Свештеник Данил СисојевДревна јерес
Oд првих дана постојања Цркве Христове на нашој несрећној земљи, непријатељ људског рода не престаје да одваја децу Божију од Њене спасоносне ограде, и то страшно дело увек чини на два, додуше међусобно искључива, начина. С једне стране, он искушава људе саблазнима прогресивизма – следовањима духу времена (које ћемо условно назвати искушењем левице), а с друге лови оне који се, бежећи од првог искушења, хватају на удицу умишљене ревности и лажног традиционализма – следујући људским предањима (које ћемо такође условно назвати искушењем деснице). Обе ове крајности доводе до једне и то жалосне последице – човек заробљен њима лишава се вечног живота и гура самог себе у таму. Међутим, за многе наше савременике, болест "деснице" чини се безопаснијом и лакше опростивом, уколико се такав човек бори са обновљенством и либерализмом. Уколико човек назива Цркву вавилонском блудницом, говори да је у Светој Чаши сатана, а при томе изобличава екуменизам и модернизам, све ове "ситнице" му се опраштају.
Из неког разлога сматра се да главну опасност за нас представљају – заблуде левице. Да, заиста, историја Цркве нас учи да прогресивизам може породити страшне јереси. Примери таквих "левих" заблуда су гностицизам, аријанство, несторијанство, иконоборство, протестантизам, унијатство, обновљенство, екуменизам. "Десне" поделе рађају се у самом црквеном телу као последица неправилне побожности (прелести). Овај вид заблуда можемо упоредити са канцерогеним ћелијама које се у почетку чине здравима, а затим брзо уништавају читав организам. Превазилажење оваквих раскола могуће је само уз посебно дејство Свемогућег. Примери ових "десних" отпадништава могу се наћи готово у сваком веку. У апостолском добу то су јудејствујући, у другом веку монтанисти, у трећем је то новацијанство и раскол Фелицисима у Картагини, у четвртом донатизам, Мелетијев раскол, антиохијски раскол, у петом најстрашнија јерес, која је од Господа одвојила читаве народе – монофизитство, у седмом монотелитство, у деветом раскол Игњатија, у тринаестом арсенитска шизма, у седамнаестом староверство. У нашем веку ужасних потреса Цркве, број таквих отпадништава изразито се повећао и захватио неколико Помесних Цркава. У даљем излагању осврнућемо се на савремену варијанту ове древне јереси, која живи и у нашој земљи - често и у самим недрима Цркве.
У недавно објављеној књизи руских расколника, веома популарној међу појединим ревнитељима, која је послужила као повод за писање овог чланка (Свешт. Тимотеј, јером. Дионисије. О Цркви, православном Царству и последњим временима) наша Црква назива се овако: "На светом месту – мрзост опустошења (то јест, уместо Невесте Христове, истинске Цркве – вавилонска блудница, лажна црква)".
Уколико се разматра православност наше Цркве са становишта њене верности Божанском Откривењу, можемо да посведочимо да су извор нашег вероучења Свето Писмо Старог и Новог Завета (са канонима прихваћеним на Васељенским Саборима) и Свето Предање. Ми прихватамо све одлуке Седам Васељенских Сабора, каноне светих апостола, десет помесних Сабора и 13 светих Отаца. Ми такође прихватамо одлуке Константинопољских Сабора 843, 879, 881, 1156, 1341, 1347, 1351, Јерусалимског Сабора 1640, Великог Московског Сабора 1666-1667 (осим анатеме старовераца) и Посланицу Источних Патријараха (1848). У разумевању Откривења руководимо се учењем светих Отаца у свему што не противречи ономе чему су учили свакога, свагда и свуда. Уколико расколници имају питања која се односе на наше вероучење, нека погледају изворе чисте воде Христовог учења и покушају да у њима нађу нешто што може довести до тога да изгубимо спасоносну благодат.
Што се тиче питања о апостолском прејемству у Московској Патријаршији, у које сумњају поједини шизматици, треба рећи да рукоположење већине наших архијереја происходи од патријарха Алексија I (Симанског), који је хиротонисан 1913. год. од патријарха Антиохијског Григорија IV, и сви без изузетка имају апостолско прејемство од епископа постављених Синодалном одлуком.
Дакле, код нас не постоји реална могућност за сумњу да је истинска Црква Христова само Васељенска Православна Црква, која обухвата Помесне Цркве: Константинопољску, Александријску, Антиохијску, Руску, Грузијску, Српску, Румунску, Бугарску, Кипарску, Грчку, Албанску, Пољску, Чешку и Словачку, Америчку. Све остале цркве, које нису у евхаристијском општењу са овим Црквама су – јеретичке или расколничке заједнице. О члановима тих цркава можемо са сузама изговорити речи св. Кипријана Картагинског: "Сваки који се оделио од Цркве, присаједињује се жени прељубници и туђ је заветима Цркве; који оставља Цркву Христову лишава себе награда унапред одређених Христом: он је Њој туђ, непотребан, непријатељ Њен. Коме Црква није Мајка томе Бог не може бити Отац. Они који су ван Цркве могли би се спасити само у случају да се могао спасити неко од оних који су остали ван Нојевог ковчега. Господ овако говори да нас поучи: Ко није са мном, против мене је, и ко не сабира са мном, расипа. (Мт. 12,30). Нарушитељ мира и сагласја Христовог дејствује против Христа – који сабира на другом месту, а не у Цркви, руши Цркву Христову".
О властима и задржитељу
Покушаћемо да пронађемо један од главних нерава повезаних са најчешћим оправдањем расколника у непријатељству према Цркви. Читајући њихова дела, јасно је да у њиховом уму постоји складан систем, који строго логички "објашњава" зашто је сва Црква изгубила дарове Духа. Први и основни пункт тог система јесте учење да је "православно самодржавље – једино богодано друштвено устројство" а Задржитељ, о коме говори ап. Павле, само миропомазани православни император. Сагласно томе, пад православног царства представља "уклањање задржитеља" о коме је пророковао апостол, после чега власт непосредно прелази у руке сила зла (сатанократију). "У ствари, задржавања у апостолском смислу данас једноставно нема", - читамо у истом делу. По тврдњама расколника, Црква која је признала да је могуће сарађивати са том влашћу је Вавилонска блудница, одступница, црвена патријаршија. "Црква истинска стоји на Петровом исповедању Исуса Христом (Мт. 16, 16-18), тако се догодило и овде, само обрнуто. Неко је рекао бољшевицима: хвала за пажњу према потребама верујућих, - и чуо одговор: блажен си, Сергије, јер ти то не откри тело и крв, него сам наш отац. И на овом песку исповедања твога подићи ће он цркву своју и врата рајска неће је надвладати. И даћу ти кључеве преисподње, и што свежеш саучешништвом у својим делима на земљи, биће свезано и у аду... "" За последицу имамо такве смеле богословске конструкције као што су: "Антихрист је рођење духовног блуда Цркве са синагогом"; "Антихриста ће родити читава одступничка Црква".
Но, да проверимо валидност таквог расуђивања. Погледајмо да ли је оно у складу са Предањем Васељенске Цркве. Можемо ли заједно са расколницима рећи да је једина богоустановљена власт православна монархија? Одговор потражимо у Божанственом Откривењу. Читајући те свете стихове, ми нисмо пронашли ниједан доказ за ту хипотезу. Напротив, ми слушамо песму пророка Данила, која благосиља Творца, "јер је његова мудрост и сила; И он мијења времена и часе; смеће цареве, и поставља цареве" (Дан. 2, 20-21), а даље износи велику тајну светских паганских монархија, које ће по вољи Божијој постојати све до краја света и наступања вечнога царства Исусова.
Пророци не кажу да власт може бити од ђавола. Исаија пророкује да ће Сам Господ подићи паганина Кира да врати Израиљ из заробљеништва. Тај нечастивац, који не зна свог Властелина, тиме се не мање назива помазаником, кога Бог држи за десницу, да обори пред њим народе (Ис. 45,1). Сам Сведржитељ је против расколника који покушавају да ограниче Његову моћ само на православно царство: Ја сам Господ, и нема другога, осим мене нема бога; опасах те, премда ме ти (Кир) не знаш, да би познали од истока сунчанога и од запада да нема другога осим мене; ја сам Господ и нема другога, Који правим свјетлост и стварам мрак, градим мир и стварам беду; ја Господ чиним све то (Ис. 45,6-7). Само Он управља свим царствима, републикама и народима, и Његова рука подиже владаре у сагласју са Његовим плановима. По Његовој наредби, Илији је речено да помаже Азаила за цара Сирије (3 Цар. 19,15) иако је био далеко од православног.
Навуходоносор, цар вавилонски, који је разрушио Јерусалим и спалио храм и јудејско правоверно царство, назива се слугом Господа Саваота (Јер. 25,9), и његов поход учињен је по наредби Бога. Пророк Варух наредио је да се Јудејима у Јерусалим пошаље сребро да принесу жртву и молитву за Навуходоносора и његовог сина Валтазара, да би дани њихови земаљски били као дани небески (Вар. 1,10-13). Учитељ Варухов, пророк Јеремија, такође је наредио бригу о благостању ”града, у који вас преселих, и молите се за њ Господу, јер у добру његову биће вама добро” (Јер. 29,7) . Савремени расколници сматрају врхунцем богохулства молитву за пагане, рушитеље храма, непријатеље безаконе, ненавидне одступнике и цара, преступничког и најзлобнијег на читавој земљи (Дан. 3,32). Али, таква је наредба Божија, и апостол Павле, када је наредио да се молимо за цареве и за све началствујуће, да би проводили живот миран и тих у свакој побожности и чистоти (1 Тим. 2,2), није говорио о благочестивим самодршцима, већ о љутом гонитељу хришћана, Нерону.
Дакле, видимо да је богоустановљен сваки облик владавине, јер нема граница Божијој Свемоћности и Сведржитељству. Свето Писмо нам не даје за право да произвољно тумачимо принцип разликовања Божије воље и допуштења у историји. Напротив, на нечастиве народе Сам Он самовласно доводи тиранине и завојеваче, да би се кроз казну покајали за сва своја злодела или били уништени. То, наравно, не значи да Бог непосредно утиче на слободну вољу царева (или председника), спречавајући их да чине зло, већ је Његово мудро устројство такво да њихово зло служи добрим циљевима, док њих саме Он кажњава за безакоња. Напротив, сваки владар који спречава зло и подстиче добро, прима благослов од Господа. А расколници, презирући власт, потпадају под осуду Апостола који им обећава огањ Содома (Јуд. 7-8). Сама њихова идеја о могућности сатанократије заснована је на неоправданом веровању речима оца лажи (Лк. 4,6). По речима Писма, Једини самовласни Управитељ историје је само Бог, а сатана служи само као секира или пила у Његовој руци (Ис. 10,12-15), јер злодела непријатеља не прелазе границе постављене Творцем и служе испуњењу Његове свемогуће воље.
Призивање антихриста
Занимљиво је да се историја свих конзервативних раскола понавља – иста аргументација да су канони привремени, да их треба жртвовати зарад добробити Цркве (како је они сами замишљају), затим позивање на злочиначку улогу спецслужби, па оптужбе Васељенске Цркве за трговину светињама (које се непрестано износе још од времена донатиста и стриголника) и сарадњу са властима, па исто тражење јереси у "Господствујућој" Цркви по основу презумпције кривице. Понавља се тенденција ка бесконачном уситњавању расколничких заједница на све новија и новија вероучења. Понавља се пракса "рукоположења" епископа од стране једног архијереја. Очигледно је да те шизме имају у својој основи једну исту гордост, која не дозвољава да се у другима види ништа добро, јер су срца расколника поробљена духом противљења и осуђивања. Главно је окривити Мајку Цркву за какав грех, постојећи или измишљени (и у те сврхе могуће је користити лажеклевету "московског комсомолца"), свуда откривати знаке доласка антихриста, да не би против своје воље случајно примили његов печат (који, по њиховом мишљењу, може бити све што вам је мило – и пасош, и новац, и ваучери, и кредитне картице).
Поучна је историја која карактерише такав начин размишљања који је, на жалост, присутан не само код расколника већ и код чланова Апостолске Цркве. Неки архијереји дошли су на Атос код једног духоносног старца и, као што је данас уобичајено, почели да му постављају питања о доласку антихриста. На то је он разумно одговорио: "А што га ви тако много ишчекујете?" Исто питање можемо поставити и ултраправославнима: Зашто ви у свему видите знаке антихриста? Ако себе сматрате хришћанима, зашто се онда не радујете скором доласку Господа? Јер су се чланови Цркве увек молили Небеском Оцу: да дође Царство Твоје, а не "да оно дође што је могуће касније", као што то данас желе маловерни. Уколико је за вас толико важно да у свему видите знаке антихриста, онда у жељи да их нађете можете да одступите од јединства Цркве, и са сигурношћу се може рећи да ћете, после свега, примити непријатеља. Затo што вама Христос није потребан.
Из таквог лажног есхатологизма проистиче код расколника њихова претерана ревност у борби са екуменизмом као са досад небивалом заблудом и једним од знакова апостасије. Покушаји присаједињења инославних увек су постојали, на жалост, често на штету католичанске Истине. Можемо да поменемо "Енотикон" Зенона, монотелитство Ираклија, помирљиве полуаријанске формуле и др. Наравно, сви покушаји сједињења на основама лажи одбачени су црквеном свешћу, руководећим Утешитељем, но сама та појава говори само о томе да је људима често својствено да по слабости својој мењају драгоцени дар Истине за тричавост извесних политичких интереса. Овде нема ничега што би заиста могло да послужи као истински знак краја (тим пре што нам ни Христос није открио да ће се пред Његов долазак догодити неко екуменистичко сједињење хришћана са јеретицима). Покушаја присаједињења заблуделих Цркви увек је било и биће, и треба само стражити да они не изврћу апостолску веру. На том путу могућа су и снисхођења у складу са немоћима оних који се присаједињују, и толерисање њихових неправилних дефиниција, уколико њихов смисао не противречи исконској вери (на пример, V Васељенски Сабор користио је израз "једна природа Бога Слова оваплоћенога", разјаснивши га у смислу халкидонског догмата; Св. Василије није захтевао од аријанаца исповедање Светога Духа Богом под условом да Га признају за нествореног). Могућа је и снисходећа форма допуштења Причешћу (на пример, св. Василије Велики причестио је аријанца Валента и сам примио рукоположење од полуаријанца Акакија) уколико ће их то вратити Цркви. Увек је било претерано православних, који су уносили неспокојство у црквени живот (такви су били монаси који су се одвојили од св. Василија Великог или Павлин, који није признавао св. Мелетија Антиохијског) – но, уколико би они после саветовања и снисхођења и даље били упорни – беспоштедно су одсецани и одлучени од Тела Христовог као сарадници древне змије. У ствари, они једино знају да разобличавају покушаје присаједињења отпалих, сами не чинећи ништа што би могло томе да допринесе. У њиховим срцима царује гордост због своје умишљене праведности која им не дозвољава да осете сажаљење и милосрђе према онима који страдају у погубним јересима. Пошто нема сазнања да су било кога обратили Христу (осим ако им неко није сам пришао), у томе се на чудан начин подударају са обновљенцима, који такође не желе или не могу да донесу благовестије страдајућима. Но наш Бог је – Бог који воли да милује и спашава, и Његова Истинска Црква неће одступити од своје проповеди, без обзира на све грехе лажеујединитеља и повике човекомрзаца – расколника. Желимо да се обратимо свим ревносним православним хришћанима с молбом - Христа Искупитеља ради, будите поштени према себи, не судите по двојном стандарду. Ако је неко отпао од Цркве, њему за то нема опроштаја, без обзира на разлоге; уколико су нарушени канони, кажите то непристрасно, починили то обновљенци или традиционалисти, неважно је; уколико је прекршена заклетва, објавите да је то учинио заклетвопреступник, да се из неких разлога то дело не би скрило (прекид општења са епископом могућ је само када је он осуђен од стране црквеног суда или када са амвона проповеда јерес, осуђену светим Оцима на Саборима). Запамтимо заповест и страшно проклетство Господа: Немој имати у кући својој двојаку ефу, велику и малу… Јер је гад пред Господом Богом твојим ко год чини тако, ко год чини криво (5 Мој. 25, 14, 16). Та осуда се односи на нас онда када допуштамо да расколници хуле на Мајку Цркву и Њене тајне. У том случају, на дан Господа Сведржитеља, Сам Христос постидеће се нас пред Оцем и ангелима и ми ћемо наследити удео Хамов.
Позивамо расколнике да схвате да без јединства са Васељенском Црквом не постоји могућност спасења, јер су само у Њој дати сви завети и дарови Оца и Сина и Светога Духа. Зато и Дух и Невеста зову расколнике: покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 4, 17).
У чланку су наведени цитати из књиге: Свештеник Тимотеј, јеромонах Дионисије. О Цркви, православном царству и последњим временима. – М. Руска идеја. 1998.
Превoд са руског: Славјанка
Извор: mission-center.com
