11.12.2008.

Похвала прозелитизму

Свештеник Данил Сисојев


Док читам или слушам православну антилатинску полемику, често ме изненади то што се римокатоличка црква окривљује за прозелитизам међу православнима. С друге стране, многи либерали сматрају да наша Црква заслужује похвале за своју невољност да заблуделе јеретике приводи Христу. За нормалну хришћанску свест, такав став апсолутно је неразумљив: како је могуће осуђивати католике, који себе сматрају истинским хришћанима, што поступају сагласно сопственoм мишљењу о себи? Јер, свака апостолска црква дужна је да испуни јасну заповест Спаситеља: "идите по читавом свету и проповедајте Еванђеље свој твари" (Мк. 16, 15). Господ није казао: идите само у Грчку или Русију и проповедајте Еванђеље само паганима и атеистима, али се не смете обраћати ни јеретицима ни представницима традиционалних религија; напротив, из сфере евангелизације Он није искључио ниједног човека који се налази ван Васељенске Православне Једине и Свете Цркве.

Осуђујући прозелитизам јеретика, ми често употребљавамо аргументе који у корену подривају нашу догматику. Не треба осуђивати прозелитизам католика, већ лажна учења која су их одвојила од Васељенске Цркве. Напротив, треба се угледати на њих како, иако без спасоносне благодати, прелазе мора и копно не би ли обратили бар једнога у своје заблуде. А ми, који поседујемо сву пуноћу благодати и истине, са двехиљадегодишњим мисионарским опитом, гордимо се својом замишљеном љубављу, лишавајући спасења нашу заблуделу браћу, за коју је Христос умро.

Какав достојан одговор можемо дати на изазов мисионара лажи, који су преплавили нашу Отаџбину?

Прво, дужни смо да одбацимо неодрживу критику примедбе да ми, пошто латински и протестантски мисионари проповедају на нашој канонској територији, не можемо с њима разговарати ако нам они доносе другог Исуса и дају другог Духа (2 Кор. 11, 4). Уколико православни проповедају у Америци или Западној Европи, зар они тиме постају преступници црквених правила? Овај безуби аргумент настао је међу људима зараженим духом екуменизма и представља логичан плод јеретичке теорије о црквама-сестрама. И на крају логично води у јерес филетизма и одбацује васељенско призвање Цркве. Напротив, дужни смо да јасно кажемо да је канонска територија Васељенске Цркве читава земљина кугла: да Православље није национална религија, већ Божанствена Истина, дата читавом човечанству. Та мисао, утиснута у наша срца, избавиће нас од многих духовних болести, изазваних националним поделама у Цркви (као што је мисао да чисто и незамућено Православље постоји само код Руса, да је ненарушивост обећана Христом управо Руској Цркви и да, према томе, шта год да чинимо, Русију неће снаћи погибељ, итд.).

Друго, треба да запамтимо генијалну мисао А.В. Суворова, да је напад најбоља одбрана, и да се налету јереси не треба супротставити кукњавом и оптуживањем непријатеља за лукавство, већ компетентним богословским и мисионарским одговором на задатак који нам постављају Бог и време.

На пример, после познатог прошлогодишњег наступа митрополита Петроградског Владимира када је позвао да пређемо на нови календар, сви православни су заузели позицију глуве одбране и сваки разговор на ту тему свео се на следећу "догматску формулу": "Све што су Оци овде установили, то треба тако да остане до окончања века". А проблем реално постоји. Јер, није нормално да једна половина Цркве празнује Божић 12. децембра а друга 25-ог.

Уместо да се бранимо од напада модерниста, требало је да искористимо то што је митрополит, иако са лажних позиција, изнео ову тему, да се обратимо братским Православним Црквама с предлогом да се врате на јулијански календар, што би им помогло да исцеле сопствене старокалендарске расколе и да подигну ниво духовног живота, који страда од општења с тим одступничким светом. То се могло учинити како кроз наше свештеноначалије тако и обраћањем наше православне заједнице црквеном народу и повезивањем са православним братствима и издањима тих цркава. Јер је много боље и достојније за хришћанина да окрене зло на добро, него да одбаци искушења која нам шаље Бог за наше усавршавање.

Тако се треба односити и према инославном мисионарству. На његове изазове треба одговорити сопственим проповедањем на нашим улицама. Многи ревносни млади хришћани траже да се упосле на црквеној њиви. Да се њихов благодатни неофитски импулс не би преобратио у пепео топлог-хладног, који одбацује Господ, треба им дати поље делатности. Они који се осећају призваним за дело проповеди могу да заврше краћу групну мисионарску обуку а затим оду на улицу, а најјачи и у саму непријатељску јазбину – на секташка сабрања ради проповеди Христа нашој заблуделој браћи. Они који нису способни да проповедају речима, нека казују Истину на најсавршенији начин – својим добрим делима, за које данас више него икада има тако много места. Нека оснују групе за помоћ болеснима и старима, нека се постарају за луталице и бескућнике. "Тако нека засветли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16).

Међутим, сва та добра дела, која се данас делимично остварују, не могу преокренути ситуацију уколико међу православним парохијама не буде јединства. Сам Исус Христос рекао је: "По томе ће сви познати да сте моји ученици - ако будете имали љубави међу собом” (Јн. 13, 35). А каква је то љубав међу нама када не знамо шта се дешава у храму у суседној улици! Како ће несрећни секташи знати да су православни – аутентични ученици Христови, ако смо тако подељени?

С друге стране, дужни смо да на изазове западне лажемисије одговоримо истинским благовестијем Христовим на самом Западу. Већ скоро хиљаду година православни се надају покајању наше одступничке браће, у свим својим полемикама са Римом штите истинитост свог учења и не шаљу своје проповеднике да га објаве отпалим хришћанима. Потпуно је неразумљиво зашто до сада није обновљена аутокефална Римска Православна Црква, која је некада била упориште истине, о коју се разбило мноштво јереси? Зар се неко и даље озбиљно нада да ће папство после свега што је учинило 1054. године поново постати православно? Древна Црква никада није оклевала да обнови оне цркве које су падале у јерес. Тако је после монофизитског разорења обновљена Александрија; четрдесет година после пада Јерменије установљен је православни католикосат (591). Слично томе треба обновити Цркву која има првенство части, коју су прославиле стотине мученика, која нам је дала Литургију Пређеосвећених Дарова – Цркву Римску. Потребно је рукоположити православног епископа који ће, објединивши све хришћане Запада, почети да проповеда Исуса Христа отпадничкој Европи. Само на тај начин могуће је рачунати на покајање појединих латина, за које је Православље сада – само егзотична источна шизма, која и сама сумња у своју истинитост.

Код римљана треба обновити заборављену праксу древне Цркве – рукоположења мисионарских епископа. Пракса показује колико је тешко мисионарити уколико је епископ удаљен. Обучени за посвећење новобраћених шаљу се километрима далеко, а у земљама са тоталитарним режимима нормално црквено устројство одлаже се на неодређено дугачак временски период. Дакле, треба одредити епископе за Јерменију и Индију, да се оживе древне православне цркве страдале од монофизитске јереси.

Друга предност епископа мисионара је могућност да одмах присаједини Цркви оне јеретичке клирике који то желе, не чекајући долазак архијереја из друге земље, што се обично дешава неколико година након обраћења. Због таквог одлагања већ у нашем веку пропало је неколико присаједињења Православљу. На пример, католички свештеник на Цејлону умро је не присајединивши се са Црквом, а његова паства се вратила у своје заблуде. У Енглеској, због спорости локалног свештенства, није дошло до масовног присаједињења Телу Христовом англиканаца смућених увођењем женског свештенства.

С друге стране, неопходно је применити строге канонске мере против оних који под неким измишљеним изговором удаљавају од Христа Спаситеља Његове људе. На те "пастире" у потпуности се односи 52 апостолско правило: "Ако који епископ или презвитер, не прими него одбије онога који се обраћа од гријеха, нека буде свргнут; јер тијем жалости Христа, који каже: радост бива на небу за једног грешника који се каје".

Дакле, наоружавши се Истином Свемогућег, спремни да благовестимо свету, напустићемо позицију глуве одбране, која радује само нашег непријатеља, а ујединивши се са целим православним светом, донећемо читавом одступничком свету нашу вест о Богу – Победитељу смрти. И тада, када у свим земљама, које нису чуле за Христову Цркву, буду смирени проповедници вечне радости, када у сваком европском, азијатском, америчком или афричком селу загрми вест о нашој древној и вечној Невести Господњој, када у Риму поново засија православни првосвештеник, над нама ће се остварити речи великог пророка Исаије: "Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело…. Како су красне на горама ноге онога који носи добре гласе, који оглашује мир, који јавља добро, оглашује спасење, говори Сиону: Бог твој царује" (Ис, 9, 2; 52, 7).





Превoд са руског: Славјанка
Извор: mission-center.com