17.12.2008.

Теистички еволуционизам као ново аријанство

Свештеник Данил Сисојев


Причасник Источне мудрости, св. Атанасије, назвао је Арија претечом антихриста, а литургијско предање сматра Аријево учење квинтесенцијом свих јереси. И ево у наше време поново се суочавамо са новом модификацијом ове древне јереси. Реч је о теистичком еволуционизму или, како га његове присталице још називају – телеологизму. Ово поређење многи ће сматрати усиљеним, фанатичним, "назадним" и потпуно неоснованим. Међутим, то уопште није тако. Образложење нашег става пружићемо у даљем тексту, пошто дефинишемо шта је телеологизам и какве су његове модификације.

Људи често мисле да телеологизам представља нешто целовито, неку алтернативу буквалистичком "ненаучном" разумевању књиге Постања (традиционално учење Цркве). Tо није тачно. Као што је и у “алтернативном буквалистичком никејству", аријанству, било много праваца, јединствених само у одбацивању Никејског Символа, тако постоји и читава гама различитих учења телеолога, која нису у складу ни са Предањем ни међусобно. Слични многоглавој хидри или камелеону, они не поседују унутрашњу чврстину али се једнако супротстављају Истини. Дефинисаћемо их према њиховој удаљености од вере Цркве, имајући у виду да и одступања од богопреданог Откривења, која се могу толерисати, као саставни елементи припадају систему чија је несагласност са хришћанством свима очигледна. Управо с тим у вези је чињеница да адепти једне од доктрина често подржавају радикалнија схватања телеолога. (на пример, о. Андреј Курајев изразио је своју сагласност са концепцијом Тејара де Шардена!).

Но, да набројимо антишестодневне идеје:

1. Према "најбезопаснијој" концепцији, дане Стварања треба буквално разумети као дане од 24 сата, али почевши од 4 дана, док су дани до стварања небеских светила трајали неодређено дуг временски период. У свему осталом присталице ове концепције уче о стварању света потпуно у складу са Православљем и одбацују сваку могућност еволуције. Али и сама могућност разумевања дана стварања као епохе отвара простор за ширење телеолошких идеја. Осим тога, одвајање прва три дана апсолутно није оправдано ни са становишта посткоперниковске астрономије, која тврди да је узрок дневног ритма окретање Земље око своје осе, што није ни у каквој вези са небеским светилима.

2. Радикалнија ревизија откривене истине односи се на тумачење да су сви дани једнаки неодређено дугом временском периоду (милијарде година), али се при томе сачувала вера да је Господ Својом силом створио сав свет без помоћи еволуције. Међутим, пред присталицама ове теорије "дана-епохе" налази се нерешив задатак – објашњење појаве трулежности у новосазданој Васељени до грехопада човека.

3. Следеће по удаљености од Истине је мишљење да је могуће стварање живих бића из животиња других врста уз помоћ Бога. Овде је у питању покушај да се у Православље уведу идеје Голдшмита и Гоулда, одбачене од стране "традиционалне науке". Један од аутора ове концепције (прот. Стефан Љашевски) ипак од свих животиња издваја човека кога је, према његовом учењу, непосредно створио Бог од земаљског праха.

4. Процес усвајања псеудонаучне митологије затим постаје све интензивнији. Појављује се учење да је човек створен од човеколиког мајмуна коме је Господ удахнуо бесмртну душу (o. Глеб Каледа, о. Андреј Курајев, о. Николај Иванов и др.).

5. Присталице следећег става у потпуности прихватају неодарвинистичку теорију о пореклу врста путем природне селекције и мутација, а разликују се по томе што је за једне (о. Андреј Курајев) овај процес последица синергије света (који, по њиховом веровању, поседује сопствену вољу – што доводи до јереси гностика Хермогена) и Бога.

6. Други тврде да се интервенција Бога јавља као фактор случајности мутагенезе (Гомањков).

7. Трећи, да је еволуција – последица тежње ка самоусавршавању, која је саставни део живота од самог његовог настанка (о. A. Мењ).

8. Даље се сфера делатности Творца још више сужава и своди на три момента – Велику Експлозију, појаву живота и разума (о. A.Мењ, о. Г. Каледа). Вероватно се Бог у њиховим представама учинио веома гадљивим. и одлучио да се мало мање упрља сопственом творевином.

9. Затим се логично поставља питање разлога тако дуготрајног дела стварања, на које телеолози дају потпуно манихејски одговор: еволуција је – последица борбе Логоса са сатаном (прот. А. Мењ, свешт. Г. Кочетков).

10. Еп. Василиј (Родзјанко) води ову идеју ка логичком завршетку, рекавши да свет у коме живимо уопште није творевина Бога, већ ђавола, а да књига Постања говори о стварању друге Васељене, која је разрушена грехопадом.

11. Затим имамо учење да првосаздани Адам уопште није историјска личност, већ кабалистички Кадмон, свечовек (еп. Василије, прот. А. Мењ).

12. На крају, Шарден је ово богохулство довео до логичког завршетка. По његовом мишљењу, сам еволуциони процес је - настанак и самопознање бога, у коме нема места за оностране интервенције, јер је бог растворен у том свету и у њему он до краја спознаје себе. Према томе, нема никакве радикалне разлике између добра и зла, живота и смрти, разума и безумља – све су то само етапе процеса самоусавршавања невештога духа, призваног да постане Бог. Наравно, код њега нема никакве сличности са Библијским Откривењем. Уместо Адама – група човеколиких мајмуна, који се ни у чему принципијелно не разликују од животиња, уместо историјског Исуса - космички Христос. На такав начин телеологизам закономерно долази до својих извора – теозофије, немачког романтизма (хегелијанство), гностицизма и пантеизма, који повремено прелази у јаросни антитеизам.

Сада, после објашњења шта је то телеологизам, можемо да образложимо основну мисао нашег чланка – да је телеологизам модификација аријанства. Заиста, ако размислимо, видећемо да се основна космогонијска интуиција аријанства и телеологизма у потпуности подударају, као идентичне и почетне премисе које доводе до ових закључака. И за Арија и за савремене "православне" телеологе Узрок постојања нама видљивих предмета – звезда и крокодила, људи и банана, планета и лептирова – није Сам Истинити Бог Творац, већ неки секундарни тварни узрок. Једина разлика, која раздваја Арија од данашњих телеолога, састоји се у томе да је секундарни узрок за првог ипак био разуман (створени Логос), за разлику од последњих, који сматрају да је узрок поретка бесмислено, мртво чудовиште еволуције (како га је с правом назвао А. Ф. Лосев). По истинитим речима св. Атанасија, "овде су ови чудни људи већ пришли манихејцима. Јер и они називају по имену само доброга Бога, и не могу показати ни видљиво ни невидљиво Његово дело; одричући истинског и стварног Бога, Творца неба и земље и свега невидљивог, они несумњиво, пишу чисту басну. Они виде дела истинског и јединог у Оцу суштог Слова, и одричу Га, проналазе за себе друго слово, које се не може доказати ни по делима, ни по слуху, пишу басне, измишљајући комплексног бога, који, као човек, говори и мења речи, а тачно тако и мисли и одлучује; међутим, говорећи тако, они не виде какво безумље чине". Управо то можемо да кажемо о богу еволуциониста, сазданом по њиховом сопственом лику и подобију. Јер, при свим својим смицалицама и узалудним напорима да представе себе православним хришћанима, они свакако, као ни аријанци, не могу показати ниједно дело Бога Творца видљиво нашим телесним очима. Сунце и месец су за њих формирани гравитацијом, животиње и биљке – мутацијом и природном селекцијом. Мора и реке – постепеним хлађењем усијане планете. За Бога најчешће остављају невидљиве ствари – законе природе (и то не све, већ четири светске интеракције, а и њих желе да сведу на једну), принцип живота (али не из конкретних врста живих бића), људску душу (под условом да признају њено постојање). На исти начин се одбацује свако очевидно дејство Бога у историји, под измишљеним изговором да очигледно чудо може да лиши човека слободне воље (мишљење А. Карташева и прот. А. Мења). Због тога се одбацује реалност Свеопштег Потопа, преласка преко Црвеног мора, египатских погубљења и др. све до еванђељских чуда (свешт. Г. Кочетков).

Али, сада је неопходно навести светоотачку аргументацију против ове аријанске парадигме. Свети Атанасије пише: "Ако је, по речима вашим, Он произишао из непостојећег, како је могуће да Он чини непостојеће постојећим? Ако Он, будући твар, Сам ствара твари; онда за сваку твар треба претпоставити да и она може стварати. Али, ако то прихватимо, зашто је потребна Реч, ако нижа твар може да прими битије од више твари, или уопште, ако је свака створена твар могла да чује од Бога: "Нека буде!" или: "Да начинимо! " и да се на такав начин изврши стварање сваке твари? Али, тога нема у Писму; и то је немогуће, јер ништа што је створено не може бити узрок који ствара". Овај аргумент је један од најјачих и он се свом тежином обрушава на "православне" еволуционисте. Јер, само признање да твар поседује способност стварања доводи до одбацивања учења о јединственој природи Бога, Оног Јединственог Који поседује моћ стварања и Који може да чини нешто небивало. Да би творевина могла да створи нешто принципијелно ново, она мора имати могућност да постави себе ван граница просторно-временског континуума, а наш разум поседује самo појам простора и времена. Тај неопходан услов за стварање нечег принципијелно новог не може да испуни нико осим неограниченог вечног Бога.

Узгред речено, мишљење светитеља Атанасија потврђују чињенице које опажа и наука. – Јединствено биће које поседује способност стварања јесте – човек, способан само за нову комбинацију већ постојећих реалности али не и за стварање, на пример, четврте основне боје. А уколико и то разумно биће није способно да створи нешто принципијелно ново, колико су онда глупи они који сматрају да је бесмислена и неорганизована материја сама од себе породила Васељену!

Као што овим расуђивањима додаје богомудри Василије Велики, "ако се Бог постидео да Сам саврши стварање постојеће твари: онда од ње не прима ни славословље; јер ако се постидео да је створи, онда неће ни хтети да је призна за Своју творевину". Тако, присталице телеологизма не морају да рачунају на то да ће њихове молитве бити услишене на висини. Савршено је јасно да ти људи не могу бити православни свештенослужитељи, призвани да измире људе са истинским Творцем, чак ни да просто уђу у храм – који је Спаситељ назвао домом молитве (Мт. 21, 13). Многима ће се ова изјава учинити грубом, али она по неопходности логички проистиче из чињенице да они и само своје тело, и читаву видљиву Васељену (укључујући и материјал од кога су храмови изграђени) не приписују немерљиво великој Моћи Творца, већ некаквом тварном посредству.

Још једна сличност телеолога са аријанцима огледа се у њиховој тежњи да иду у корак с временом. Тако познати савремени екстравагантни обновљенац, игуман Инокентије (Павлов) говори на радију "Софија": "Сећам се да ми је једна интелигентна, образована дама рекла: "Не желим да моје дете у школи изучава Дарвинову теорију еволуције". Одговорио сам јој: "Милостива госпођо, опростите, али она је научно прихваћена. А оно што је научно прихваћено постало је део опште светске културе, а то је дете дужно да зна. Друга је ствар што ће он то као хришћанин на одговарајући начин протумачити у својој свести. Ми имамо прекрасне опите како је то учинио Тејар де Шарден" ("Софија" 11.10.2000. Игуман Инокентије Павлов). Слична расуђивања слушамо и од других делатника. На пример, Е. Полишћук овако "разобличава" свете Оце и њихове савремене присталице-креационисте: (креационисти кажу да) "треба тумачити само онако како су то чинили свети Oци. Но, тумачити значи - размишљати, а не громогласно извикивати цитате. Свети Оци нису знали много тога што данас зна сваки школарац". И на тој основи он одбацује традиционално разумевање књиге Постања. Али, ми памтимо одговор св. Атанасија претечама савремених еволуциониста: "Треба служити Гоподу, а не времену". Јер, Оци доиста нису познавали свет на начин на који га познаје данашња наука, већ на принципијелно другачији. Они су се ослањали на Откривење Свезнајућег Творца, док се наука ослања – на представе које се мењају сваког минута, које често нису ни у каквом односу са видљивом реалношћу или јој чак и противрече.

По мудрим речима П. Фејербенда, "чињеница да модел добро функционише сама по себи не значи да је реалност структурисана као тај модел. То је здрава претпоставка – један од "примарних елемената" научне праксе. Приближења се у науци користе на сваком кораку – да би се олакшала рачунања у оквиру одређеног дијапазона параметара. Својства и основе тих приближавања често се разликују од својстава и основа теорија из којих су те апроксимације "развијене". Према томе, уколико теорија, као што се претпоставља, одговара стварности, приближавања јој не могу одговарати у смислу те речи. С друге стране, теорије се често граде као кораци на путу све више задовољавајућег описивања за сада непознатих слика света. Оне могу да функционишу сасвим успешно, али сам циљ, ради кога су створене, спречава нас да из њих изводимо закључке о стварности. Такве су, на пример, стара квантна теорија и Њутнова теорија гравитације – у тумачењу самог Њутна. Осим тога, и формално савршена теорија може да доживи фијаско при покушају да се тумачи као непосредно изображење стварности.

Пример – Шредингерова таласна механика. Она је елегантна, унутарње усаглашена и веома успешна. У њеној основи лежи претпоставка да су елементарне честице таласи. Међутим, Бор и његова школа, извршивши анализу широког круга појава, установили су да та интерпретација противречи низу важних чињеница. (Ова интерпретација изазвала је и формалне тешкоће, тзв. редукцију таласног пакета и др.).

Да поменемо и најбоље теорије модерне физике – општу теорију релативитета у њеном савременом виду и општу квантну механику. Без обзира на све покушаје, данас није могуће створити усаглашену слику која ће задовољити обе теорије – претпоставке једне теорије директно противрече претпоставкама друге. Можемо ли после тога сматрати да нам свака од њих даје веран опис стварности? Ја – не. Ја могу само да утврдим да су они у суштини корисни модели приближавања, али да ми немамо никакву представу како изгледа стварност којој се приближавају".

Давно пре овог философа, у односу на питање граница науке Црква је формулисала свој став у одлукама Константинопољског Сабора 1076. године против Јована Итала (због ауторових цитирања ових одлука еволуционисти су се нашли силно увређенима):

"Онима који себе сматрају православнима, а бестидно или нечастиво уносе у учење Православне Католичанске Цркве нечастиве ставове паганских философа о душама људским, о небу, земљи и другим тварима, анатема.

Онима који, уместо да чистом вером, у простоти срца и свом душом признају велика чуда као несумњиве догађаје, савршена Спаситељем нашим и Богом, Владичицом нашом Богородицом која Га је нетљено родила и другима светима, који покушавају да их посредством мудровања софизмима представе немогућим или да их тумаче по својој вољи, и остану упорни у својим ставовима, анатема.

Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините; и који су до таквог степена привржени таквим мишљењима, сматрајући да имају неку тврду основу, па и друге заинтересују тајно, а понекад и јавно, и не устежу се да уче о томе, анатема.

Онима који неистинито објашњавају богомудре изреке св. учитеља Цркве Божије и који покушавају да другачије тумаче и изврћу смисао учења, јасно и коначно израженог благодаћу Светог Духа, анатема".

На жалост, хтели они то или не, присталице теистичке еволуције у својој гносеологији у потпуности потпадају под ове одлуке. Као што у својој космогонији они у потпуности понављају учење Арија – највећег и "најузорнијег" јересијарха.




Превoд са руског: Славјанка
Извор: creatio.orthodoxy.ru