Карактеристични признаци духовне болести
Младостарац стално и готово у свему пројављује двојемислије. Оно проистиче из двосмисленог односа младостарца према Богу — главног двојемислија, јер он (најчешће несвесно) ставља себе на место Бога. Но, човек у стању двојемислија није пријемчив за критику, јер увек налази прибежиште у једном од полова своје двоструке свести. Младостарац не усаглашава своје сазнање са истином и зато као да се налази унутар двојемислија. Он је непријемчив за трезвено расуђивање, непосредно логичко умно закључивање. То је разумљиво: ако се мисли удвајају, није могуће познати истину, — она ће увек бити раздробљена на делове. Та раздељеност је карактеристичан знак сваке јереси и идеолошке опседнутости, другим речима — нечастивости, богохулства. За такве је речено: Не разобличавај богохулника да те не омрзне, разобличавај мудрог, и заволеће те (Прич. 9,8).
Младостарац није способан да разуме из још једног разлога. На језику вере реч «разумети» не значи просто усвојити смисао нечег што ти се говори, већ изменити свој однос према томе (покајати се), изменити свој живот. За младостарца то је једнако одбацивању свог старчествовања; но човек у стању прелести није способан за такву промену. Ако се у младостарца појавило разумевање, у њему је започело покајање.
Критика помаже само ономе који тражи правду, младостарац је не тражи, он је њу већ нашао у лажи — у двојемислију. А двојемислије гради неко искривљено (лукаво) пространство, у коме делују сопствени искривљени закони, искривљена логика, искривљена истина (тј. лаж). Све који се не потчињавају тим искривљеним законима, то искривљено пространство активно и агресивно одбацује. У таквом пространству може да преживи само онај који зна чисте законе, истинску логику и који се дуго времена хранио истином. Човек који се храни правдом и који тражи истину не боји се критике — ње се боји само онај који се ослања на лаж и који се прилепио уз грех.
Та својеврсна духовна средина формира неки нови тип човека, који не може да усвоји истину и да се храни њоме. После неког времена младостарац и његови следбеници већ не примећују лаж у својим речима и поступцима. Они су способни да је виде у делима других, али сопствена средина обитавања остаје неприкосновена — у њој не делују закони здравог разума.
Свест младостараца тежи секташтву. Од православне парохије они, премда несвесно, увек теже да изграде тоталитарну секту. Многи од њих склони су да подржавају апокалиптичка настројења. Они објављују да ће ускоро рат, после кога ће на власт доћи антихрист, хистерично захтевају да се покаже отпор већ започетом зацарењу антихриста који ће «уз помоћ шприца и блица свима уградити чипове-печате, који отправљају у ад». Њих не смућује то што обећаног рата није било, нити очигледне противречности између сопствених речи и понашања. Јер сваки здравомислећи човек може да им зада питање: «Ако се заиста помоћу шприца може наћи у аду, зашто никуда не бежите, већ настављате да се бавите свакодневним пословима?» Но њих не смућују слична питања: они су уверени да говоре у име Бога, што значи да су непријемчиви за критику.
Међутим, они критику ненавиде свом својом душом, јер она може да утиче на њихову паству, - може да разруши тај несвесни мост, који они тако лако, користећи свој пастирски ауторитет, подижу ка душама верника. Механизам таквог ирационалног деловања описао је у свом интервјуу газети «Труд» академик Игор Смирнов 1. (1 Интервју је објављен у газети «Труд-7» за 16. децембар 1999. год.) На питање новинара да ли је могућ скривени утицај на свест путем тв екрана, Смирнов је одговорио потврдно и описао неколико метода таквог скривеног дејства. Ови методи рачунају на то «да се пацијент не може успротивити ономе што чује, нема критички приступ стварима које му се намећу, не расуђује о њима». Но, у том истом интервјуу академик Смирнов објашњава на који начин можемо да се боримо с таквим зомбирањем. «Ако се још једном освренемо на непријатну тему зомбирања, — каже, — најбоља заштита је интелект. Што је мозак боље истрениран, то му је теже наметнути непотребну, штетну информацију. Он ће се заштитити, одбацивши то што не одговара његовим духовним темељима». Управо овако се објашњава то што слични «пастири» избегавају критику и уопште сваку разумну делатност. Разум — то је њихов највећи непријатељ, зато га они стално и веома емоционално критикују. Они се панично боје ума, јер се у ирационалности састоји сва тајна младостарчества, а у несвесном се скривају непознате могућности људског општења. Али такво општење је само спекулација о духовном заједништву јер у њему ишчезава свесно личносно начело. Зато је заједништво овакве врсте само заједништво душевно (бесовско), а не и духовно. Сумње се обично неутрализују помоћу емоционалних узвика, који више подсећају на заклињања него на расуђивање. Када им понестане аргумената (а увек им понестане), они их замењују ругањем, не би ли сачували за себе последњу реч и дискредитовали извор критике. Ако се човек плаши да не изгуби свој ауторитет, то значи да он веома много држи до мишљења о себи и да прихвата себе кроз друге људе. Ако човек користи лаж и друге смицалице да би сачувао то мишљење, то је већ очигледан симптом гордости. Критика руши то гордо мишљење о себи. Но, за њих је веома важна последица апокалиптичког застрашивања: паства постаје послушна, савитљива и подложна утицају, зато се не обраћа пажња на критику, јер нико од њих не тражи одговорност за пророчка предсказања. Предности такве савитљивости постају приметне, јер покривају све моралне губитке. 1 (1 У једном манастиру «старци» су пророковали да ће 2000. год. доћи до неке страшне невоље од које ће само њихов манастир бити поштеђен. Таква пророчанства су потпуно у духу времена — јер се ради о прикривеној реклами. Није важно што се то није испунило, - многи су за то време отишли у манастир да се спасавају, потпали под потпуни утицај «стараца», и већ се уопште не смућују због неостварених пророчанстава. Зато се младостарци не боје лажних пророчанстава.)
У таквим «пастирима» веома је развијен осећај за коњуктуру, односно потражњу «духовне робе». Они тачно знају шта је угодно пастви или конкретном вернику, и угађајући пастви, повлађујући њеним страстима, често то користе за подизање свог ауторитета. Тачније речено, увек је у питању нешто што доноси конкретну корист. Таква духовна спекулација, или «духовни бизнис», омогућава да се паства брзо привуче себи и да се врло погодно искористи.
Такви «пастири» су уопште склони коришћењу људи. Сви около су дужни да раде за њих, да раде с неугасивим религиозним ентузијазмом који се увек искусно подгрева: они свима говоре о неискоришћавању, о труду за Господа. То им омогућава да ништа не плате онима који се труде (или да плате толико мало да се од тога уопште не може живети). Они су склони да присвајају свачији труд, у том смислу и интелектуални. Али тиме нису мање искрено убеђени да се труде више од свих, да их окружују несавесни и за рад неспособни људи. О томе стално говоре и њихове речи често подсећају на фарисејски одговор: проклет је овај народ, који не зна закона (Јн. 7,49). Осуђивање окружења настаје из једног простог разлога – примећује се само труд за који је заинтересован сам младостарац, сви су дужни да раде ради подизања његовог ауторитета, ради јачања његове власти.
Младостарци стреме ка апсолутној власти над душама свих у окружењу. Свака страст је — амбис, она је без дна — и колико год је пунили, никад неће бити задовољна. Зато они увек покушавају да прошире размере свог утицаја. Комплекс вождизма је јасно видљив, њима је неопходно мноштво људи — власт над тим мноштвом их опија и доводи у екстазу и они су спремни су да је подрже свим средствима. Из њихових уста могу се чути и овакве поуке: «Када сам у храму и у подраснику, мојим устима говори Господ Бог и ви сте дужни да ме беспоговорно слушате – јер тако испуњавате вољу Божију!» Пред овим бледи чак и догмат о непогрешивости папе римског када говори с катедре. Но ако се открије истински смисао оваквих изјава, он ће се силно разликовати од благочестиве намере да се испуни воља Божија – у њему ће бити изражена само несвесна и нечастива жеља «пастира» да твори своју вољу и присили друге да ту вољу испуне.
Истински старац никада не говори да открива вољу Божију, — он само саветује верника како да поступи. Прво, он и сам зна да не може увек изразити Божију вољу 1 (1 Сетимо се преподобног Серафима Саровског који је смирено признавао да често говори од себе.), друго, верник је дужан да сам донесе одлуку, слободно изабравши то што му се предлаже. Но, младостарац не поседује такву старческу скромност и смирење, зато он свима и отворено и скривено намеће своју вољу. То је страст која се у светоотачкој аскетској традицији назива својевољом. Слични «пастири» никада никога ни у шта не могу да убеде, јер своје судове увијају у форму која не подлеже расуђивању већ због самог начина на који је изложена. То су увек директиве које треба испунити и које наводно исходе свише, од Бога, и управо зато не подлежу расуђивању.
Но наредбодавно руковођење ствара ропство, а кроз ропство није могуће постићи живо органско јединство, које је суштински признак заједнице са Христом. Ропско јединство — то је механичко јединство делова који се у њему лако замењују. Зато је такво јединство непостојано — у њему се стално врши замена похабаних «делова» новима. Оно се ствара лако и брзо, зато што се образује путем механичког сједињења делова, али се исто тако лако и брзо распада.
Јединство у Христу — то је органско јединство у коме су сви његови удови драгоцени, а најслабији постаје предмет особене бриге (1 Кор. 12, 22). Организам мобилише све своје снаге да помогне слабом да уђе у силу која је неопходна за његов живот у организму. Умртвљени део сам отпада од јединства организма. Управо такво јединство ствара истински старац. Он сабира у њега све који природно прирастају том организму. Он никога не зове код себе, не тражи нове људе, не стреми ка ширењу свог утицаја – напротив, он бежи од света. Али људи му сами долазе – и његов утицај се шири мимо његове воље.
Младостарац, желећи да привуче себи што више света, али не знајући да сачува механичко јединство које ствара, стално тражи пажњу пред људима: тражи нове контакте, на сваки начин рекламира своју делатност и своју духовну просвећеност, чуда која се наводно дешавају у његовом храму. Он сам верује и друге убеђује да његов храм поседује нарочиту благодат. Али, многи парохијани одлазе не нашавши то што им је обећано. Зато око таквих пастира стално долази до ротације, њима су све време потребни нови људи који још нису успели да се разочарају у њих, — на тај начин они компензују своју духовну неадекватност.
Све учитељство младостараца, све проповеди несвесно су усмерене на привлачење себи: да узвисе свој ауторитет, да из своје близине удаље сумњичаве, обуздају непокорне, разобличе оне који их критикују. Тиме се објашњава то што они стално мењају људе који их окружују – култ захтева жртве, а на жртву се приносе они који им се не поклањају.
Сви њихови разговори су— самовеличање.
Најлакши начи самовеличања је — унижавање других. Зато ови «пастири» стално унижавају све у окружењу. Сви су увек недостојни, невешти, некомпетентни, лењи и гордељиви — криви, али никада не бива да је кривац сам младостарац. Младостарац увек тражи разлоге споља — јер се никада не обрати дубини своје душе и не ради на својој души, сматрајући себе «ослобођеним», «већ достиглим» 1. (1 Међутим, ово је типична слика, али не и обавезна, јер постоје много суптилније форме прелести код којих је, напротив, сва пажња усмерена ка унутра. Ту је рад стално присутан, али је он «фантазирање на тему», а не реална промена, јер до реалне промене, као и у првом случају, не долази.) Уколико младостарац јавно погреши, он сместа сваљује кривицу на друге: признање своје грешке, своје некомпетентности за њега није могуће — то може срушити пиједестал величине на који сам себе узноси. Зато он стално брани тај пиједестал, стално утврђује свој ауторитет кроз унижење других.
Када се њихова власт налази у опасности, способни су за крајње неадекватне поступке. У таквим моментима открива се њихова права суштина. Један такав «пастир», као одговор на одбијање парохијског савета да подржи његов предлог, изјавио је: «Ако ме будете спречили, ја ћу се помолити, а моја молитва је силна, и сви ћете се разболети!» Природно, сви су дигли руке и попустили пред притиском.
Тај исти свештеник, када једна девојка није хтела да се уда за указаног кандидата 1, (1 Одлуком Светог Синода од 28. децембра 1998. год. у тачки 1 говори се о недопустивости присилног ступања у брак које намеће духовник. Правила 22 и 30 св. Василија Великог не дозвољавају моралну и физичку присилу при склапању брака. Такав брак сматра се ништавним, а лице које врши присилу, подвргава се одлучењу (Правило 27 IV Васељенског Сабора). Но, како видимо, младостарци сматрају да им се открива воља Божија. Један игуман, на пример, благословио је свог штићеника, већ ожењеног дипломца Духовне академије, да се венча с петнаестогодишњом девојчицом. Његов претходни брак проглашен је ништавним, а за свој нови брак сазнао је два сата пре венчања, али није смео да се супротстави свом духовнику.) запретио јој је: «Шта, јеси ли сишла с ума, запечатићу те да нећеш моћи да рађаш!» А жени која је хтела да пређе у други храм, рекао је: «А ти, не бојиш се за своју децу?» У једном манастиру «старац» је благословио да се после сваке «славе» при читању псалтира читају следећи додаци за уразумљење непријатеља: «Господе, посети раба Твојег (рабу Твоју)... и узми ноге, узми руке, узми разум, пошаљи демоне, да би се покајао (покајала)». Или: «Светитељу оче Николају, положи монаха (тог и тог) у постељу». Тако се слични «пастири» неприметно уподобљавају паганским маговима који стављају урок или га скидају. И у чему се онда они разликују од неког екстрасенса који је увек предмет њихове критике?
Исповест могу да користе и за своје личне циљеве, на пример, за прикупљање информација о вернима, ради управљања паством. Код нарочите отворености верника при исповести у тренутку покајања, то није тешко, ако су изгубљени морални критеријуми и критички однос према самом себи не постоји. Пред овим бледи могућност светске власти да стекне контролу над људима помоћу електронских карата и чипова. Правосудни органи траже оно што је скривено — а овде људи сами откривају своје тајне. Када власт и сопствени ауторитет постану прождрљиви идоли, њима се приноси на жртву чак и оно што је свето.
Тада већ ништа не може да заустави оваквог «пастира» — он користи отвореност верника за учвршћивање своје власти. Ако га је власт уздрмала, он постаје спреман на све — лако може да ода тајну исповести, како би дискредитовао оне који сумњају у његово право на духовничку власт. Но парадокс је у томе што у својим поступцима он не види ништа лоше, — у свом двојемислију лако их оправдава неким «високим» мотивом. Тако долази до издаје Бога и почиње глумљење над тајинством — одступање од Христа, иако се споља готово ништа не мења.
Такви «пастири» су равнодушни према теми слободе, они не разумеју њено значење за спасење човека. Појам слобода за њих је истоветан појму саблазан, јер слободу разумеју само у одричном смислу. Истинска «слобода у Христу» може разрушити њихову власт, лишити их ореола непогрешивости, уздрмати њихов ауторитет.
Осим тога, слобода претпоставља моралну одговорност човека за све што ради, сваки човек може да погреши, да направи погрешан избор, — дакле, и «пастир». Тада одмах настају проблеми: како ускладити ту јасну логику са жељом да сви око тебе буду убеђени да чиниш прави избор, да испуњаваш управо вољу Божију? Јер апостол каже: где је Дух Господњи, онде је слобода (2 Кор. 3,17)! Но разум се потискује под притиском страсне, порочне воље која рађа илузију (лаж) ласкаву по самољубље лажепастира и самим тим одвлачи од питања одговорности. Управо страст игнорише истину — она се увек храни лажју. А пошто достизање истине захтева духовни и интелектуални труд за који су младостарци неспособни, њихова делатност се претвара у реализацију страсти.
Реализована страст рађа еуфорију — неко лажно подобије благодати. Зато они увек осећају себе као харизматике и духовидце који су стекли високе духовне дарове. Они говоре с карактеристичним пророчким патосом, а када њихове грешке и промашаји постану очигледни, тумаче их као «неку поправку свише», изјављујући да је «тако угодно Богу». Због лажне уверености у извор знања који им је дарован свише потпуно су равнодушни према традиционалном знању, а изучавање православне традиције не сматрају нужним — чини им се да јој се присаједињују изнутра. И увек им треба потврда сопствене харизматичности – увек траже знакове, очекују чуда и знамења који ће посведочити исправност њихових поступака. Њихов живот је уопште пун мистичних знакова. Преподобни Исак Сирин даје таквом тражењу једнозначну духовну оцену: «Искање у коме се очекују високи Божији дарови одбачено је Црквом Божијом. То није – признак љубави према Богу, то је – недуг душе». 1 (1 Преп. Исак Сирин, Подвижничка слова. Слово 55. М., 1858.)
Свети Оци такво стање еуфорије објашњавају тиме што се гордост сједињује још и са блудном похотом, дубоко укорењеном у души прелашћеног човека, која помрачује његов разум, присиљава га да буде у заблуди. Није случајно што су речи заблуда и блуд у руском језику истог корена. У библијском контексту реч блудодејаније у већини случајева истоветно је издаји Бога ради туђих богова. И Писмо нам говори да похотљиво маштање развраћа ум незлобив (Прем. 4,12). Преподобни Григорије Синаит разликује два вида прелести. «Први вид прелести је, — каже, — од маштања. Други вид прелести… има свој почетак … у сладострашћу, које се рађа од природне похоте. У овим стањима прелашћени пророкују, дају лажна предсказања… Бес опсцености, помрачивши ум сладострасним огњем, одваја их од ума». 1 (1 Преп. Григорије Синаит, Главе о заповестима и догматима. Гл. 131//Добротољубље. Т. 5. с. 232, 233.) А светитељ Игњатије о лажестарцима пише: «...они који наводе душе поверене њиховом руковођењу да верују њима, а не Христу, рећи ћу без грешке, прељубодејствују». 2 (2 Духовништво и послушање. Поуке светитеља Игњатија Брјанчанинова, изабране из његових дела. СПб., 2002. с. 22.)
Следећа страница
