18.12.2008.

O честом причешћивању Светим Христовим Тајнама

Свештеник Данил Сисојев


Моћна Десница Божија навела је на Руску Цркву огњени бич гоњења због масовног богоодступништва. И казна није остала без плода. Ако је у Синодалном периоду међу људима владала равнодушност према делу спасења, што су одлучно разобличавали велики светитељи – Игњатије (Брјанчанинов), Теофан Затворник, Јован Кронштатски, очишћујућа страдања водила су ка оздрављењу духовног живота, што је пројављено јачањем жеље за сједињењем са Христом у Тајинству св. Причешћа. Ако су пре револуције само појединци тежили ка честом причешћивању, a причешћивање једном месечно сматрало се готово подвигом и светој Чаши се углавном приступало једном годишње, с почетком прогона норма је постала једном недељно. Тако је Сам Дух Свети оживотворио срца деце Божије. Новомученици руски су схватили да никада неће моћи да поднесу талас прогона без укрепљења Телом и Крвљу Христовим.


1. Злоупотребе честог причешћивања

Евхаристијска обнова била је толико силна да је дошло и до извесних претеривања. Тако је 1931. године, патријаршијском Синоду предата молба да се одобри служење Божанствене Литургије сваког дана током Великог Поста ради свакодневног причешћивања. Синод је донео следећу одлуку: "Жељу за што чешћим причешћивањем православних хришћана, a за узнапредовале – чак и сваке недеље, треба признати допустивом; мисао о обавезном свакодневном причешћивању које често није на духовну корист причасника и није сагласно са вековном праксом Свете Цркве, и као последицу, молбу Л. Е. Иванове и других да се Литургија Пређеосвећених Дарова савршава у све седмичне дане Свете Четрдесетнице без изузетка као и на Велики Петак – одбацити" (13.05.1931. указ. 85; Журнал Московске Патријаршије 1931.5).

Друга злоупотреба праксе честог причешћивања је разумевање Евхаристије као одређене "обавезе" (међутим, управо тако се у дореволуционарним текстовима називала припрема за причешће), када су људи, привучени умним конструкцијама "париске школе" почели да тумаче причешћивање као "остварење црквеног јединства". Они су почели да доказују да се Причешће наводно не прима ради личног освећења, ступивши на тај начин у радикалну противречност са самим духом библијског персонализма и јасним речима Господа Исуса Христа (Јн. 6)


2. Савремена ситуација

Но, без обзира на све то, управо је пракса честог причешћивања дала Телу Цркве силу не само да поднесе богоборачка гоњења већ и за фантастичну обнову током 1990-их. Промисао Божији је тако уредио да је у то време на руском језику изашло богонадахнуто дело св. Никодима Светогорца и Макарија Коринтског "Душекорисна књига о честом причешћивању Светим Христовим Тајнама", које је доживело неколико издања. У њему се на најподробнији начин, ослањајући се на непосредна и јасна сведочанства Светог Писма, канонског права и свете Оце, доказује неопходност честог, побожног причешћивања, и оповргавају све лењошћу подстакнуте примедбе против честог сједињења са Христом. Ово дело толико тачно и јасно излаже здраво учење Цркве да, чини се, после њега и не треба ништа друго. Није случајно што се већина опитних и ауторитетних савремених свештеника залаже за често приступање Чаши Господњој, што су показала Московска пастирска саветовања 1996. и 2000. године.

На жалост, у време обнове појавила се не само пшеница чистога Православља, већ и плева топлохладног и духовне лењости, која се оправдавала позивањем на праксу Синодалног периода. Иако се већина ауторитетних свештеника залаже за често причешћивање Светим Христовим Тајнама, што одговара и пракси других Помесних Цркава, као и пракси Свете Горе, поједини оци не пуштају благочестиве хришћане Христу. Они сматрају да пречесто причешћивање наводно увек води ка прелести и снижавању нивоа духовног живота, тврдећи при томе да штите предање које води и до новомученика. На жалост, та позиција нашла је заштиту у по својој бескомпромисној позицији за очување Православља за многе ауторитетном журналу ”Благодатни огањ” (16; M. 2007). У њему су објављена два чланка против честог причешћивања (прот. В. Правдољубов "Истински смисао савремене проповеди пречестог причешћивања" и свешт. И. Бјелова, Н. Каверина "Пречесто причешћивање и обновљенство") под називом "богослужбена контрареформација". Можемо рећи да је то манифест бораца против оних људи који желе да се сједине са Христом.


3. У чему су у праву противници честог причешћивања

Одмах да кажем у чему се треба сагласити са ауторима. Доиста, поједини заговорници честог причешћивања покушавају да од сједињења са Христом направе пуку форму манифестације свог јединства са заједницом.

Да, Свето Писмо каже да Причешће гради јединство Цркве: "Један је хлеб, ми многи смо један хлеб; јер сви ми један хлеб делимо" (1 Кор. 10, 17). Ипак, ми превасходно тежимо да се сјединимо не са људима, већ са Богочовеком. Јер, по речима Лествичника, земаљско не може исцелити земаљско. А Причешће је – лек бесмртности, који нас води у Божанску Вечност. Управо се са небеса гради Црква. И управо се у Чаши превазилази злоба овог света. Акцент обновљенаца на јединству људи у ствари се ослања на чињеницу да за многе од њих Причешће – није реално Тело Христово, већ символ. За здрав православни ум такав јеретички приступ Евхаристији је савршено недопустив.

Такође је неприхватљиво становиште присталица "париске школе" да се царско свештенство мирјана пројављује у томе што они саслужују у Причешћу. Еванђеље каже да је Господ поверио апостолима да савршавају Тајну Причешћа. И ап. Павле говори: "Тако нека нас (апостоле) људи држе за Христове помоћнике и управитеље Божијих Тајни" (1 Кор. 4, 1). Он је јасно разликовао служење предстојатеља од општег служења све деце Божије (1 Кор. 12, 27-30). Ни у једном документу Древне Цркве, ни за све време постојања Православља, нико од светих никада није рекао да мирјани саслужују презвитерима као свештеници, нити да су пренели ту власт предстојатељима. Напротив, за нас је очигледно да је истински Жртвоприносилац Евхаристије Сам Христос, Који дејствује кроз предстојатеља. У Цркви је све од Бога Оца кроз Сина Божијег у Светом Духу.

Ако већ треба говорити о томе да се царско свештенство мирјана пројављује у Причешћу, сагласно Златоусту можемо једино указати на то да су свештеници и мирјани једнаки у самом чину причешћивања. Ако у Старом Завету мирјанин није могао да окуси од велике жртве, данас Једно и Исто Тело и Крв могу да окусе и свештеник и мирјанин. Овде видимо да је Православна Црква (за разлику од средњевековног католицизма) тачно сачувала верност речи Господњој: "Пијте из ове Чаше сви".

Противници су у праву и када наглашавају неопходност стражења над својим срцем ради достојног причешћивања. Доиста, код модерниста категорички нема довољно страха Божијег не само у причешћивању, већ уопште у приступу свакој светињи, укључујући и реч Божију.


4. Лажни ставови противника честог причешћивања

Но, на основу ових истинитих тврдњи ревнитељи доносе лажне закључке. Они сматрају да нас често причешћивање само по себи лишава побожности. Не, страх Божији нипошто не зависи од спољашњих фактора (као што су учесталост причешћивања, чест одлазак у храм Божији, итд.), већ само од стражења над својим срцем. Ако су ревнитељи у праву, да ли је онда све свештенике снашла погибељ? Вечни живот је изгубљен за њих и за све који се често причешћују? Св. Јован Кронштатски, по њиховом мишљењу, није био у праву када је свакодневно служио литургију и позивао друге да се максимално често причешћују. Или он уопште није човек, већ неко биће другачије природе? Зар Сам Господ Спаситељ мотри на време оних који приступају, а не на њихово срце? Зар су се свети апостоли због свакодневног општења са Христом лишили побожности?

Не, такво учење је страно светим Оцима. По дивним речима преп. Јована Касијана Римљанина: "Иако знамо да нисмо без греха, ипак не треба да се уклањамо од светог Причешћа... И што је човек чистији духом, то јасније види себе нечистим, налази разлог за смирење а не за узношење... Ми не треба да се удаљавамо од причешћивања због тога што спознајемо да смо грешници, већ да све више и више са жеђу журимо к Њему ради исцељења душе и очишћења духа, али с таквом смиреношћу духа и вером да би, сматрајући себе недостојним примања такве благодати, желели још веће исцељење наших рана. У супротном је и једном годишње недостојно примати причешће, као што чине неки који, живећи у манастирима, достојанство, освећење и благотворност небеских тајинстава оцењују тако што мисле да треба да их примају само свети, непорочни. А било би боље мислити да нас та тајинства преношењем благодати чине чистима и светима" (Разговори. 23, 21). Сличан савет налази се и у Питањима и одговорима преподобних Варсануфија и Јована: "Не устручавај се да приступиш, осуђујући себе као грешника, него сматрај да се грешник који приступа Спаситељу, удостојава отпуштења грехова. И у Писму видимо оне који Му приступају с Вером и чују онај божанствени глас:
отпуштају ти се многи греси. Када би онај који Му приступа био достојан, он не би имао грехова, али пошто је био грешник и дужник, он је и добио опроштај грехова. Послушај Самог Господа, Који говори: Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање. И још: Не требају здрави лекара него болесни. И тако, сматрај себе грешним и болесним и приступи к Ономе који може да спаси изгубљеног" (одговор 460). "Када Светим Тајнама приступају грешници као рањеници и они који траже милост, онда примају исцељење и Сам Господ их чини достојним Својих Тајни, говорећи: Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање – и још: Не требају здрави лекара него болесни.. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа, него да говори: Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем, и то ће се испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу" (одговор 461).


5. Неверје противника честог причешћивања у Божије присуство у Цркви

Изненађујуће је, али, борећи се на речима са обновљенством, борци против честог причешћивања заправо исповедају данашњи модернизам. Они тврде да се Црква развија и расте у ономе што се односи и на Тајинства и заповести Божије. Будући да не могу одрећи чињеницу "пречестог", по њиховим речима, причешћивања у библијска времена (посведоченог у књизи Дела), они тврде да су људи тада углавном сви били свети, а да је данас таква светост већ крајње ретка (ако је уопште и могућа). Према томе, пракса тог времена не може се применити у наше време. Но, где је граница применљивости, они не кажу.

У представама њиховим (и других ревнитеља не по разуму) историја Цркве је непрестан регрес. У време апостола све је било прекрасно, а затим је постало горе, у XIX веку светитељ Игњатије пише да је све ужасно, а о данашњем времену и да не говоримо. У ствари, ради се о истој митологији као и код обновљенаца, само у нешто више песимистичком облику. И једни и други мисле да Христос није испунио Своје обећање и да је заборавио Цркву, као и да је Дух Свети негде отишао. У оба случаја постоји подсвесно убеђење да је савремено доба лишено Божијег старања. Разлика је заправо само у томе што су једни спустили руке и покушавају да сачувају нешто што је по инерцији остало из давнина, а други покушавају да исправе ситуацију својим људским силама. Но, представе и једних и других су идентичне. – Ради се о тешком осећању аутономности човека и мишљењу да светост данас ни за кога није могућа, осим, можда, за посебне надљуде. Већ саму мисао о покушају живљења у сталном општењу са Богом и једни и други примају као фанатизам (обновљенци), или као прелест (ревнитељи). А идеја да богоопштење треба да испуни живот читаве заједнице, прима се уопште као скандал: "Каква евхаристијска обнова када смо окружени апостасијом (напоменућу да за Оце Цркве (Златоуста и друге) апостасија наступа тек у време антихриста)"? Богословски ову позицију можемо оценити као радикално пелагијанство, а у односу на Цркву – као одрицање Њеног божанственог срца.

Међутим, Син Божији није напустио Цркву, Дух Божији једнако је води и у I и у XIX и у XXI веку. Да, не треба сматрати Синодални период мртвом пустињом. Али, мртва пустиња није ни Црква данас. И данас се може достићи светост као и пре сто или хиљаду година. Али, и тада као и данас, светост се може задобити само од свете Чаше.


6. Свето Писмо о честом причешћивању

Где наћи критеријум правилности ове или оне праксе? Одговор је једноставан. – У Светом Писму и прослављеним Оцима Цркве. Уколико се обратимо том источнику, одговор ће бити очигледан. По речима великог Никодима Светогорца (који је, узгред, саставио Добротољубље - до дана данашњег најузорнији уџбеник духовног живота): "Господ наш Исус Христос, пре давања Тајне Причешћа, рекао је: "Хлеб, који ћу Ја дати, јесте Тело Моје - за живот света" (Јн. 6, 51). То је храна коју желим да вам дам, - то је Тело Моје, које Ја желим да дам за оживотворење читавог света. То значи да је Божанско Причешће за верујуће – неопходан саставни део духовног живота по Христу. Али, тај духовни живот по Христу не треба да се угаси и престане (као што Апостол говори: духа не гасите (1 Сол. 5, 19)), већ треба да буде постојан и непрестан, да живи више не живе сами за себе, већ за Онога Који је за њих умро и васкрсао (према истом Апостолу, 2 Кор. 5, 15), то јест, да би живи више живели животом не сопственим и плотским, већ животом Христа, умрлог и васкрслог за њих, - с неопходношћу да буде постојано и оно што га чини, то јест Божанско Причешће.

На другом месту Господ заповеда "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете Тела Сина човечјег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи" (Јн. 6, 53). Ове речи јасно показују да је Божанско Причешће за хришћане исто толико неопходно колико је неопходно и свето Крштење. Ради се о истој двојној заповести коју је Он изрекао и о Крштењу и о Божанском Причешћу. О Светом Крштењу је рекао: "Заиста, заиста, кажем ти, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу на исти начин: "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете Тела Сина Човечијег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи". Дакле, као што без Крштења никоме није могуће да живи духовним животом и да се спаси, тако никоме није могуће да живи без Божанског Причешћа. Међутим, ова два [Тајинства] се разликују у томе што се Крштење савршава једном, а Божанствено Причешће стално и свакодневно, и отуда следи закључак да код Божанског Причешћа постоје две неопходне ствари: прво, да га треба савршавати, а друго, да га треба непрестано савршавати.

Осим тога, када је Господ предао ово Тајинство Својим ученицима, Он није рекао у облику савета: "Ако ко хоће, нека једе Моје Тело, и ако ко хоће, нека пије Моју Крв" као што је рекао: "Ако ко хоће да пође за мном" (Мт. 16, 24) и "ако желиш да будеш савршен" (Мт. 19, 21). Већ је заповедио: "Узмите, једите, ово је Тело Моје", и "Пијте из ње сви, ово је Крв Моја" (Мт. 26, 26-28). То јест, ви треба стално да једете Моје Тело и обавезно да пијете Моју Крв. И поново говори: "Ово чините за Мој спомен" (Лк. 22, 19). То јест, Ја вам предајем ово Тајинство, да би се оно савршавало не једном или двапут, или три пута, већ свакодневно (како то објашњава Златоусти) за спомен на Моја Страдања, Моју смрт и сав Мој домострој спасења.

Ове речи Господа јасно представљају два неопходна [момента] у Причешћу: један се састоји у обавезној заповести, коју садрже, а други – у трајању, на коју указује реч "чините", што, разуме се, значи да нам није заповеђено да се просто причешћујемо, већ да се стално причешћујемо. Дакле, свако сада види да православном није допуштено да наруши ту заповест, без обзира на чин који има, већ му је дужност и обавеза да то стално чува, да то прими као Владичине заповести и одлуке.

Божанствени апостоли, следујући тој поновљеној заповести нашег Господа, на почетку проповеди [Еванђеља], првом приликом су се окупили са свима вернима на скритом месту из страха од Јудеја (Јн. 20, 19), учили хришћане, молили се и, савршавајући Тајинство, сами се причешћивали, и сви који су се сабрали, како о томе сведочи св. Лука у "Делима Апостолским" где каже да је три хиљаде поверовало у Христа у дан Педесетнице и крстило се, били су са апостолима да би слушали њихово учење, да би задобили корист од њих, молили се са њима и причестили Пречистим Тајнама, да би се осветили и још више утврдили у вери Христовој. "Били су истрајни, - говори он, - у апостолској науци и заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама …" (Дела ап. 2, 42)" (Преп. Никодим Светогорац, св. Макарије Коринтски. "Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама", 1-2).

Свето Писмо ништа не говори о временском ограничењу приступања Светим Тајнама. Једино ограничење односи се не на време, већ на стање човечјег срца.

Прво што Апостол забрањује јесте да онај који једе идолску жртву приступа Причешћу: "Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и трпези демонској. Или да изазивамо Господа на завист? Да нисмо јачи од њега?" (1 Кор. 10, 21-22). Овај захтев је данас посебно актуелан, када се чак и оцрковљени хришћани усуђују да приступе Светим Тајнама, окусивши претходно јеврејски хлеб или жртвено месо исламских празника. Али, о питању душепогубности честог причешћивања ове речи ништа не говоре. Дакле, присталице ретког причешћивања чешће се ослањају на друге речи Апостола Павла: "Када се, дакле, заједно састајете, не једе се вечера Господња. Јер сваки при јелу прво узима своју вечеру, па један гладује, а други се опија. Зар немате куће, да једете и да пијете? Или презирете Цркву Божију, и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Да вас похвалим? У овом вас не хвалим. Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи када је био предан, узео хлеб, заблагодаривши, изломио га и рекао: узмите, једите, ово је Моје Тело које се за вас ломи; ово чините Мени за спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи: ова чаша је нови савез Мојом Крвљу. Ово чините, кад год из ње пијете, Мени за спомен. Јер кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу - док не дође. Стога ко недостојно једе хлеб или пије чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу. Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије, а не прави разлику између Тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије. Због тога су многи слаби и болесни међу вама, и доста их је умрло. Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило; а Господ судећи кара нас - да не будемо осуђени са светом. Стога, браћо моја, када се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако је ко гладан, нека једе код куће, да се не састајете на осуду" (1 Кор. 11, 20 34).

Из овог текста добијамо следећи логички низ. 1. Опасно је причешћивати се недостојно, не расуђујући о Телу и Крви Господњој 2. Уколико се често причешћујемо, немогуће је сачувати побожност. 3. Према томе, неопходно је ретко се причешћивати.

Пажљиво прочитавши свети текст, видимо да је други став "ручно унет". Њега нема у речима Светог Писма. Апостол Павле није рекао "причешћујте се ређе", него да се суди себи а гладни да једу код куће. На тај начин, апологети ретког причешћивања користе реч Божију као вешалицу за качење сопствених мисли.

Реч Божија уопште не тражи да се причешћивање ограничи неким временом, већ заповеда да се срце очисти покајањем због грехова и жељом за исправљањем и да се тада приступа. Тако објашњава ове речи и Златоусти: "Ми се старамо не да приступамо спремни, очистивши се од свега злога и с пуном побожношћу, већ на празнике и онда када приступају сви. Тако не заповеда Павле; он зна само за једно време приступања тајнама и причешћивању – када је чиста савест. Ако не приступамо чулној трпези када страдамо од грознице и прилива лоших сокова, да се не бисмо изложили смрти, то се тим пре не смемо дотицати оне Трпезе с порочним жељама, које су горе од грознице. Под порочним жељама подразумевам како телесне, тако и користољубље, гнев, злопамћење и уопште све порочне склоности. Онај који приступа дужан је да се очисти од свега тога и тек тада да дотакне ову чисту жртву, а не са небригом и лењошћу као да је принуђен да приступа зато што је празник; с друге стране, када постоји скрушеност и спремност, не треба то одлагати зато што није празник. Празник је вршење добрих дела, благочешће душе и строгост живота; ако то имаш, увек можеш да празнујеш и увек да приступаш. Зато (апостол) говори: "да испитује себе" сваки, "и тако да буде"; он заповеда не да испитујемо један другог, већ самог себе, устројивши судницу без јавности и обличење без сведока" (Беседе на 1 посланицу Коринћанима 28, 1).

На сличан начин ове речи објашњава и блажени Теофилакт Бугарски: "Када у Павла нека реченица по неопходности укључује и другу, он обавезно испитује и њу. Тако и сада. Претходила је реч о трпезама. Но, пошто говори о Тајнама, он се њима бави као најнеопходнијим, и указује да је највеће добро у томе да се приступа чисте савести и још каже: ја не постављам другога да суди над тобом, већ тебе самога. Дакле, оправдај се пред својом савешћу и тако приступај, не када су празници, већ када нађеш себе чистим и достојним" (Тумачење на 1 посланицу Коринћанима).

Дакле, светитељ Јован и блаж. Теофилакт разумеју речи апостола супротно борцима за ретко причешћивање. Он је убеђен да човек треба сам да очисти своју савест скрушењем због грехова, при чему је он сам дужан да буде сведок. У Руској Цркви (за разлику од Источних патријархата) одступило се од овог принципа увођењем обавезне исповести пред Причешћем, што је корисно за нашу ослабљену заједницу, која често ни абортус не сматра грехом. Али, с друге стране, важно је запамтити да свештенику није ни Богом ни Црквом дато право да не допусти причешћивање онима који нису починили смртни грех и који се кају за свакодневна прегрешења а желе да приступе великој светињи.

Видимо да противници честог причешћивања немају за свој став сведочанство у Светом Писму, а њихово позивање на реч Божију противречи објашњењу светих Отаца, што је забрањено 19. правилом Трулског сабора.


7. Црквени канони о честом причешћивању

Није случајно што противници честог причешћивања грубо тумаче канонске одлуке, које се непосредно односе на често Причешћивање. У ствари, три црквена правила директно регулишу питање учесталости причешћивања хришћана који нису одлучени од Цркве. 8. правило светих апостола кажњава свештенослужитеља који одбија да причешћује на Литургији, а 9. правило подвргава епитимији мирјанина који не учествује у Причешћу. Навешћу текст тог канона:

"Све верне који долазе у Цркву и слушају св. Писмо, а не остају на молитви и светом Причешћу до краја, као такве који неред у Цркви узрокују, треба одлучити од црквеног општења".

Текст правила је довољно јасан. По објашњењу великог тумача канона патријарха Теодора Валсамона "одређеност овог правила је прилично строга. Јер одлучује оне који бораве у цркви али не остају до краја и не причешћују се. И друга правила (80. правило VI Васељенског Сабора, и 11. правило Сардикијског Сабора) на сличан начин одређују да сви треба да буду спремни и достојни причешћа, и подвргавају одлучењу оне који се не причешћују у три недељна дана". На исти начин овај канон објашњава и Зонара: "Ово правило налаже да у време савршавања свете жртве сви остају на молитви и светом причешћу. Јер се тада и од мирјана тражило да се стално причешћују. Постоји правило сабора сардикијског и друго трулског, и још једно правило сабора антиохијског, која предвиђају одлучење оног који присуствује богослужењу три недељна дана а не причести се" (видети Правила светих апостола и светих Отаца с тумачењима. M. 2000. с. 28-29).

Да би се избегла свака могућност другачијег разумевања овог канона, Црква је 2. правилом Антиохијског Сабора одредила да се: "Сви који улазе у цркву и слушају Свето Писмо, али, по неком удаљавању од поретка, не учествују у молитви са народом, или се одвраћају од светог Причешћа, одлуче од цркве док не покажу плодове покајања и затраже опроштај, и тако узмогну да приме Причешће".

Објашњавајући ово правило Зонара пише: "Оци су одлучили да се они који улазе у цркву али не пребивају на молитви и не причешћују се због неког удаљавања од поретка, то јест не по благословеном разлогу, већ по бесчинству и без разлога, одбацују од Цркве, то јест одлучују. А удаљавањем Оци су назвали не када неко ненавиди Божанско Причешће и због тога не приступа Сједињењу већ када га избегава, може бити због побожности или смирења. Јер ако би се због злобе и одвратности према Светом Причешћу удаљавао од Њега, био би подвргнут не одлучењу већ коначном одсецању од Цркве и анатеми" (Правила св. Помесних Сабора с тумачењима. M. 2000. с. 144; Аристин даје исто тумачење тог канона). Дакле, сагласно канонима, не треба да се оправда онај који је пожелео да се причести на Литургији, већ онај који се од Причешћа удаљио. Благословени разлог, као што видимо, не може бити побожност пред светињом или смирење, које противници честог причешћивања сматрају нечим великим. Напротив, канони предвиђају строге казне за такву "побожност". Ако се обратимо ауторитету Златоуста, такав разлог може бити унутрашња страст (на пример, раздраженост недељног јутра, која се не може успокојити). Канони такође додају и оскврњење, изазвано жељом, или месечницу код жена. Управо за такве је, по речима Валсамона, и предвиђен антидор. Валсамон такође каже да против тог правила не греше они који одмах после читања Еванђеља заједно са оглашенима напусте храм.

Но, норма је ипак причешћивање на свакој Литургији на којој хришћанин присуствује, али не ређе од једном у три недеље. Православни хришћанин, који чува Никејску веру, који не чини смртне грехе и поштује канонске постове (укључујући и евхаристијски – од полуноћнице), има право да се причести, док се другачије не докаже.

На крају, у корист честог причешћивања говори 66. правило VI Васељенског сабора: "Од светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до нове недеље, уза сву седмицу морају верни да у светим црквама непрестано проводе у псалмима и појању и пјесмама духовним, радујући се у Христу и светкујући, и да слушају читања из божанственог писма и да се наслађују светим тајнама; јер ћемо тим начином заједно са Христом и ми васкрснути и узнети се. Нека зато никако не буду у споменуте дане ни коњске трке, ни друге какве народне игре". Овај канон се данас често грубо нарушава. Не само што се у многим затвореним храмовима у саму пасхалну ноћ не приступа причешћивању светим Тајнама (директно нарушавајући каноне и супротстављајући се речима Златоуста: "Трпеза је уготовљена да нико не изиђе гладан. Сви се насладите гозбом вере"), већ се и верни хришћани одбијају од Причешћа и на Светлу Недељу. То је нарушавање канона у име "предања стараца". Према речима Валсамона, "сви верни дужни су да буду спремни да приступе светим Христовим Тајнама сваког дана, ако је могуће, као што је о томе раније речено и у другим правилима. – Други може да упита: како онда, при таквом опредељењу правила, по истеку три дана те седмице, занатлије почињу да раде? Мислим да они лоше поступају" (Правила св. Васељенских Сабора с тумачењима. М. 2000. с. 499)

Видимо да се црквени канони на сваки могући начин старају да олакшају вернима и благочестивим хришћанима приступ ка светој Чаши, затварајући при томе пут за иноверне и оне који су починили смртне грехе. Овакав приступ директно проистиче из Светог Писма и потврђен је учењем Отаца Цркве, али га присталице ретког причешћивања ипак одбацују. За њих је у Еванђељу речено да: "везују тешка и несношљива бремена и мећу на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну" (Мт. 23, 4). Они преступају заповест Божију ради предања стараца (Мт. 15, 3). У праву је преподобни Никодим када их разобличава: "Свештенике који не причешћују хришћане који приступају Божанском Причешћу с побожношћу и вером, Бог осуђује као убице, сагласно речима пророка Осије: "А дружина је свештеничка као чета која дочекује људе, убија на путу у Сихем, чини грдило" (Ос. 6, 9).

Другим речима, свештеници сакрише пут и вољу, и заповест Божију, и не објавише је, починише безакоње у народу Моме. Зато се и чудим и збуњен сам ако постоје такви свештеници који удаљавају оне који приступају Тајнама. Они се не замисле над тим да су, у крајњој мери, лажне речи које сами изговарају. Јер и они сами на крају Литургије јасно возглашавају и позивају све верне, говорећи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". То јест, приђите Тајнама и причестите се; а затим се, опет, одричу ових својих речи и удаљују оне који приступају. Не знам како би се оваква бесчиност могла назвати".


8. Свети Оци о честом причешћивању

Ако се обратимо светоотачком наслеђу, видећемо тако велико море сведочанстава o користи честог Причешћивања да ће у њих просто утонути кап сведочанстава противника. Довољно је навести светитеље који заговарају често причешћивање да би се уверили да је та пракса неотуђиви део светог Предања. Често причешћивање заступали су свети Игњатије Богоносац, Јустин Философ, Кипријан Картагински, Атанасије Велики, Амвросије Медиолански, Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Јован Златоусти, Генадије Константинопољски, Кирил Александријски, Онуфрије Велики, Макарије Велики, Антоније Велики, Варсануфије Велики, Јован Пророк, Исихије Јерусалимски, ава Аполоније, Јероним Стридомски, Теодор Студит, Јован Касијан Римљанин, Никодим Светогорац, Макарије Коринтски, Нектарије Егински, Јован Кронштатски, Алексеј (Мечев), Серафим (Звездински) и многи други. Мноштво цитата који то потврђују могу се наћи код преп. Никодима Светогорца у његовом предивном делу.

Овде ћемо у својству сведочанства навести само неколико. Свети Јован Златоусти пише следеће: "Видим да многи просто, случајно, више по обичају и установљеном поретку него с расуђивањем и свесно, приступају Телу Христовом. Сада је, говоре, време св. Четрдесетнице или дан Богојављења и сви – какав год да је ко (по унутарњем расположењу), - треба да приступе тајнама. Али није време то што даје право приступања (тајинству), јер ни празник Богојављења ни Четрдесетница не чине приступајуће достојнима, већ светост и чистота душе. С овим својствима приступај увек; без њих – никада. "Јер кад год", - говори (апостол), - "једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу" (1 Кор. 11, 26), тј. савршавате спомен о свом спасењу и о Мојој жртви. Сети се с каквим страхом се приступало древним жртвоприношењима. Шта се није радило, шта се претходно није чинило? Увек су се унапред очишћавали; ти, пак, приступајући Жртви, пред којом ангели дрхте, одређујеш савршавање тог дела одређеним временом? Како ћеш после тога пред судилиште Христово, ти, који се нечистим устима и рукама усуђујеш да примаш Његово Тело? Ти се ни цара не усуђујеш да целиваш, када је из твојих уста задах, како се онда зле душе усуђујеш да целиваш Цара Небеског? Такав поступак је – оскорбљење за Њега. Кажи ми, да ли би се дрзнуо да с прљавим рукама приступиш жртви? Мислим да не би. Напротив, пре би решио да уопште не приступиш него да (приступиш) с нечистим рукама. Међутим, показујући у маломе такву пажњу, усуђујеш се да приступиш и дотакнеш се (велике жртве) нечистом душом? Јер, на рукама је она (нечистота) само привремено, док душу сасвим обузима. При томе, зар не видиш како су чисто умивени и како јарко блистају (свештени) сасуди? Душе наше дужне су да буду још чистије, светије и светлије. Зашто је то тако? Зато што се сасуди тако (умивају и чисте) за нас; они не упијају у себе, не осећају то што је у њима, а ми – напротив. Како после тога ти, који сигурно не би хтео да (при богослужењу) употребиш неочишћени сасуд, приступаш (тајинству) неочишћене душе? Овде видим велику несаобразност. У друго време буде (у души) чистије, али ви једнако не приступате; а на Пасху, макар на вама лежао и преступ, приступате. О, обичаји! О, предрасуде! Узалуд се приноси свакодневна жртва, узалуд предстојимо пред олтаром Господњим – нико се не причешћује! Ипак, ја не говорим да ви само приступите, већ да се припремите да достојно приступите. Ако ниси достојан да приступиш, то ниси достојан ни учешћа (у литургији верних), а значи ни у – молитвама. Ти слушаш како ђакон возглашава: сви који су у покајању, изиђите. Који не приступају, они су у покајању; ако си и ти у покајању, ниси дужан да приступиш, јер који не приступају прибрајају се онима који се кају. Зашто после тога (ђакон) каже: изиђите сви који не могу да се моле, а ти продужаваш бестидно да стојиш? Али, ти ниси међу онима (који се кају), већ међу онима који могу да приступе? Но, ти ипак на то не обраћаш никакву пажњу и као да то Дело сматраш неважним? Погледај, молим те: ево стоји царска трпеза; ангели служе за њом; сам Цар је присутан. А ти стојиш немарно, нема у теби никакве мисли, и још у – нечистим одеждама. Но, одежде твоје су чисте? У том случају приступи и причести се. Сам (Цар) сваки пут долази да види присутне овде; са свима беседи, и сада вам у вашој савести говори: пријатељи, како ви то овде стојите, немајући брачну одежду? Није рекао (Господ ономе који нема брачну одежду) (Мт. 22:12): зашто си легао? – већ је рекао да је недостојан позива и (значи и) уласка; Он није рекао: зашто су те позвали, већ – зашто си ушао? То исто Он и сада говори, обраћајући се свима нама, који бестидно и дрско стојимо. Сваки који не приступа св. Тајнама, стоји бестидно и дрско; зато се, пре свега, удаљују они који су – у гресима (који се кају). Као што у време обедовања у присуству господара није дозвољено потчињеним слугама да учествују у њему, него се удаљују, тако треба да буде и овде. Када се износи жртва и у жртви предлаже Христос – Владичино Јагње; када слушаш: помолимо се сви заједно, када видиш да се отвара завеса – замисли да се разоткривају небеса и да свише силазе ангели. Како нико од непросвећених не може да присуствује, тако не може ни нечист, макар био и просвећен. Уколико би ко, будући позван на гозбу, пристао, дошао и већ приступио трпези, али не би и учествовао у њој, - кажи ми – зар не би ожалостио онога који га је позвао? И зар не би било боље да није ни дошао? Тачно тако си и ти дошао, певао песме, као да признајеш да си заједно са свима достојан (светих Тајни), јер ниси изишао с недостојнима. Зашто си остао, а ипак не учествујеш у трпези? Недостојан сам, говориш. Значи: недостојан си општења и у молитвама, јер Дух не силази само онда када су предложени (дарови), већ и када се певају (свете) песме. Зар не видиш како наше слуге изнова омивају сто, чисте дом, и тада стављају посуде са јелом? (У храмовима) ово се савршава молитвама које узноси ђакон, који, као сунђером, чисти цркву, да се предложење саврши у чистој цркви, да не би било ниједне мрље, ни трунке прљавштине. А заправо буду у цркви такви чије су очи недостојне да виде (то што се овде представља виду), чије су уши недостојне да чују (то што се овде возглашава). Ако животиња ступи на гору, рекао је (Господ), да се заспе камењем (2 Мојс. 19, 13). Ни (Израиљци) нису били удостојени да се попну (на гору), иако су се после попели и видели где је стајао Господ; после су могли да дођу и виде. Удаљи се и ти, када је (Бог) овде теби није дозвољено да будеш присутан више него оглашеноме. Јер није свеједно – никада не приступати тајнама, и – после, када си их достојан, пренебрегавати их и чинити себе недостојним. Може се рећи још више и још страшније, али да не оптеретим ваш ум, довољно је и ово. Ако вас ово не уразуми, то и више од овога (неће имати успеха). Дакле, да вас не би стигла већа осуда, молим вас не да не дођете овде, не – него да себи заповедите да будете достојни да уђете и присуствујете. Ако би неки цар наредио следеће: ко чини ово или нешто друго, тај није достојан моје трпезе, зар не би, - кажи ми, - тога ради учинио све што можеш? (Бог) нас је призвао на небеса, за трпезу Цара великог и дивног – а ми одбијамо, оклевамо, не журимо да искористимо тај позив? Каква је после тога у нас нада на спасење? Немогуће је за то кривити немоћ – немогуће је кривити природу. Немар – ето шта нас чини недостојним, како смо и сами рекли. Дух који смекшава срце и даје умиљење нека дотакне умиљењем и ваша срца и дубоко у њима засади семе (благочешћа), да бисте га примили у своју душу са страхом, обновили у себи дух спасења и задобили слободу да приступате (тајни Причешћа). "Синови твоји", - казано је, - "као гране маслинове, око стола твојега" (Пс. 127, 4). Нека у нама не буде ничега старог, ничега дивљег и грубог, ничег недозрелог! Једино је такав нови засад способан да донесе плод, плод диван, значи – маслинов, и може да присуствује око трпезе, и при томе не просто и не било како да се сабере, већ са страхом и трепетом" (Јован Златоусти, Беседе на посланицу Ефесцима. Беседа 3.4-5).

Какве страшне речи изговара Златоусти! Оне као гром погађају свако срце! Али, шта на то одговарају противници честог причешћивања? Они говоре да циљ Златоустов није настојање да се често приступа Причешћу и жеља за исцељењем од грехова, већ просто искрено душевно скрушење човека који је спознао своју греховност. Али, како је могуће тако разумети ове речи? То је директно извртање смисла речи светога! Где је страх Божији у ономе који тако пише? Јер, логика светог је очигледна. Он не жели просто признање греха, већ и исправљање и непрестано пребивање са Христом. Он позива на свеопшту светост, а наши ревнитељи ретког причешћивања – на општу лењост и раслабљеност. Ја бих разумео њихово негодовање - да се од људи тражи максимум, а да ови то неће. Али, не! Они говоре људима: "Данас је такво време да је немогуће живети свето, па немојте ни да покушавате. А да се Господ не би силно гневио, ређе се и причешћујте". И то се назива следовањем светима? Није ли преподобни Симеон Нови Богослов такав приступ називао горим од јереси?


Да би потврдили истинску верност учења преподобног Никодима светоотачком предању, навешћу текст посланице светитеља Василија Великог Кесарији (писмо 89 (93)): "Добро је и прекорисно сваког дана приступати и примати свето Тело и Крв Христову, јер Сам Христос јасно говори: "Ко једе Моје Тело и пије Крв Моју, има живот вечни" (Јн. 6, 54). Приступајмо четири пута сваке седмице: у дан Господњи, у среду, у петак и у суботу, тако и у друге дане, ако се празнује помен неког светог" (Дела светог оца нашег Василија Великог. Писма. Минск, 2003, с. 150-151). Овде светитељ директно оповргава о. Владимира Правдољубова, јер се у Кесарији тада многи нису често причешћивали. Ова посланица улази у састав допуна канонима у Источним Црквама и у Србији. Њен значај за нас је огроман, јер представља противтежу савременим измишљотинама "ревнитеља”. Васељенски учитељ јасно говори о превеликој користи максимално честог причешћивања. Тако да када баћушка саветује да се што чешће причешћујемо, он тада смирено понавља учење Васељенских Светитеља, а они који се споре с њима, споре се са Црквом.

Штетност ретког причешћивања је такође очигледна. Довољно је да се подсетимо случаја из житија преп. Макарија: “Један грехољубиви Египћанин распали се греховном жељом према једној лепој туђој жени. Но пошто је не могаше склонити на прељубу због њене целомудрености и чистоте, и због њене љубави према мужу, то он оде једноме врачару. И замоли врачара да учини да та жена, или заволи њега, или да је муж омрзне и најури. Награђен богато од овог Египћанина, врачар пристаде. И онда употреби своја уобичајена лукавства, трудећи се да разним чинима наведе целомудрену жену на прељубу. Али не успе у томе, јер жена беше непоколебљива духа и чврсте воље. Онда врачар учини ово: омађија очи свих који је погледају тако, да свакоме она изгледа кобила а не жена. И када њен муж дође дома, и виде место ње кобилу, он се запрепасти и збуни шта је то, јер кобила лежаше на његовој постељи. Он јој се обрати речима, али не доби од ње одговор, само гледаше где се она љути. Ипак је знао да је то његова жена, и прозре у томе ђавољу пакост да су рђави људи учинили да она изгледа као кобила. Због тога се веома ожалости, и плакаше. Онда позва свештенике и показа им жену своју. Али ни они не могоше објаснити шта се то десило с њом, како је и ради чега претворена у кобилу. Јер и њихове очи, као опчињене, гледаху у њој кобилу. А она, како се то с њом деси, не окуси никакву храну, ни сена као кобила, ни хлеба као људско биће. Током тог времена није узимала храну, јер није могла да једе сено као животиња, нити хлеба, као човек.
Тада паде њеном мужу на памет да је води у пустињу преподобном оцу Макарију. И пошто јој као кобили метну узду, поведе жену своју у животињском облику. И када се приближи келији преподобнога, братија који беху напољу стадоше негодовати на њега што хоће да са коњем уђе у манастир. А он им рече:
- Дођох овде, да ова животиња добије милост од Господа молитвама светог Макарија.
Упитан од инока, какво јој се зло десило, он одговори:
- Ову животињу коју видите, то је моја жена. Али како се претвори у животињу, не знам; и већ је трећи дан како ништа не једе.
Чувши то, братија отидоше и известише светитеља, коме то већ беше откривено, и он се мољаше Богу за њу. Обавештавајући га о томе, они доведоше и саму животињу да му је покажу. А он им рече:
- Ви сте сами животиње, јер имате животињске очи. А она је онаква жена каква је и саздана, и њена се природа није променила у нешто друго, само тако изгледа вашим очима које су опчињене мађијама.
Тада светитељ освети воду, и изли је на њену главу молећи се. И тог часа учини те се жена показа у свом првобитном облику, и сви гледајући је видеше да је жена људскога лица. И нареди те јој дадоше да једе. И тако је потпуно исцели. И принесоше благодарност Богу и муж и жена и сви који видеше ово дивно чудо. А светитељ поучи жену да често иде у свету цркву и причешћује се светим Тајнама Христовим.
Јер рече жени,
- Ова напаст те је снашла што се већ пет недеља ниси причестила божанским Тајнама.
Пошто тако поучи и посаветова обоје, отпусти их с миром”.

Ето до какве беде доводе људе они који их удаљавају од свете Чаше. Данас, када у свету царује разулареност магије и окултизма, одвајати људе од заштите Христове је просто преступ који прети најтежим последицама. Познато је да зли духови не могу да нападају оне хришћане који побожно и често приступају Христовим Тајнама, као што је о томе говорио још преп. Јован Касијан: "Зашто се поседнути злим духовима одлучују од Причешћа Господњег?" - "Ако будемо тако размишљали, веровали да је све од Господа и да се све чини на корист душе, то их нипошто нећемо презирати већ ћемо се непрестано молити за њих, као о својим удовима, и саосећати с њима свим срцем, с пуним расположењем. Јер кад страда један уд, то с њим страдају и сви удови. Треба да знамо да без њих, својих удова, ми не можемо потпуно да се усавршавамо... А наши старци, подсетимо се, нису забрањивали свето Причешће, напротив, сматрали су да треба, ако је могуће, и сваког дана да се причешћујемо… Будући примљено од човека, оно као пламен сажиже и прогања оног духа који у његовим удовима седи или се скрива... јер непријатељ све више и више напада на поседнутог кад види да се он одлучује од небеског лекарства, а тим пре ће га чешће и злобније мучити што се дуже буде удаљавао од духовног лека" (Преп. Јован Касијан Римљанин. Разговори. 7, 30). Изузетак је што канони ограничавају ђавоимане да се причешћују једном недељно...

Према речима преп. Никодима Светогорца, "причешћивати се стално је – и неопходно, и душекорисно, и сагласно са заповешћу Божијом, и добро савршено и благоугодно. А причешћивати се само три пута годишње – није сагласно са заповешћу, нити је савршено добро, јер није добро оно што се добро не чини. Према томе, као што и све друге заповести Божије траже за себе неопходно време, сагласно Еклесијасту: "Време сваком послу" (Екл. 3, 17), тако и за испуњење заповести о причешћивању треба да нађемо одговарајуће време. Другим речима, одговарајуће време за Причешће је – онај тренутак, када свештеник возгласи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите".


9. Аргументи противника честог причешћивања

Каквим аргументима противници честог причешћивања образлажу своје апсурдне позиције? Да наведемо неколико.

Први од њих је - дискредитација својих противника. Нећу се бавити оправдањем делатника "париске школе", нити наших обновљенаца. Бог је њихов Судија. Тим пре што у њиховом разумевању Причешћа постоје ствари које су неприхватљиве за православне. Али, покушај да се све присталице честог причешћивања назову обновљенцима је – лаж и клевета. Очигледно је да ни преп. Никодим ни светогорци (међу њима и о. Николај (Генералов)), ни мноштво опитних свештеника у Москви и Русији, нису обновљенци. Пред нама је просто покушај да се сви који тачно следују светим Оцима и канонима представе обновљенцима. Ако обновљенци заговарају често причешћивање, из тога не следи да се не треба причешћивати. Ако католици верују у Бога, ми не треба да у инат њима постанемо атеисти.

Па и то што је преподобни Никодим користио латинске изворе при писању "Невидљиве борбе", не значи да је његово учење неправилно или да је он сам позајмио праксу честог причешћивања од католика. Не треба заборавити да је сав Синодални период, толико драг срцу ревнитеља, био прожет позајмицама из Рима или од протестаната. Сама структура "Православног исповедања" митр. Петра Могиле узета је из римског катихизиса, св. Димитрије Ростовски такође је користио западне источнике, све до тога да је признавао непорочно зачеће Богородице, прекрасне проповеди св. Филарета умногоме воде до Будеа и Белармина. Но није важна чињеница позајмљивања већ колико то што је изложено одговара православној вери. На пример, захтеви за обавезно свакодневно причешћивање (у Катихизису и Православном Исповедању) не налазе се у канонима (као што смо видели, канони говоре о три недеље), већ се ради о копираним захтевима Тридентског сабора Римокатоличке цркве.

Сада да одговоримо на главне оптужбе. Прво, кољивари никада нису били прокатолички настројени, због тога су често много трпели, па према томе нису ни могли да позајме идеју честог причешћивања од Рима. Управо захваљујући преп. Никодиму и његовом Пидалиону на Истоку је тријумфовала норма прекрштавања католика, уведена Константинопољским сабором 1775. године. Иако је знао да користи западну мудрост, преподобни није био њоме поробљен. И за њега је причешће католика било просто хлеб. Како се онда он могао ослањати на праксу Рима? А друго, често причешћивање од католика није било могуће позајмити још и због тога што га код њих тада није ни било. У XVII-XVIII веку Евхаристија на Западу била је у страшном опадању. Учешће у миси у основи се сводило на поштовање хостије (о томе св. Филарет говори у Катихизису). Данашњу праксу честог причешћивања позајмио је Рим од православног Истока, под утицајем идеја кољивара и делатника "париске школе", а не обратно.

Борци против честог причешћивања уопште имају велике проблеме са кољиварима. Аргументацију светих Никодима и Макарија не можеш да оповргнеш, да одбациш њихову светост такође не можеш, у обновљенце не можеш да их сврсташ (напротив), а учење њихово нећеш да примиш! Треба се некако извући. Тим пре што је и Источна Црква врло брзо прихватила њихов став, и светитељ Теофан Затворник (кога ревнитељи сматрају својим савезником) превео је "Невидљиву борбу”, која такође садржи позив на често причешћивање. Иако је светитељ преводио веома слободно, одбацујући оно што му се не свиђа, ипак, оно што се не свиђа нашим опонентима, свети Теофан сматрао је веома корисним.

Још више изненађује тврдња да је пракса кољивара била чисто монашка. Свако ко је читао дела преп. Никодима зна да је светитељ принципијелно сматрао да је често причешћивање неопходно за све хришћане. Управо зато се на Истоку старају да сваке недеље причешћују све благочестиве хришћане.

Сада да размотримо праву аргументацију противника честог сусрета са Христом. Прво што можемо да приметимо јесте да је списак ауторитета на које се позивају у заштити своје теорије ограничен и у простору и времену. Ради се о ауторима из Русије XVII-XX века. Такав приступ противречи принципу опредељења светог Предања изнетог од стране преп. Викентија Лиринског – принципу свеопштости, постојаности и посвемесности. "Следовати свеопштости значи признавати истином само ону веру коју исповеда сва Црква, на читавој земљиној кугли. Следовати древности значи ни у ком случају не одступати од учења којег су се несумњиво држали наши свети Оци и преци. Најзад, следовати сагласју значи – из саме древности примати само она вероопредељења и изјашњења којих су се држали сви или, у крајњој мери, скоро сви пастири и учитељи" (О вероизложењима уопште, или о општем карактеру православне догматике). Мишљење бораца против честог причешћивања не испуњава ниједан од ових захтева. Дакле, ово учење противречи Предању Цркве.

Сада да размотримо саме цитате. Они се прецизно могу поделити на следеће групе. Прва – сведочење о минималној учесталости причешћивања. – Управо о томе пише Православно Исповедање, Проширени Катихизис, светитељи Димитрије Ростовски, Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник, преп. Макарије Оптински, Варнава Гетсимански, Варсануфије Оптински и Серафим Саровски. Ни један од ових аутора није иступао против честог причешћивања, иако су захтевали побожан однос према светињи. Приметићу да је за Русију, где је у то време било уобичајено да се приступа једном годишње, благослов да се многи причешћују једном месечно био необичан, и понекад се на њега гледало као на неки модернизам.

Другу групу представља позивање на праксу причешћивања самих подвижника благочешћа (примери Амвросија, Леонида и Макарија Оптинских). Њихов пример просто ни о чему не говори. Они су били телесно болесни и стога су се старали да следују нормама Трулског сабора.

Ако се држимo логике бораца против честог причешћивања, зашто не бисмо узели за норму преп. Марију Египатску, која се причестила двапут за 47 година. Осим тога, није јасно зашто борци против честог причешћивања заборављају опит светитеља Tеофана Затворника или св. Јована Кронштатског, који су се причешћивали сваког дана. Зашто нам не предлажу да подражавамо опит oвих светитеља? У чему је јединственост управо оптинских стараца, с обзиром да су и једни и други били у чину, али их по логици ових ревнитеља није могуће подражавати (за ревнитеље у Причешћу постоји принципијелна разлика између мирјана и свештеника, упркос јасним речима Златоуста)? Одговор нам не дају, јер присталицама ретког причешћивања није важно учење Цркве, већ потврда њихове тачке гледишта.

И, на крају, наводи се гледиште онога који категорички иступа против честог причешћивања, сматрајући га прелешћу и “од лукавога". Реч је о мишљењу ЈЕДНОГ СВЕШТЕНИКА, при томе непрослављеног у лику светих, схиархимандрита Андроника (Лукаша). Али, зар мишљење ЈЕДНОГ мало познатог свештеника може имати већу тежину од учења десетина светих, низа светих канона, највећих канониста и, што је главно, Светог Писма? У чему је мишљење о. Андроника принципијелно боље од мишљења, на пример, о. Тавриона? Ни један ни други нису прослављени Црквом, а ако упоредимо степен утицаја, онда је, наравно, о. Таврион у много већој мери утицао на свест хришћана. Тим пре што много више људи поштује овог новог подвижника. Зашто верност светоотачком православљу мењати за свој укус? Мишљење о. Андроника директно противречи не само Еванђељу и канонима, већ и цитату свет. Теофана, који наводе сами ревнитељи: "О честом причешћивању немогуће је рећи ништа неодобравајуће". Зар се свети Теофан није разумео у смицалице лукавог?


11. Како се односити према пракси припреме?

Можда је најјачи аргумент у корист ретког причешћивања позивање на захтев Типика о седмодневној припреми за Тајинство. Противници честог причешћивања тврде да ће обнова канонске и светоотачке праксе довести до скраћивања институције припреме, што опет доводи до губитка побожности пред светињом..

На то можемо дати следећи одговор. – Овај захтев за припрему за Причешће, који је поменут у Типику (пост од једне седмице са свакодневним одласком у храм) противречи светим канонима (9. правило светих апостола, 2. правило антиохијског сабора, 66. правило VI Трулског сабора) и не може да служи као норматив. Ауторитет Типика је неупоредиво мањи него ауторитет књиге Правила. И одлука IV Васељенског Сабора указује на то да се и царски закони који противрече канонима сматрају ништавним.

Тим више је то важно јер је глава о припреми за Причешће у Типику – једна од најкаснијих. Њена древност једва да прелази почетак XVII века. Тако да је пред нама један од споменика епохе пада, која је довела до тријумфа секуларизације. Слажем се да је норма Типика корисна за човека који се причешћује једном годишње, не би ли се присилио да се макар на недељу дана приближи норми црквеног живота, али како се то може тражити од оних који живе црквеним животом? Није случајно што црквена пракса већ сто година не прихвата пост од седам дана и свакодневно одлажење у храм. У великој већини храмова руске традиције, од оних који приступају једном месечно захтева се три дана поста и присуство на вечерњем богослужењу уочи причешћивања. Уколико човек тежи ка духовнијем животу и жели да се чешће причешћује, у пракси (одобреној на два московска пастирска саветовања) од њега се тражи да пости два дана – приликом приступања сваке две недеље, и да се уздржава од месне хране уочи причешћа - у случају да приступа сваке недеље. Али, треба запамтити да сви ти захтеви – осим благочестиве жеље, нису предвиђени ни канонима ни сагласјем светих Отаца. Канони захтевају само један пост – некушање хране од поноћи, а све остало оставља се савести онога који се причешћује. Наравно, то се односи само на оне хришћане који нису одлучени од Светог Причешћа због смртних грехова. Као што је већ поменуто, пракса других помесних Цркава не даје основу за увођење тако строге дисциплине.

Треба приметити да осим Типика у Руској Цркви постоји још један споменик који регулише припрему за Причешће. - То је "Известије учитељное”, штампано у Служебнику и, за разлику од Типика, одобрено од читавог низа Московских Сабора крајем XVII века. Овде су подробно набројани сви услови за примање светих Тајни, при чему је неколико пута наглашено да су они једнаки и за свештеника и мирјанина. – Ради се о захтеву за читање одређеног молитвеног правила, присуствовање пуном кругу богослужења на дан Причешћа, уздржање од супружанске постеље уочи Причешћа, малоједење увече (при чему није подвучено шта се може јести а шта не) и потпуна забрана узимања хране од поноћи. "Известије" такође захтева обавезну претходну исповест хришћанина (свештеника или мирјанина) који је починио смртни грех. У случају мањих грехова, признајући жељу за Тајинством исповести, Служебник разрешава на причешћивање када се причасник скрушава због својих грехова. Ови захтеви много више одговарају светим канонима, а осим тога помажу човеку да сачува побожност пред великом Светињом. Још већу помоћ може добити од благочестивог размишљања о величини светог Причешћа и искупитељском подвигу Христа Спаситеља, као што је предложено у Служебнику. Поступајући тако, благочестиви хришћанин избећи ће и Сциле "фамилијарности са Богом”, својствене обновљенцима, и Харибде пелагијанских покушаја самоспасења, што заступају причешћеборци.


12. Закључак

Из свега поменутог видимо да Сам Господ заповеда да се што чешће приступа Његовом Телу и Крви. О томе говоре и свети Оци, и свети канони, и само последовање Литургије. При томе Причешћу треба приступати са страхом, трепетом, вером и љубављу. Добро је и корисно пред Причешће очистити своје срце на исповести, и мада се као обавезна та пракса јавља само у Русији, њену очигледну душекорисност треба наглашавати на сваки могући начин. Колико често се можемо причешћивати? Не чешће од једном дневно и не ређе од три недеље (уколико се живи у граду где постоји храм). Сваколитургијско причешћивање је норматив, али то не сме да буде механички захтев већ последица живе жеље за следовањем Христу и тежње ка светости. Често причешћивање треба да донесе плодове добрих дела и свако причешћивање дужно је да у срцу рађа жељу за стремљењем ка небеским висинама.

Као закључак, навешћемо речи Златоуста: "Како то? Многи се причешћују том Жртвом једном током читаве године, други двапут, а остали неколико пута. Наше речи односе се на све, не само на оне који су овде присутни, већ и на оне који су у пустињи, - јер се причешћују једном годишње, а понекад и једном у две године. Коме ћемо одобрити? Онима који се причешћују једном, или онима који се причешћују – често, или онима који се причешћују – ретко? Ни првима, ни другима, ни трећима, већ онима који се причешћују чисте савести, чистог срца, неукоривог живота. Такви нека свагда приступају, а који нису такви – ниједном. Зашто? Зато што налажу на себе суд, осуду, казну и мучење. Не чуди се томе: као што храна, сама по себи корисна, када доспе у растројени желудац, доноси штету и растројство у читавом (телу), и постаје узрок болести, тако бива и са страшним тајнама. Ти се удостојаваш духовне трпезе, царске трпезе, а потом опет оскврњујеш уста нечистотом? Реци ми, молим те: када приступаш Причешћу једном годишње, зар мислиш да је 40 дана довољно за очишћење твојих грехова које си чинио све време? А онда, кад прође недеља, опет настављаш по старом? Реци ми, молим те: ако би током четрдесет дана оздравио од дуготрајне болести, а потом опет узимао храну која је узроковала болест, зар не би изгубио сав претходни труд? Очигледно да је тако. Ако се на такав начин квари природни поредак, тим више се то односи на морални. На пример, ми смо по природи обдарени видом и по природи имамо здраве очи; али често због болести наш вид ослаби. Ако се природна својства кваре, зар тим пре неће морална? Четрдесет дана користиш за здравље душе, а можда не ни четрдесет, - и сматраш да ћеш умилостивити Бога? Ћутиш, човече. Говорим ово не да бих вам забранио да приступате једном годишње, него да желите да непрестано приступате светим Тајнама. Због тога и свештеник возглашава тада, када призива свете, и тим возгласом проверава да нико не би приступио неприпремљен. Као што је у стаду, где има много здравих оваца, а много и краставих, неопходно одвојити последње од здравих, тако и у Цркви, где има оваца и здравих и болесних, тим возгласом свештеник одваја последње од првих, оглашава ове страшним речима, а свете позива да приђу. Ниједан човек не може знати душу ближњега, - "Јер ко од људи зна", - говори (апостол), - "шта је у човеку, осим духа човекова који живи у њему" (1 Кор. 2:11)? – зато се и изговара такав возглас после савршавања читавог жртвоприношења да нико, без пажње и случајно, не би приступио духовном источнику. И у стаду, - нема разлога да опет не употребимо то исто поређење, - болесне овце затварамо, држимо у тами, хранимо другачијом храном, лишавајући их чистог ваздуха и свеже траве, и спољашњег извора. Тако и овде, овај возглаз служи уместо уза. Не можеш рећи: Ја нисам знао, нисам разумео да је такво дело опасно, - посебно када је и Павле то посведочио. Или ћеш казати: нисам читао? Али, то не служи на твоје оправдање, већ на осуду; сваког дана идеш у цркву, - и још увек не знаш?" (Јован Златоусти, Беседе на посланицу Јеврејима, 17, 4)




Превoд са руског: Славјанка
Извор: mission-center.com