није ограничен на усамљени опит светитеља Игњатија.
Приметићемо да се преподобни Нил позива на мишљење светих Отаца (а не само на своје сопствено). Како аутор, читајући тај текст, може да тврди да се овде не говори о послушању? «На крајњу духовну оскудицу у последња апокалиптична времена, — пише јеромонах Доримедонт, — упозоравају речи преподобног Јефрема Сирина које наводи светитељ Игњатије. У том случају, теме послушања се ни преподобни Јефрем не дотиче ни посредно ни непосредно, и зато стављање тог цитата у контекст учења о послушању није могуће признати оправданим». (49) По нашем мишљењу, ово је веома импулсивна тврдња, тј. општа духовна оскудица не може да се не дотакне свих сфера духовног живота, у том смислу и послушања. Иначе смо дужни да мислимо да се сфера послушања уопште не може искварити — да је подобна тајинству. Но то би било превише смело тврђење, које још нико у традицији није исказао. И светитељ Игњатије опет овде није усамљен. Подсетимо се већ цитиране изјаве преподобног Нила Сорског: «Данас они (духовни наставници — свешт. В. С.) недостају до крајности». Навешћемо још један цитат из житија преподобног Пахомија Великог. «Њему су биле откривене судбине монаштва у каснија времена: последњи монаси неће имати ревности за подвиге као први, ходаће у тами, немајући опитне руководитеље». 1 (1 Минеј. Мај. М., 1999. с. 561.)
Текст светог Исака Сирина, који је цитирао светитељ Игњатије, аутор одбацује зато што се у њему не говори о послушању, већ се расуђује о Промислу Божијем. Овде је тешко не сагласити се са аутором. Међутим, светитељ Игњатије наводи тај текст само ради потврде својих сопствених расуђивања о реткости случајева дејственог послушања познатих светитеља код неблагочестивих наставника. Светитељ Игњатије говори о особеном Промислу Божијем, који ће понекад и неблагочестивим људима, таквим као што су разбојник и блудница, даровати могућност да творе чуда - исцељења па и васкрсавања мртвих. «Ти случајеви су ван општег поретка», — говори светитељ. А даље цитира светог Исака Сирина: «Начин дејства Промисла Божијег потпуно се разликује од општег људског поретка. Ти се држи поретка». Значи, расуђивања светог Исака представљају богословску основу учења светитеља Игњатија о послушању. Дакле, ако прочитамо те текстове без ауторових коментара, можемо се још једном уверити да светитељ није усамљен – његово мишљење подржавају и древни и њему по времену блиски свети Оци, а његов аскетски опит истоветан је са опитом Отаца које је цитирао. Изненађује само једно: зашто то није приметио аутор?
Следећа страница
