Узроци појаве лажестарчества
Саблазан младостарчества постојала је у свим временима. Још је апостол Павле, поучавајући Тимотеја, упозоравао да кандидат за епископа 1 (1 У то време епископ је био на челу парохије и у суштини презвитер. Када се број парохија умножио, функције епископа су постале другачије. Зато се све што апостол говори о епископу може без двоумљења казати и за презвитера.) не треба да буде новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду (1 Тим. 3, 6). Но апостол у опроштајној беседи са ефеским презвитерима пророчки предвиђа: Ја знам да ће после мога одласка међу вас ући зверски вуци који неће штедети стада; Па и од вас самих устаће људи који ће говорити наопаке ствари - да повуку за собом ученике …. (Дела ап. 20, 29-30).
Дакле, саблазан лажепастирства постојала је чак и у време када је Црква живела једним Духом и када је у верујућима било једно срце и једна душа (Дела ап. 4, 32). Епоха апостолске Цркве – то је време нарочитих благодатних дарова, пројављених и у пастирима и у пастви. Касније, с приласком мноштва новообраћених и природног снижавања духовно-моралних захтева, дошло је до још већег осиромашења у тим првим даровима. Зато су најревноснији хришћани, жедни истинског духовног живота, одлазили у пустињу, где су могли у потпуности да се посвете Богу. Неки од подвижника достизали су савршенство и потпуно се избављали од страсти, задобивши, пре свега, дар љубави, а заједно с њим и дар духовног разумевања и прозорљивости. У бестрашћу откривала им се и воља Божија. Природно, такви сасуди благодати привлачили су пажњу оних који су искали пут ка спасењу. Знајући да је тим духоносним подвижницима откривена воља Божија, многи су тражили од њих да руководе њиховим духовним животом, свесно се одричући сопствене воље. Но, такво послушање имало је особину од значаја за разумевање овог феномена: послушање не свештенику, већ простом монаху који је имао нарочит дар духовништва. Древни монаси одбијали су да приме чин зато што чин даје власт, а задобијање власти је неспојиво са монашким животом у покајању и послушању. Зато је монашко руковођење било руковођење у коме се на сваки начин избегавала пројава власти. Потпуно и свецело послушање таквом старцу било је слободно од злоупотребе духовне власти.
Тако је настала пракса потпуног послушања духовном старцу. О духовном насиљу, о неслободи, овде није могло бити речи, јер је старац својим саветима и старањем помагао послушнику да изгради у себи "новог човека". Такав рад био је сличан раду баштована у врту. Он је био органски – и рађао је изузетне духовне плодове, који су сведочили да је такво послушање заиста испуњење воље Божије а не човекове.
Међутим, с временом је таквих бестрасних наставника било све мање, а опит потпуног послушања, који се широко распространио, постепено је губио смисао, јер је из њега ишчезло оно најважније: откривање Божије воље духовном старцу.
Светитељ Игњатије Брјанчанинов, који је уложио огроман труд у изучавање и разумевање опита пастирства и духовништва, сматра да је такво послушање било могуће само у древности. Но он пише да је и у древности таквих стараца "увек било мало", а "у наше време" [средина XIX века] "богонадахнутих наставника нема" 1. (1 Дела епископа Игњатија: 5 т. СПб., 1905. Т. 1. с. 274.)
Дакле, упозоравајући све тражитеље духовног руковођења по обрасцу древног старчества, предлагао је следеће устројство савременог духовништва: "По учењу Отаца, живот… који једино приличи нашем времену, јесте живот под руковођењем Отачких речи уз саветовање са узнапредовалом браћом; то саветовање опет треба проверити речима Отаца… Оци, блиски нашем времену, називају богонадахнуте руководитеље својством древности… Они упозоравају верне на неискусне учитеље, да их не заразе својим лажеучењем… Приговориће: вера послушника може заменити недостатке старца. Није истина: вера у истину спасава, а вера у лаж и бесовску прелест погубљује, по учењу Апостола (2 Сол. 2, 10-12)". "Преподобни Симеон – пише светитељ Игњатије - живео је у десетом веку после рођења Христовог, девет векова пре нашег времена: тада се већ пронео глас Праведника у Светој Христовој Цркви о недостатку истинитих, Духоносних руководитеља и о мноштву лажеучитеља. Током времена истинских учитеља монаштва било је све мање и мање: тада су Свети Оци у све већој мери почели да препоручују руковођење Светим писмом и Светоотачким делима” (Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М, 1998. Т. 5. с. 78-79).) И то је написано у XIX веку - који је Цркви дао мноштво прозорљивих стараца. Шта онда казати о духовништву у наше време апостасије?
Међутим, начитавши се литературе о оптинским старцима, ми и данас тражимо духовника коме бисмо могли да верујемо у слепој послушности. Но опит послушања код оптинских стараца већ се силно разликује од древног опита. Древно духовништво било је распрострањено међу монасима и било је могуће само при заједничком животу старца и послушника. Оптински старци давали су савете мирјанима који су им долазили; сама форма таквог општења искључивала је стриктно, беспоговорно послушање. Поред тога, оптински старци били су крајње опрезни при решавању било чије судбине: често су остављали избор духовној деци. Тако да у руским старцима ми не видимо слепо подражавање опита древних отаца, већ његову стваралачку примену у складу са духовним потребама нове епохе. Древни старци су сви без изузетка поседовали личну а не свештеничку благодат (скоро сви су били прости монаси), имали су лични морално-духовни ауторитет, - њихово духовништво носило је харизматични карактер, и управо зато је послушање њима било свецело и беспрекорно. И такво свецело послушање они сами никада нису наметали – њега су предлагали они који су тражили њихово руковођење. Зато се духовништво древних отаца радикално разликује од савременог. Преношење опита древних отаца, без стваралачке осмишљености и разумевања, у друге услове, на сваког парохијског свештеника, доводи до жалосних резултата.
Иван Михаилович Концевич, аутор популарне књиге о оптинским старцима, пише о узроку настанка лажестарчества: "Када истинских стараца, може се рећи, нема, људи, жудећи да нађу духовни ослонац, бирају неко духовно лице, због нечега им симпатично, и говоре: "Ја се према њему односим као према старцу" 1. (1 Ето управо о томе пише светитељ Игњатије: “Приговарају: вера послушника може да замени недостатке старца".) Ако је духовник трезвеноуман, духовно частан, он ће оштро одбацити такав однос. Али, колико је оних који својевољно упадају у постављене мреже. Јер та "представа", по изразу св. Игњатија Брјанчанинова, води самозваног старца у духовну смрт. Он сам губи тле под ногама и иде погрешним путем, изгубивши мало по мало све што је сабрао и стицао читавог живота" 2. (2 И. М. Концевич. Оптина пустиња и њено време. Репринт. Свето-Тројицка Сергијева Лавра, 1995. с. 12-13.)
Дакле, први узрок настанка оваквог духовништва лежи у – психологији пастве. Не желећи да се мењамо, ми хоћемо да на пастира пренесемо одговорност за све што се с нама дешава. Такво бекство од слободе и одговорности понекад се испољава у спремности да се испуни све што се пожели. Један инок је изјавио да би, у случају да старац благослови блуд или убиство, он то не сумњајући учинио, јер му је дао завет послушности. Но такво ”послушање” је – облик идолопоклонства, када нарушење заповести значи издају Бога: старац се поштује више него Бог. И није важно да ли ће се наћи старац способан да благослови преступ - невоља је у томе што смо ми у себи већ спремни на то. Предуслов такве спремности јесте склоност руског човека ка максимализму. Међутим, та максималистичка отвореност повезана је с невероватном наивношћу и поверљивошћу, и зато такав отворен, наиван и спреман на жртву човек може и сам постати жртва бескрупулозног насиља.
Други разлог је објективан, на њега такође указује Иван Михаилович Концевич. “Савремено духовништво, - пише Концевич, - родило се из древног манастирског старчества и јаавља се као његова секундарна форма. Захваљујући сродности ових појава, духовништва и старчества, код недовољно опитних свештеника, само теоретски упознатих са аскетском литературом, увек може настати саблазан "прекорачења власти" – прелазак границе духовништва ради старчествовања - у време када се не поседује знање о суштини истинског старчества. "Младостарчество" уноси раздор у живот. Оно у себи крије опасност да се души нанесе непоправљива штета…" 1. (1 И. М. Концевич. Оптина пустиња и њено време. СП.)
Трећи разлог – неспремност кандидата. У 3. правилу Лаодикијског сабора каже се: "Недавно крштене не приличи производити у чин свештенички". Они треба да прођу одговарајућу припрему. На жалост, у наше време, опет због објективних околности, кандидати нису могли да се на одговарајући начин припреме за примање чина – јер се одједном указала потреба за веома великим бројем свештеника.
Четврти разлог – недостојност кандидата. Кандидат који је нарушио одређене црквене каноне не може бити рукоположен за свештеника. Но данас се канони стално нарушавају под изговором да нема људи који би се држали тих канона. Нећемо судити да ли је то тако. Опит Цркве, утврђен у канонима, говори о томе да се кандидат који не одговара тим канонима, суочава са најсилнијим искушењима од злих духова. Он им се не може супротставити, јер су задобили власт над њим. Какву власт, о томе нам говоре канони.
Пети разлог – одсуство истинског, а често и било каквог духовног руковођења самог свештеника. Руковођење се најчешће своди само на формалну исповест код епархијског духовника или крајње ретку посету неког старца.
Али, најважнији разлог јесте – повређеност човекове природе у грехопаду. Зато младостарчество није, наравно, збир утицаја и успутних околности, већ потпуно самосвојна појава. Смисао хришћанског духовног делања састоји се обнављању пале природе човека, али младостарческо руковођење не омогућава спознају болести – напротив, све страсти у овом случају добијају статус врлине. Зато они као да доспевају у неко тле "обогаћено" утицајима и околностима, где се развијају с нарочитом силом.
Такође је неопходно узети у обзир и особености нашег времена. Комунистички период нам је оставио у наследство навику свеобухватног лицемерја: јер сваки који је приносио жртве идеолошком идолу, био је обавезан да говори не баш сасвим оно што и мисли. Као последицу имамо дубоку повреду извесних способности наше душе. За такву душу атмосфера лицемерја и лажи постала је навика, чак неопходна, као што штетна навика постаје наша друга природа. Све ово време личносно начело је активно гушено: људи су се одвикли од самосталног доношења одлука, од преузимања одговорности. А та дубоко укорењена навика и у наше време приморава људе да траже оне који би за њих доносили све одлуке, који би преузели одговорност за њихове поступке, чак и за неморалне. У свештенику такви људи управо и виде онога на кога се може пренети морална одговорност.
Дуготрајан утицај атеизма довео је до рушења хришћанске културе и хришћанског погледа на свет. Зато је савремени човек, спознавши значење религије, склон примању њених архаичних форми. Општа религиозна атмосфера данас, авај, није хришћанска него паганска. Новообраћени управо њу уносе у Цркву. Социолошка истраживања сведоче да међу људима који често посећују храм има двоструко више оних који верују у предсказања астролога него међу онима који га посећују ређе или уопште не иду у њега. То говори да се код многих црквених људи чувају пагански погледи, у том смислу и однос према старцима. “Келејници, па и сами старци, сведоче: савремени поклоници уопште не постављају духовна питања. Према старцу се, грубо говорећи, односе као према гатару: где је сада мој син, он је одавно отишао из куће; да ли да променим један стан за други, какав и који број; да ли да упишем трговачку школу или педагошки институт? Итд. итд.” 1. (1 С. С. Хоружиј. Феномен руског старчества//Црква и време. 2002. № 4 (21). с. 217.) Савремени парохијани желе да виде у пастиру пророка-мага и екстрасенса – јер се у средствима масовног информисања стално пропагирају идеје окултизма. Свештеник Данил Сисојев 2 (2 Управитељ Мисионарског одељења Душестаратељског Центра у име св. прав. Јована Кронштатског) примећује да су тражењу стараца веома склони они који су до уласка у Цркву били у окултним сектама. Зато је проблем младостарчества – уједно проблем утицаја савременог света на Цркву. Нова религиозна епоха, "Ново доба" како је називају окултисти, ствара и нов талас окултног интересовања за религију. Када је настала потреба за већим бројем свештенослужитеља, младостарчество је постала масовна појава. У децембру 1998. године Свети Синод био је принуђен да донесе специјалну одлуку по овом питању. “Поједини свештенослужитељи, - каже се у одлуци, - примивши од Бога у Тајинству Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају да такво право означава неподељену власт над душама људи. Немајући у виду да однос између духовника и духовне деце треба да буде заснован на узајамном уважавању и поверењу, ови пастири преносе специфично монашко поимање беспоговорног потчињења послушника старцу на узајамне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешајући се у унутрашња питања личног и породичног живота парохијана, потчињавајући себи паству, заборављајући на богодану слободу којој су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13). Слични недопустиви методи духовног руковођења у појединим случајевима преокрећу се у трагедију за верника, који своју неусаглашеност са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа” 1. (1 Имали смо прилику да разговарамо са женом која нам је испричала следеће: када је њен муж први пут отишао на исповест, духовник му је одредио веома тешку епитимију од хиљаду поклона на дан. Муж, наравно, није могао да поднесе такву епитимију, - и потом је престао да посећује храм.)
У свом извештају на Јубиларном Архијерејском сабору Свјатејши патријарх Алексије је рекао: “Још увек има случајева самовољног налагања неоправданих забрана и казни, гушења воље пастве у оним областима живота где Црква претпоставља унутрашњу слободу. Сматрам да је важно да се с таквом праксом прекине и да се уведе строга контрола од стране надлежних архијереја ради потпуног испуњења поменуте Синодалне одлуке”.
Одлуке Архијерејског Сабора 2000. године: да богословље буде приоритетна област црквене науке, да се створи база за озбиљно богословско образовање и наложи пастирима да стекну духовно образовање – несумњиво се односе на проблем младостарчества. Карактеристично је да је пажња Сабора усмерена управо на богословље, јер свако одступање од светоотачке традиције почиње с неправилном идејом, а младостарчество настаје тамо где постоји заблуда – вера у лаж 1. (1 Но вера у лаж има свој почетак у порочној вољи, тј. неправилно усмереној слободи.) Зато бисмо овде желели да размотримо на који начин одсуство богословског знања може довести до значајног кварења традиције.
Следећа страница
