Две крајности у приступу послушању
Послушање као метод духовног васпитања представља карактеристичну особеност Православља. Старчество је — эталон духовног руководства, а послушање — пример подражавања коме стреме сви који се озбиљно односе према свом спасењу. Но, стремљење ка еталону често поприма искривљене, екстремне форме.
Свештенике који ступају на пут пастирског старања, обично чекају две карактеристичне саблазни. Прва саблазан — крајност либерализма у коме је однос пастира и ученика толико демократизован да смисао послушања као учеништва сасвим ишчезава, јер у кругу једнаких ауторитета није могуће учење и узрастање. И супротна крајност, у којој су се на необичан начин сјединили утицаји католицизма и источног деспотизма. Ауторитет пастира овде је недоступан за критику и његова власт над душама верника ничим није ограничена, — руковођење таквог пастира испољава се диктатом или давањем директива. Управо то ми и називамо младостарчеством. Обе крајности представљају одступање од православне традиције духовног старања и обе су рушилачке за духовно узрастање.
О искушењу првог вида овде неће бити речи, јер та појава није карактеристична за младостарчество, па стога није тема ове књиге. Осим тога, о тој појави већ је много написано, и она нам се чини мање опасном од појаве другог вида, јер је мање распрострањена и увек се чисто психолошки прихватала као нешто туђе (западно). Појава другог вида је, несумњиво, опаснија за Цркву, јер је распрострањенија и прихвата се као аутентична, исконска, наводно освећена традиција, иако су и у њој очигледни западни утицаји. Већ смо делимично поменули колико је та појава нетрадиционална за Цркву, (о чему ће поново бити речи), а о томе колико је опасна, хтели бисмо, испитујући духовне и психолошке мотиве које покрећу прелашћеног пастира, да кажемо нешто подробније, да би свако ко се суочи са том појавом могао да је препозна по карактеристичним знацима, њој својственим, јер је казано: по плодовима ћете их познати (Мт. 7,16).
Духован однос према болесноме и болести
Увидети истинско стање духовних руководитеља је неопходно да би се сачували од обмане; треба веома пазити да их не осудимо, непрестано обраћајући пажњу на себе.
Светитељ Игњатије Брјанчанинов
Пројава карактеристичних знакова младостарчества слична је анамнези болести, а то је увек сложено питање и за болесног и за лекара – без бола такав разговор није могућ. Међутим, овде је нужна крајња праведност и тачност, у супротном, погрешно постављена дијагноза може довести до тога да почнемо да се лечимо од «кијавице» иако болујемо од «рака». Ми сви страдамо од крајности: или некога осуђујемо или га, напротив, обожавамо. Но духовна болест не исцељује се ни ненавишћу ни обожавањем. Зато је овде неопходно трезвено непристрасно расуђивање.
Беда почиње у главној духовној болести — гордости, која води у прелест. Но прелест и гордост, по мишљењу светитеља Игњатија Брјанчанинова су — свеопште болести. «Прелест је — пише, — стање свих људи, без изузетка, које је настало услед пада наших праотаца. Сви ми смо — у прелести. Свест о томе је највећа превентива од прелести. Највећа прелест је - сматрати себе слободним од прелести. Сви смо обманути, сви смо болесни, сви се налазимо у лажном стању и свима треба ослобођење истином». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, Дела. М., 1993. Т. 1. с. 229-230.) Зато сви треба да се лечимо и да тражимо симптоме недуга најпре у себи. Болестан ће увек имати осећање састрадавања према болесноме. Онај који открије у себи овде описане знаке и поистовети их са симптомима болести, већ је почео да се лечи. Међутим, сва ствар је у томе што болест пролази скривено, па је истински болестан онај који болест у себи не примећује. Зато се и сама болест не лечи тек разобличавањем, колико усрдном молитвом, милосрђем и пројавом истинске бриге.
Истинска брига састоји се у увиђању позитивних својстава у младостарцу. Тада ће се онај, коме се обраћамо у овом чланку, окренути према нама бољом страном своје душе; ми му помажемо да стекне добре особине. То се односи чак и на наше непријатеље (љубите непријатеље ваше, Мт. 5,44). Тако је могуће непријатеља постепено учинити пријатељем. Но, ако је непријатеља могуће учинити пријатељем, то је још лакше могуће прелашћеног учинити пријатељем. Младостарчество је — болест дечјег духовног узраста. Зато се она може превазићи само духовним развојем, а развој долази кроз страдање. Христос, као савршени Човек, пројавио је савршенство свих особина присутних у човеку - према томе, Он је пројавио и савршену зрелост. Но, Он ју је пројавио на крсту – у страдању. Зрелост – то је одухотворење и уподобљење Богу. Страдање — једини излаз и за младостарце и за оне који су по дечјој наивности доспели у мрежу младостарца. Та дечја болест лечи се очинском и материнском љубављу, а процес излечења може трајати много година.
Болест се мора преболети, то је грех; треба ненавидети грех, али не преносити ненавист на човека. Иначе ће она прећи и на оно истинско што сваки човек носи у себи. Младостарац се налази у бедном положају и потребно му је — саосећање. Ми смо дужни да оспоримо лажно убеђење, али не и да презиремо самог човека.
Даље је описан психолошки и духовни портрет прелашћеног човека. У пастиру, наравно, такве особине сматрају се неуобичајеним и изазивају највећу одбојност. Треба имати у виду да се оне не стичу одмах, већ постепено и неприметно. Један грех рађа други, а затим читав ланац грехова. Овај портрет је сабиран – у њему су заједно описане различите стране младостарчества. У овој или оној мери оне се јављају у различитим свештеницима, али у реалности такав човек не постоји.
Следећа страница
