Свештеник Петар Андријевски
Чланак ђакона Данила Сисојева “Богословске саблазни монархистичког покрета”, објављен у прошлом, 4-том броју журнала “Благодатни огањ”, изазвао је оштру реакцију извесних публициста. Поздрављајући дугоочекивану канонизацију светих царских мученика, решили смо да се поново дотакнемо теме о којој је писао о. Данил.
Да ли је Цар Николај II својом смрћу искупио грехе руског народа?
Али ако вам чак и ми, или анђео са неба проповеда еванђеље различито од онога које смо вам ми проповедали, нека буде проклет (Гал. 1, 8).
Запитајмо се: зар је апостолу Павлу и самим небесним Ангелима било могуће да проповедају нешто што је противно Еванђељу?
Наравно да није. Но овим речима апостол сведочи да "за њега не постоји ауторитет када су у питању догмати" (блаж. Теофилакт Бугарски). Када је реч о Еванђељској истини, тада се, каже св. Јован Златоусти, "достојанство лица не узима у обзир". Апостол није рекао, каже св. Јован Златоусти, "уколико буду проповедали другачије, или – одбацили све, већ – уколико би и оно што је мање важно благовестили противно ономе што су раније благовестили апостоли, нека буду проклети" 1. Зато је важно да православни хришћани ни у малом степену не греше у догматима истине. И какво ће оправдање на Страшном Суду Христовом дати они који измишљају догмате противне Божанском Откривењу?
Један од таквих догмата, од недавно популаран међу православним хришћанима, односи се на лажеучење да је последњи руски император својом мученичком смрћу искупио грехе руског народа. Догмат о искупљењу грехова читавог света крсном смрћу Господа нашег Исуса Христа представља један од најважнијих догмата православног вероучења. Грехопад и искупљење су две фокусне тачке око којих се окреће читаво хришћанско вероучење, према речима блаж. Августина. Христос и једино Христос искупио је све нас од наших безакоња, и зато једино Христа називамо Искупитељем. То што неки ревнитељи не по разуму називају искупитељем обичног човека, макар он у свом земном животу имао службу Императора, сведочи о њиховом очигледно непотпуном разумевању смисла православног догмата о искупљењу.
"Шта је за човека толико скупо, што би дао за искупљење своје душе?" – пита св. Василије Велики. Ништа… Ништа није толико скупо што би човек, рекао бих, дао за искупљење своје душе. Не других душа, не грехова читавог руског народа, већ своје душе. Зашто? Зато што смо у нашем праоцу Адаму ми сагрешили Богу, поставши по природи деца гнева Божијег (Eф. 2, 3), поставши дужницима смрти, јер је, како каже апостол, плата за грех - смрт (Рим. 6, 23). И пошто смо дужници смрти, нико од потомака Адамових ни ценом своје смрти није могао да искупи своју душу. Због греха, који се још од времена грехопада праоца надвио над свим његовим потомцима, нико од људи није могао дати Богу откуп за избављење душе своје (Пс. 48, 8). "Али постоји нешто, -- наставља св. Василије Велики, -- од једнаке вредности за све људе, што је и дато за искупљење душа наших, -- а то је света и многоцена крв Господа нашег Исуса, коју је Он пролио за све нас. Зато смо ми скупо купљени (1 Кор. 6, 20)". 2 Крв Јединог Безгрешног Господа нашег Исуса Христа, коју је пролио на Крсту Голготском, јесте та цена која је откупила сва наша сагрешења." Онај који је умро за нас није био мали, -- говори св. Кирил Јерусалимски, -- није био обичан човек, ни Ангел, већ очовечени Бог. Није било такво безакоње грешника, каква је правда онога који је умро за нас". 3 Ипостасно сједињење Божанског и човечанског у Христу додало је жртви Христовој вечну вредност. Св. Јован Златоусти: "Христос је платио далеко више него што смо ми били дужни, онолико више – колико је море бескрајно у поређењу с једном капљицом. Дакле, не сумњај, човече, видећи такво обиље добра, не питај, како је угашена искра смрти и греха, како је убрзо на њу изливено читаво море благодатних дарова". 4
На Голготском Крсту искупљени су сви наши греси, исправљена сва наша безакоња; о каквом искупљењу грехова од стране смртних људи може бити реч? Такви ставови руше православно вероучење, и ђакон Данил Сисојев савршено праведно пише да "човек који искрено поштује цара као “искупитеља” не може бити хришћанин, јер самим тим сматра да је дело Господа било неуспешно и да му је стога потребна допуна. Голгота није могла да спаси руски народ, и Богу је била потребна још једна жртва коју је Он принео у лицу цара". То значи да "човека може спасити човек, што Христа очигледно чини непотребним". 5
Јасно је да је чланак оца Данила изазвао смућење код оних православних хришћана међу којима је раширена цареискупитељска јерес. Но њих је могуће разумети. Та јерес се веома раширила, чак је уведена у неке богослужбене текстове у којима се прослављају царски страстотерпци. Навешћемо део акатиста Цару-мученику који садржи такве речи: "... Радуј се, царе Николају, искупитељу грехова народа руског!" Или речи из 1-ог икоса друге верзије акатиста Цару и великомученику Николају:" ...изабра те по образу Сина Свог Јединородног за жртву искупљења грехова народа руског". Такве јеретичке и друге безумне речи поједини ревнитељи не по разуму желе да чују у нашим православним храмовима. Ове речи акатиста егзалтирано понављају стотине и хиљаде православних хришћана, а о. Данил разобличава их као јерес која руши Православље. Наравно, од присталица цареискупитељске јереси очекивао се одговор. И он је стигао. Православна ревија "Радоњеж" (2000, № 9-10) објавила је ставове писца-историчара М.В. Назарова и члана Синодалне Богословске Комисије прот. Максима Козлова у заштиту јереси. Њихови ставови су занимљиви јер представљају прве покушаје теоријског образложења цареискупитељске јереси.
Писац Назаров каже да њему "није познато да се неко од монархиста држи тог чудног јеретичког тумачења о коме полемише о. Данил". Односно, Назаров покушава да на самом почетку читаоцу наметне став да се о. Данил бори с ветрењачама: јер нико од монархиста наводно не исповеда јерес коју он разобличава. Овде се Назаров, наравно, не зауставља, већ даје отворено образложење цареискупитељске јереси.
Прво, он прави разлику између искупљења од првородног греха, од кога нас је искупио Христос, и личних грехова потомака Адамових, од којих нас могу искупити и смртни људи. "Проблем је у томе, -- пише Назаров, -- што треба разјаснити шта подразумева искупљење -- избављење, ослобођење од греха, како се та реч објашњава у православним речницима – и на каквом нивоу се дешава искупљење у сваком конкретном случају. Постоји искупљење рода човјечјег Христом - као ослобођење од безнадежног ропства првородном греху. Нико не оспорава да је једини такав Искупитељ – Исус Христос. Но, на нижем нивоу у православној литератури искупљење понекад значи да човек ценом сопственог подвига може да избави другог човека од појединих грехова. Ако човек може да измоли у Бога олакшање судбине другог, то је, вероватно, и искупљење сопственом жртвом слично таквом духовном подвигу... Дакле, чини ми се да критичари овог става неосновано мешају два различита нивоа: искупљење првородног греха Сином Божијим – и човечанску искупитељску жртву Цара-мученика…”.
Друго, образлажући искупитељски карактер мученичке смрти, Назаров се позива на Спаситељеве речи: "... Нема веће љубави од ове: да неко положи свој живот за своје пријатеље" (Јн. 15, 13), и на Откривење (Oткр. 6, 9-11) да се "земаљска историја продужава док се не "допуни број" мученика. "То значи -- закључује Назаров -- да су они нужни у Божијем плану победе над злом, ради искупљења грехова. Такође је познато да они могу бити наши заступници пред Богом. У том смислу – наставља Назаров – чини ми се да је свака мученичка смрт искупитељска. Као што је 1918. године писао новомученик прот. Јован Восторгов: "Грех тражи искупљење и покајање. А за искупљење грехова народа и за његово буђење на покајање увек је потребна жртва. А за жртву се увек бирају најбољи. Ето у чему је тајна мучеништва".
Треће, Назаров наглашава христоподражавајући карактер искупитељског дела хришћанских мученика. Искупљујући својом мученичком смрћу грехе других, мученици у томе подражавају Христа. На сличан начин расуђује и прот. Максим Козлов, изјавивши у истом броју часописа да "сваки који жртвује себе – по речи Еванђељској – ради других, ко душу своју положи за браћу, тај није туђ искупитељском делу Спаситељевом".
Тако је Назаров прилично подробно образложио јерес о искупитељском карактеру смрти хришћанских мученика (који су, страдајући, искупили туђе грехе). И премда он не каже да је Цар Николај својом смрћу искупио грехе читавог руског народа, то јасно следи из његове представе о немерљивој величини Цара-мученика у поређењу са другим хришћанским мученицима. Јасно је да уколико мученици својом смрћу искупљују многе грехе, онда није никакво чудо ако је цар својом смрћу могао да искупи грехе читавог руског народа. Тешко да би то Назаров порекао. Он се једино не слаже с онима који "подвиг Цара разумеју тако као да је он све нас већ искупио и од нас се више ништа не тражи, па је препород Русије наводно неизбежан и догодиће се аутоматски". Назаров пише да "искупљење и опроштај имају духовно дејство само уколико постоји свест о греху и покајање – док пре тога нема потребе за тим. То се односи и на Христово искупљење човечанства – сви људи не прихватају то искупљење, не присаједињују му се и не спасавају, већ бирају пут у царство ђавола".
Но, приметићу да искупљење наших грехова, које је савршио Господ наш Исус Христос на Голготском Крсту, ми примамо у црквеним тајнама – крштења и покајања. На који начин ће се Назаров са својим истомишљеницима присајединити искупљењу, које је за њих* савршио Цар-искупитељ? Очигледно је да цареискупитељска јерес у свом даљем развитку може потпуно прерасти у јерес царебожничку, где "Цар-искупитељ" заузима место Христа Спаситеља.
Јерес, коју заступају Назаров и његови истомишљеници, није сасвим нова - она понавља основне ставове католичког лажеучења о вишку заслуга светих. Отпавши од Светог Православља, римокатолицизам, сачувавши споља веру у Христа, у суштини новим измишљеним догматима непрестано хули на Христа - хули кроз умањење васељенског карактера искупитељског дела Христовог, лажно учећи да се грешници могу оправдати пред лицем правде Божије заслугама светих. Према лажном римокатоличком учењу, свети својим подвизима не само да искупљују своје грехе, што је такође безусловна лаж, већ су њихове заслуге пред Богом толико велике да се њима могу искупити сагрешења грешника. Управо то римокатоличко лажеучење понавља данас Назаров са својим истомишљеницима, говорећи да хришћански мученици својим мученичким подвигом искупљују грехе других. Православље је давно одбацило и оповргло то римокатоличко лажеучење. Наш истакнути богослов митр. Макарије (Булгаков) још у прошлом веку пише: "Заслуге великих, ма колико биле велике, никада не треба сматрати сувишним, преобилним, ненужним за њих саме, и урачунати их другим људима – грешницима ради њиховог оправдања у очима правде Божије".
Митрополит Макарије, као да оповргава Назарова, пише да "због тога што је Бог поштедео и што је за навек спреман да поштеди грешнике ради праведника (Пост. 18, 33; Изл. 33, 32), не треба закључити да је он штедео и да штеди прве због вишка заслуга последњих, задовољавајући се тим заслугама и додељујући их грешницима, а не из другог разлога. Праведници су суштински истинска, возљубљена деца Његова и пријатељи (Јн. 15, 14 - 15); сви путеви њихови Њему су угодни (Пс. 1, 6); све њихове жеље пред Њим су добре (Прич. Сол. 11, 23); све њихове прозбе и молитве Њему су пријатне (Прич. Сол. 15, 29). И из те љубави према Својим угодницима и посебно по њиховом заступништву и молбама, које узносе ка Његовом престолу за друге, често с таквом силом да сами, као Мојсије и Павле, желе да буду лишени Царства Божијег ради ближњих (Изл. 32, 32; Рим. 9, 3), Господ штеди грешнике – штеди грешну децу Своју по молбама возљубљених, који су му истински угодили; штеди, очигледно, по бесконачној доброти Својој а не по правосуђу, које би за грехе првих било задовољено преобилним заслугама последњих". 6
Својим смиреним подношењем жалости, заточеништва, понижења, ругања и саме смрти цар Николај је несумњиво стекао велике заслуге пред Богом, међутим те заслуге, та добра дела нипошто не треба сматрати вишком или непотребним за душу самог Владара Императора. Заповест закона хришћанског, која води у живот вечни, као што праведно пише митрополит Макарије, веома је широка (Пс. 118, 96), и у дому Оца Небесног за Христове праведнике постоје многи станови (Јн. 14, 2). Ма колико да је Владар испунио закон Еванђељски, немогуће је рећи да га је савршено испунио. И за савршеног праведника постоји у Бога одговарајућа награда за његове добродетељи. Никаква врлина светог, чак ни мученичка смрт, не може бити толико "излишна" светоме да би се њоме искупили туђи греси. Све врлине светих не припадају им у потпуности, већ су савршене уз помоћ благодати Божије, благодати коју је за нас задобио Господ наш Исус Христос и која се дарује верујућима у Име Његово, као што о томе праведно пише митрополит Макарије. Без мене не можете ништа чинити (Јн. 15, 5), говори Господ, и ту истину Православна Црква је увек тврдо исповедала и исповеда. Признајући потомцима Адамовим могућност да по природи чине добро, Црква то добро назива природним или моралним, што "човека чини само душевним, а не и духовним, и (оно) без вере не садејствује у спасењу". 7 Садејствује у спасењу само духовно добро, које се савршава у душама верујућих благодаћу Христовом, која, не умањујући слободну вољу светих, предвиђа и савршава све њихове добродетељи. "Уколико ко тврди, - говоре Оци Аравсијског II Сабора (529.г.) – да човек може сам, по сили своје природе да помисли или одабере неко добро које се односи на вечно спасење, и да то прихвати као спаситељно, то јест као еванђељску проповед без просвећења и сугестије од Духа Светога --- тај је заведен духом јеретичким". 8 Све врлине светих и сама мученичка смрт не припадају им у потпуности, већ се у њима савршавају благодаћу Христовом, и душама светих не представљају сувишак којим би се искупила безакоња грешника.
Када би Назаров, осим православних речника на које се позива, имао обичај да чита и "Православно-догматско богословље", он не би сумњао да нас је Христос искупио не само од једног првородног греха већ и од свих грехова уопште, пређашњих и будућих. Св. Јован Златоусти нас учи да је Христом "уништен не само првородни грех, већ и сви други греси; и не само да су уништени греси, већ нам је дарована и праведност; и не само што је Христос исправио све што је повређено Адамом, већ је и све обновио у већој мери и на вишем нивоу". 9 А св. Григорије Ниски учи да је Христос "Самога Себе принео Оцу за откуп не само Израиља, већ свих народа, и постао Првосвештеник исповедања свих људи".10 Дакле, Назаров и његови истомишљеници нипошто не треба да сумњају у васељенски карактер искупитељске Жртве Христове --- руски народ искупљен је Христом - као, уосталом, и сви други народи.
Иако нас апостол све позива: угледајте се на мене, као ја на Христа (1 Кор. 4, 16), то угледање на Христа код хришћана не залази у искупљење туђих грехова. Ми смо дужни да се угледамо на Христа у кротости, смирењу и другим врлинама, на шта нас позива Сам Спаситељ, говорећи: Узмите мој јарам на себе и научите од мене, јер ја сам кротак и смеран у срцу, и наћи ћете одмор у својим душама (Мт. 11, 29). И те врлине Христове не треба да нам буду туђе ако желимо вечно спасење, али искупитељско дело Спаситеља било је и безусловно јесте онтолошки немогуће за све хришћане. "Човјек неће никако брата ослободити, неће дати Богу откупа за њ" (Пс. 48, 8). Само Богочовек Господ наш Исус Христос могао је, хтео и искупио на Голготском крсту сва људска сагрешења.
О греху цареубиства
У свом чланку о. Данил Сисојев разобличава још једну јерес, веома раширену међу савременим монархистима: јерес о наследном греху цареубиства. Суштина јереси састоји се у томе што се грех убиства Владара Императора пренео на читав руски народ због чега су сви Руси дужни да принесу покајање за тај грех. Но, "из ког је Откривења – пише о. Данил – узет тај нови догмат, који уводи нови, други наследни грех, непознат православном богословљу, када Црква зна само за један наследни грех – првородни, последицу пада наших прародитеља Адама и Еве, од кога се избављамо тајинством светог Крштења?". 11
Зашто се ми рађамо криви за прародитељски грех, знамо из Откривења: као што је посредством једнога човека грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе, јер су сви згрешили (Рим. 5, 12). У њему, Адаму, сагрешили су сви људи, и зато је Адамов грех прешао на све његове потомке. Али зашто се руски народ рађа с кривицом за грех цареубиства? "Где се налази тај тајанствени механизам због кога људи, рођени много година после тог догађаја, носе кривицу греха који су починили њихови преци?" -- пита о. Данил.
Одговор на ово питање дао је исти Назаров у поменутом броју "Радоњежа". Где се налази тај тајанствени механизам, он не зна, али он не сумња да постоји. "Мислим – каже Назаров – да овде вероватно постоји нека тајна, недоступна нашем потпуном разумевању, која се можда може објаснити тиме да народ у себи носи неко личносно начело, да су његови чланови повезани један с другим у неку моралну целину – у супротном, како бисмо разумели речи Еванђеља да ће на крају времена Господ судити народима – као што је казано у Еванђељу по Матеју (Мт. 25, 32)? Народ овде наступа у виду саборне личности, као што је говорио Достојевски".
Уколико би Господ на Страшном Суду судио сваком народу појединачно, то би претпоставка Назарова о постојању неког личносног начела у народу можда имала известан кредибилитет. Али св. Јован Златоусти, тумачећи место које је навео Назаров, каже да ће се на Суду Христовом сабрати сви народи, "то јест, сав род људски", - објашњава свети Отац. 12 Овде, како видимо, нема никаквих основа за богословске спекулације. Сви народи, то јест сав људски род стајаће пред Христом на Страшном Суду, не народи, већ сваки поједини човек, свака личност примиће своје последње опредељење. У сваком народу ко се Њега боји и твори правду, добродошао Му је (Дела ап. 10, 35). У будућем веку неће постојати ни сам појам народ.
Још једну основу за исповедање јереси о наследном греху цареубиства од стране појединих монархиста, Назаров види у оним местима Светог Писма где се, по његовом мишљењу, говори о томе "да се греси очева преносе и на децу "до трећег и четвртог колена", уколико они не спознају те грехе и не покају се за њих". "Једно од таквих места из књиге Бројева (Бр. 14, 18), - наставља Назаров, - обележио је сам Владар Николај II у својој Библији".
Зар су деца дужна да знају и да се кају за грехе својих очева? Безусловно, Назаров очигледно лажно разуме та места Светог Писма на које се позива. Јер наша православна вера – и јесте вера Светог Писма. Но, нашој вери непознат је тај догмат који изговара Назаров: догмат, према коме су деца која носе кривицу за грехе својих родитеља, дужна да их спознају и да се кају за њих. О томе да смо дужни да се кајемо за грехе својих очева ћуте дела Светих отаца, ништа не говоре одлуке Помесних и Васељенских сабора. А догмат, који је измислио Назаров заједно са другим монархистима, уколико би био истинит, свакако би припадао најважнијим догматима. Уколико би деца носила кривицу за грехе својих родитеља, онда би неоспорно морала да се кају за те грехе. Без тог покајања не би могла да наследе вечни живот. Али Црква, како у старини тако и данас, није тражила и не тражи од оних који приступају тајинству исповести покајање за грехе својих родитеља. Зар Света Православна Црква већ две хиљаде година пребива у заблуди, не захтевајући од оних који се исповедају покајање за грехе својих очева?
Јасно је да није у заблуди Црква, већ Назаров заједно са другим монархистима. У богословљу, за разлику од световних наука, немогућа су револуционарна открића, немогуће је открити вероучитељску истину раније непознату Цркви. Те новооткривене истине увек ће бити јеретичке заблуде. Такву јеретичку заблуду представља јерес да деца наслеђују грехе својих родитеља.
Грех издаје Цара и самодржавља од стране више командне структуре, државних чиновника и чланова Дома Романових представља лични грех сваког издајника. Тај грех нипошто се не преноси чак ни на директне потомке издајника, да не говоримо о простом руском народу, који није ни у каквој вези са издајом вишег племства самодржавне Русије. То се посебно добро види на примерима бесплодних покушаја апологета свенародног покајања да кривицу аутентичних криваца за цареубиство пренесу на читав руски народ. Самим тим на наше очи рађа се нови вид русофобије, чији је циљ – наметнути руском народу комплекс кривице и мање вредности.
Одакле потиче тај новоизмишљени јеретички догмат? Из заграничног раскола, коме припада и писац Назаров. Ево шта је рекао епископ-заграничник Нектарије (Концевич) уочи прослављења Цара-мученика у Заграничној цркви: "Као што је Христос био распет за грехе читавог света, остављен од свих, тако је и Владар принесен као жртва за грехе читаве Русије, такође остављен од свих. Зато смртни грех цареубиства стоји над читавим руским народом а, у овом или оном степену, и над сваким од нас". 13
Нећу понављати да је Искупитељ грехова руског народа Христос, а не Владар Император. Размотрићемо подробније начин на који епископ Нектарије покушава да кривицу цареубиства пренесе на руски народ. Као што је Христос умро на Голготи, остављен од свих, каже, тако је умро и Владар остављен од свих. Владар Император је умро јер га је оставио руски народ. Али ко је оставио Христа Спаситеља? Зар нису Јевреји? Јевреји су се окупили око Голготе и тражили од Пилата: узми, узми, распни га (Јн. 19, 15), крв његова на нас и на нашу децу (Мт. 27, 25). Христа су напустили најближи Његови ученици, апостоли. Али, да ли им је Христос после Свог славног Васкрсења узео то за кривицу? Не. Напротив, јавивши се Својим ученицима, који су седели у соби страхујући од Јудеја, Господ не само што их није окривио што су Га оставили, већ је рекао: мир вам. Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога (Јн. 20, 21, 22). Само апостола Петра, који се лично три пута одрекао Христа, Господ је кроз троструко исповедање обновио у апостолском достојанству. Према томе, то што је руски народ напустио свог Владара (мада и то није доказана чињеница) нипошто не сведочи о кривици руског народа за убиство свога Цара, као што ни апостоли, оставивши Христа у Гетсиманском врту, нису криви за Његово убиство. Крв Цара није на читавом руском народу, већ конкретно на оним људима који су издали Цара и на онима који су га убили. Грех убиства се не преноси наследством. Чак ни грех предавања смрти Господа нашег Исуса Христа није као наследни грех прешао на читав народ јеврејски. Иако су Јудеји извикивали код Христовог Крста: крв Његова на нас и на децу нашу (Mт. 27, 25), ипак грех убиства Богочовека није прешао на потомке убица. У то се није тешко убедити ако се упознамо са чинопоследовањем: “Како се примају јевреји у праву веру хришћанску" (Велики Требник). Према том чинопоследовању, пред Крштење Јевреји су дужни да се одрекну од свих лажеучења и обичаја јеврејских, од свих лажеучитеља, међу њима и од долазећег антихриста. Међутим, Црква не тражи од њих покајање за грех убиства Господа нашег Исуса Христа. То значи да клетва којом су себе свезали Јудеји (Мт. 27, 25), није прешла на њихове потомке. Како нас учи светитељ Јован Златоусти, "иако су они (Јудеји) и упали у такву безумну разјареност против себе и деце", човекољубиви Господ "није се сагласио са том пресудом не само кад су деца у питању, већ и они сами". 14 Што значи да ни руски народ није дужан да се каје не само за цареубиство већ ни за цареодступништво. На крају, апологети покајања руског народа обично наводе завет који су дали учесници Земаљског Сабора из 1613. год., на коме је крунисан Цар Михаил Фјодорович, заклевши се на верност династији Романових и њиховим потомцима. Но, као прво, одрицање Цара од престола захтевали су сами чланови династије, а друго, као и код Јудеја, тај завет се никако не може пренети на потомке.
Мишљење о нужности покајања руског народа за цареодступништво није тако безопасно као што може изгледати на први поглед. На основу тог мишљења апологети покајања изводе много далекосежније закључке. Тако, Т. Миронова, у свом прилогу прочитаном на Међународној историјско-богословској конференцији "Проблеми прослављања Царских мученика" (16–17 јула 1999. год.), тврди да је за грех цареодступништва читава Црква наводно тешко сагрешила пред Богом и навукла на себе праведни гнев Божији. По њеном мишљењу, које се граничи са богохулством, новомученици руски уопште нису страдали за Христа, већ су пострадали за свој грех одступништва од Владара. "Треба ли се чудити – пише Миронова -- размерама невоља које је карајућа десница Господа послала на Цркву. “Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога””. Навевши неколико примера мучеништва за Христа (по мишљењу самозваног историчара Цркве Миронове – казне за грех цареодступништва), она наставља: "Колико је таквих имена и таквих места, где су јуче поздрављали "нови систем" и проклињали "двестогодишње заробљеништво" (израз епископа Пекиншког Инокентија), а данас су се такође нашли у заробљеништву и прихватили страдања – сви – за многе. Јер сви су учествовали у том заветопреступном и душепогубном делу: једни – својим одлукама, други – својим молбама, трећи – својим ћутањем, јер се и ћутањем издаје Бог. Ћутањем већине руског народа извршена је издаја Богоносног Цара". 15
Истински мученик Христов је, по мишљењу Миронове, онај који се супротставио Синоду који је у својој Посланици наредио да се молимо за Привремену управу. Колико има таквих? "Шачица", - изјављује Миронова. Велико мноштво исповедника Христових, по мишљењу самозваног историчара Цркве, уопште нису мученици Христови, већ они који су "упали у руке Бога живога". У руке Бога живога заиста се може упасти - ако се похули на подвиг новомученика руских.
О задржитељу
У Другој посланици Солуњанима апостол Павле, говорећи о доласку Христовом, каже да нема дана Господњег док прво не наступи отпад и не појави се човек греха..., тј. антихрист (2 Сол. 2, 3). Но иако је тајна безакоња већ на делу, сам антихрист се неће појавити, каже апостол, док се не уклони онај који сад задржава (2 Сол. 2, 7). Ко је тај задржитељ? О овом питању које није од превелике догматске важности у Цркви до данас није било спорења. Међутим, Свети Оци, тумачећи посланицу апостола, исказали су свој став и о "задржитељу". Према тумачењу св. Јована Златоустог, "задржитељ" је – Римска империја, други Свети Оци сматрали су да благодат Светог Духа спречава долазак антихриста у свет. Трећи – одлуку Божију: када настане време о коме ће одлучити Бог, тада ће се јавити и антихрист. Упознавши читаоца са свим овим тумачењима, блаж. Теофилакт Бугарски додаје: "Али ти следуј тумачењу светог Јована, као ближем истини". 16
Рекло би се да Назаров, који сматра да је задржитељ, о коме говори апостол, последњи руски Император, следује тумачењу св. Јована Златоустог. Назаров пише да уколико је неколико светитеља, међу њима и св. Златоуст, "сматрало задржитељем римску царску власт – зар су онда ти свети, када је та власт постала православном, престали да је сматрају задржавајућом?"
Али, св. Јован Златоусти није сматрао да римска императорска власт задржава долазак антихриста зато што је та власт била императорска, већ зато што је била васељенска. Римска империја простирала се на читаву тадашњу васељену, римски владар управљао је свим тадашњим народима на земљи. Постојање Римске империје са столицом у "вечном граду" потпуно је искључивало зацарење антихриста у свету, који треба да царује у Јерусалиму – столици његове свесветске империје. "Све док постоји страх од те (римске) државе, -- пише св. Златоусти, -- нико се неће потчинити (антихристу); али после тога, кад она буде разрушена, настаће анархија и он ће желети да украде сву – и људску, и божанску – власт". 17
Пророк Данило видео је Римско царство у виду четврте звери. Она се разликовала од свих претходних звери, и десет рогова било је на њој (Дан. 7, 7). Десет рогова четврте звери значи да ће се из тог царства подићи десет царева (Дан. 7, 24). Очигледно је да ће до самог доласка антихриста на земљи бити владавина четврте звери – у почетку као једна римска држава, на крају – као различите државе. Тако се и једна римска држава и многе државе, настале из ње, јављају као једна а тиме и четврта звер, коју је видео пророк Данило. И као што је једна римска држава задржавала долазак антихриста, тако га задржавају и државе настале из ње, јер их антихрист неће савладати. "Слично томе, -- говори св. Златоуст, -- као што су пре тога разрушена царства: мидијско – од стране вавилонаца, вавилонско – од персијаца, персијско – од македонаца, македонско – од римљана, тако ће и то последње царство разрушити антихрист, а њега ће победити Христос и више неће владати. И све то нам јасно преноси Данило".18
Није случајност што се свети Отац позива на пророка Данила, јер је пророку показано зацарење антихриста. Када је Данило видео десет рогова четврте звери, међу њима је био и невелики рог, и три од претходних рогова из корена су истргнути пред њим, и на том рогу биле су очи, као очи људске, и уста, која су говорила надмоћно (Дан. 7, 8). Тако ће се антихрист зацарити у свету после разрушења римског царства (односно, држава насталих из њега).
Преп. Лаврентије Черниговски говорио је својој духовној деци, која су се плашила да излазе на изборе у послератно време (крај 40- почетак 50-их): "Ево сада гласам… то није ништа, још увек се не гласа за једног у читавом свету. А када се буде бирао један --- то је већ он сам, и тада не треба гласати". 19 Постојање многих држава на земљи очигледно представља то задржавајуће начело које спречава долазак антихриста.
О. Данил с правом пита: "Како је могао задржати разулареност светског зла цар Константин на заласку моћи Византије, када се његова владавина ограничавала само на границе града и окружење?" Назаров на то питање не даје одговор, као што не даје разуман одговор ни на питање: "Зашто је прошло више од осамдесет година од дана убиства последњег православног цара а антихрист још није дошао?" На који начин свет задржава антихриста током тих последњих осамдесет година? Зар не задржавају православни хришћани верни Цару-мученику који, по мишљењу Назарова, "држећи се свог светог Цара на небесима, могу још неко време задржавати Русију и свет од коначне погибељи". Али о таквом "задржавању" ништа не говори апостол, који никако није могао да сакрије од православних хришћана да ће после узимања "задржитеља" сами хришћани још дуго времена задржавати долазак антихриста у свет, држећи се свог светог Цара на небесима.
И наравно, апостол никако није могао да сакрије од православних хришћана да "задржитељ" може бити враћен у свет на неко време. Јер ако је православни Цар управо тај "задржитељ" о коме говори апостол Павле, онда ће се заједно са установљењем православног царства у Русији или некој другој држави у свету, поново вратити и "задржитељ". Али то је очигледна клевета на апостола, који недвосмислено каже да ће се после уклањања задржитеља... појавити безаконик, кога ће Господ Исус убити дахом својих уста и уништити појавом свога доласка (2 Сол. 2, 8). Ни о каквом повратку "задржитеља" у свет апостол не говори. И уколико би "задржитељ" требало да се врати у свет, апостол би то несумњиво рекао, јер је циљ апостола да хришћани не буду у заблуди. И како је уопште могућ повратак задржитеља у свет? Уколико је растуће зло довело до тога да је "задржитељ" (то јест, онај који је спречавао ширење зла на земљи) уклоњен, зар је зло у свету без "задржитеља" ослабило, па је повратак у свет "задржитеља" постао могућ? Зар се верни Цару-мученику који, по мишљењу Назарова, задржавају у данашње време зло на земљи, толико добро носе са том обавезом задржавања, да је зло ослабило па је постало могуће да се на земљу врати "задржитељ" – православни Цар? Какав је онда уопште смисао постојања "задржитеља" на земљи, ако на небесима он (Цар-мученик) заједно са њему верним људима на земљи најбоље испуњава обавезу "задржавања"?
Искрени и часни монархисти у својим покушајима сједињења два постулата – уклањање "задржитеља" и неопходност установљења монархије у Русији – често противрече сами себи. Понекад то бива и смешно. Тако познати и искрени поштовалац Царских мученика Виктор Саулкин пише да су "скиптар и моћ руске државе данас у рукама Царице Небеске". Нећу оспоравати. Али како онда разумети следећу изјаву В. Саулкина: "Да би Господ услишио вапај срца руских људи, који су престали да се надају "у кнежеве и синове човечје" неопходно је рећи: "Господе, немамо више снаге да трпимо! Даруј нам Цара!"" (Радоњеж. 1999. № 9-10. с.13). Дакле, по В. Саулкину, дужни смо да узвикнемо: "Господе, узми од Царице Небеске скиптар и моћ и даруј их земном Цару – грешном човеку!" Наравно, Виктор Саулкин не размишља тако, али тако се може разумети уколико следимо логику његових изјава.
Цар-мученик Николај II поседује толико истинских врлина да му нису потребне лажне. Њему нису нужне лажне заслуге: задржавање зла у свету и искупљење грехова руског народа. Апологети тих лажних учења треба да се окану покушаја да претворе поштовање православних људи Царских Страстотерпаца у царебожничку јерес, већ да, угледајући се на подвиг Царских мученика, стреме да тим врлинама украсе и своју душу, онима којима су се они прославили: смирењем, трпљењем жалости, незлобивошћу, нишчељубљем, милосрђем према страдалницима, а нарочито – верношћу Мајци-Цркви.
Реч редакције
Уколико би неки иконописац насликао лик светога или чак лик Богомајке са крстастим ореолом, којим се, према свим иконописним канонима, може изображавати једино Спаситељ, такву икону би сматрали богохулном. На исти начин се и одређени богословски изрази (на пример, "искупитељ") могу односити само на Господа нашег Исуса Христа, уколико не желимо да жалостимо Спаситеља. Болно је а истовремено и изненађујуће што члан Синодалне богословске комисије прот. Максим Козлов не само што не пориче отворено богохулну тезу о "Цару-искупитељу" већ је индиректно и оправдава. Отац Максим пише: "Мислим да већина... који користе такав израз као што је "Цар-искупитељ", чине то из искрених, црквених побуда" (Радоњеж. 2000. № 9-10).
Но, свака "искрена црквена побуда" не води ка добрим последицама. Оне би обавезно требало да се провере разумом Цркве. Јер човек може искрено бити у заблуди. Иначе можемо доћи до нечега до чега су недавно дошли "богослови" тзв. хришћанског радиоканала "Софија" и његових истомишљеника - либерално-демократских часописа, који нас уверавају да је приказивање богохулног филма М. Скорсезеа "Последње Христово искушење" на НТВ последица искрених, чак "хришћанских" побуда (Казандакис је, рецимо, "истински православан", а Скорсезе -- "искрено верујући хришћанин", "правоверни католик").
Недопустиво је оправдавати било богохулну интерпретацију Еванђеља, било богохулну псеудобогословску терминологију.
Прот. М. Козлов у истом броју "Радоњежа", оправдавајући израз "Цар-искупитељ", пише: "Сваки који жртвује себе – по речи еванђељској – ради других, ко душу своју полаже за браћу, тај није туђ искупитељском делу Спаситеља". Но, у том случају поставља се питање: зашто до данас ниједном богослову није пало на ум да, на пример, свештеномученика Патријарха Ермогена назове "Патријархом-искупитељем", или новомученика, митрополита Кијевског Владимира -- "Митрополитом-искупитељем"? Зар нису и они жртвовали себе ради других и душу своју положили за браћу - и на њих се у пуној мери односе поменуте речи прот. Максима Козлова.
Напомене:
1. Св. Јован Златоуст. Дела, СПб., 1904, Т. 10. с. 744.
2. Св. Василије Велики. Дела. М, 1845, с. 360.
3. Св. Кирил Јерусалимски. Дела. М, 1855. с. 219.
4. Св. Јован Златоусти. Дела. СПб., 1903, Т. 9. с. 596.
5. Ђакон Данил Сисојев. Богословске саблазни монархистичког покрета//Благодатни огањ. 2000. № 4. с. 61, 62.
6. Митр. Макарије (Булгаков). Православно-догматско богословље. СПб., 1883, Т. 2. с. 458 - 459.
7. Догматске Посланице православних јерарха XVII - XIX в. О Православној Вери. Свето-Тројицка Лавра, 1995. с. 167.
8. Митр. Макарије (Булгаков). Православно-догматско богословље. СПб., 1883, Т. 2. с. 262.
9. Св. Јован Златоусти. цит. с. 157.
10. Св. Григорије Ниски. цит. с. 156.
11. Ђакон Данил Сисојев. цит. с. 60.
12. Св. Јован Златоусти. цит. Т. 7. с. 792.
13. Марјанова Е. Сав народ је крив за проливање крви свог Цара//Рус Державнаја. 2000. № 5.
14. Св. Јован Златоусти. цит. Т. 7. с. 855.
15. Т. Миронова. Русија није устала да га спаси//Руски весник. 2000. № 19-20.
16. Тумачења Новог Завета блаженог Теофилакта архиепископа Бугарског. СПб., 1911. с. 799.
17. Св. Јован Златоусти. цит. Т. 11. с. 598.
18. Исто. с. 598.
19. Поуке и пророчанства старца Лаврентија Черниговског и његово житије. М, 1994. с. 118.
Превод са руског: Славјанка
Извор: Благодатни огањ
