15. 2. 2010.

Младостарчество и православна традиција

О вези ирационализма с мистицизмом и демонизмом

Појава рационализма на Западу заправо је повезана са одбацивањем разума у делу спасења, јер крајности су увек узајамно повезане. Западни оци, прогласивши тезу о несазнатљивости Бога, одбацили су и свако разумно поимање Бога и сједињење с Њим кроз нетварне енергије. Протојереј Јован Мајендорф пише тим поводом: «Амбис између вере и интелекта, између Бога и пале човекове природе, наслеђен од Августина, сачуван у томизму и још распрострањенији у номиналистичкој схоластици Окаме, остао је општи признак западног хришћанства, како пре тако и после Реформације». 1 (1 Прот. Јован Мајендорф, Православље у савременом свету. с. 178.) Зато је рационализам постао нека врста компензујуће реакције на искварени опит присаједињења Божанству. Но такав рационализам је само лош мистицизам, покушај да се пустота у мистичком опиту попуни рационалним и јуридичким категоријама. Одсуство истинитог учења увек води ка лажном мистичком опиту.

Ми не знамо сву озбиљност данашњег духовног непријатеља — мистичког ирационализма. Понављајући те категоричке формуле одбацивања разума, ми невољно подржавамо ирационализам, јер је идеја ненужности ума — чисто источна и окултна идеја. У Православљу, убеђени смо, такве идеје нема, али у медитационој пракси будистичких монаха идеја о ненужности ума је фундаментална, јер је достизање нирване, по мишљењу будиста, могуће само кроз одсецање ума. «Потребно је достићи пасивно стање, немишљење, коначно пристаниште, нирвану, спокој», 1 (1 В. А. Кожевников, Будизам у поређењу са хришћанством. Петроград, 1916. Т. 2. с. 321.) — овако учи Буда. Ако је молитва — сазнајно дело, медитација је — рушење сазнања. Одбацивање ума увежбава се одређеном медитационом техником, која постепено води човека ка одбацивању мишљења. Но није ли то упадање у стање «неразумних животиња», о коме нам говоре подвижници–аскете? Јер одбацујући ум, човек одбацује и савест која га разобличава кроз реч. Човјек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком, коју кољу (Пс. 48,21), — каже се у Писму. Да, животиња поседује одређену целовитост – у њој нема раздвојености коју савест открива у човеку. У својим осећањима и представама животиња веома целовито доживљава свет; то је чини веома силном, способном за нешто што човек у својој раздвојености не може да постигне.

Превазићи раздвојеност могуће је не само путем умртвљења ума и савести, него и на други начин, који је достојнији човека. То је пут дуге словесне молитвене борбе (невидљиве борбе) са страстима, просвећења срца умном молитвом и духовним размишљањем. Овде се целосност не достиже одбацивањем словесности, већ сазревањем, стицањем пуноће разумевања. То и јесте «молчаније и тајна будућег века», о којој нам говоре свети Оци. 1 (1 Исус, опраштајући се с ученицима, обећава да ће наступити дан када Га ништа неће питати (Јн. 16,23).) «Исихија, — пише В. Н. Лоски, — то је особен хришћански израз бестрашћа, када се делање и созерцавање посматрају не као два начина живота, већ се, напротив, сливају у остварењу умног делања». 1 (Јури Воробјевски, Руски голем. с. 257.) Бестрасност даје подвижнику преизобилну благодат и такву власт над стихијама и материјом која је за наше екстрасенсе незамислива. Но то је доступно само ономе који је стекао љубав према свој твари и стога никада не користи ту власт на зло. Молчаније подвижника јесте верност Христу - Логосу и следовање Њему у аскетском подвигу. Молитва – то је словесна духовна пракса, али је њен циљ — безмолвије. «Молчаније будућег века» — није просто ћутање, већ ћутање о неизрецивом. То је созерцање нетварног света који ће, по речима светитеља Григорија Паламе, хришћани созерцавати у вечности.

Одбацивање подвига превазилажења себе у словесности је - издаја Христа, изазов Богу, покушај да се присвоји спокој и целосност на прозивзаконит, бесловестан начин. То ће увек бити осуђено на неуспех, јер је немогуће украсти «молчаније будућег века» и живот вечни. Светитељ Григорије Ниски повезује смртност са бесловесношћу. «Мртвост је са природе бесловесних, — пише он, — пренесена на природу створену за бесмртност, — могућност умирања која је била одлика бесловесне природе». 1 (1 Прот. Георгије Флоровски, Догмат и исто­рија. с. 192.)

Теозофи тврде да се «зло родило с првом искром свести». 2 (2 Писма Елене Рерих 1929-1938. Т. 2. с. 267.) Но, ако је то тако, онда је борба са свешћу борба са злом. Из такве теорије рађа се и магијска пракса одсецања свести. Маг уз помоћ различитих средстава потискивања свести (укључујући наркотике и хипнозу) бежи од речи и превазилази раздвојеност, уподобљавајући се «бесло­весним тварима». То му омогућава везу са духовима, који испуњавају његове наредбе. Власт даје осећање целовитости — достигнуте зре­лости. Међутим, то заправо води ка рушењу човека као целосног универзалног бића, усмерава га не ка духовном узрастању већ ка деградацији. Маг и хипнотизер, да би угушили вољу другог човека, теже да елиминишу отпор његовог разума, да искључе логички део његове свести. Ако покушате да се критички односите према хипнотизеру, та критика ће у њему изазвати невољну агресију (он ће вас најпре удаљити из просторије). Занимљиво је да тачно такву реакцију често изазива осмишљена молитва неког од присутних, јер и критички однос и молитва руше мост који хипнотизери граде са подсвешћу својих «потчињених». Но то је веран признак нечистоте духа, везе са злобним демонима, јер је казано: Не разобличавај нечастивца, да те не омрзне; разобличавај мудрог, и љубиће те (Прич. 9,8).

Занимљиво је да усвајање масонског мистичког опита претпоставља одбацивање разума. «Сав религиозни опит, — описује опит масона протојереј Георгије Флоровски, — расплињује се у неком таласању заводљивих и тескобних доживљаја... Разуму и његовим појмовима супротставља се Откривење. Но не само откривење, историјско или писано, колико «унутрашње», тј. неко «озарење» или «илуминација». Свето Писмо је неми наставник, који знацима указује на живог учитеља који обитава у срцу». 1 (1 Прот. Георгије Флоровски, Путеви руског богословља. с. 137.) Занимљиво је да у роману «Чевенгур» Андреја Платонова један пролетер — градитељ комунизма карактеристично формулише смисао комунистичког устројства: «Шта ће нам ум? — Ми хоћемо да живимо како ми желимо!» 2 (2 Андреј Платонов, Сабрана дела. М., 1998. Т. 2. с. 246.)

Борба са умом има мистичку позадину. Занимљиво је сведочанство једног јогина високог посвећења. По еванђељском савету: Проверавајте духове, јесу ли од Бога (1 Јн. 4,1), он је решио да провери духа који га је водио. «Исусе, дођи у моје срце, — рекао је, — ако си Ти једини истинити Бог, ја хоћу само с Тобом да будем у вези». Затим се обратио духу: «Шакти, исповедаш ли ти Исуса као Господа? Ако не, ја те осуђујем именом Исусовим». «Затим су у току два сата, — прича он, — дух Шакти и сва енергија коју сам стекао благодарећи бављењу јогом, напустили моје тело, отишавши кроз ноге у земљу. Када сам се подигао, осетио сам суштинске промене у себи. Поново сам постао Роналд Коен, онај који сам био некада веома давно. Одмах сам схватио да у моју главу навиру мисли и да почињем да мислим. Када сам био јогин, мој разум је био савршено пуст у време када сам, макар и на неколико минута, седео непомично. Потпуно одсуство мисли. Вратила су се и унутрашња осећања. Само неколико сати раније скоро ништа нисам осећао, ништа ме се није дотицало. У буквалном смислу речи, био сам пуста љуска у којој је деловао нечисти дух». 1 (1 Сид Рот, Они су се замислили. Смелост супротстављања забрањеном. World Wide Printing Duncanville. USA 1999. с. 107-108.)

У књизи «Од чега нас желе "спасити"» игуман N на најубедљивији начин доказује да су појаве повезане са тзв. НЛО - феномен демонске делатности. Позивајући се на мишљење познатог научника В. П. Казначева, игуман пише: «На молекуларно-биолошке објекте, — тврди академик, — врши утицај немолекуларна компонента која можда има неземаљско порекло и поседује негативно пси-поље. Отров спољашње биопсихичке енергије све више испуњава околни простор човека». Влаиљ Петрович црта апокалиптичку слику својеврсног интелектуалног СПИД-а који нас очекује. Инородно поље, по његовом мишљењу, пре свега поражавајуће делује на мозак. А један поражени индиви­дуум може инфицирати и до милион субјеката! На крају, читава армија инфицираних лица почиње неадекватно да прихвата и тумачи окружујућу стварност, стварајући епидемијску ситуацију «интелектуалног слива». Ова лица, на основу својих химера образују свемогуће секте, друштвене покрете чудне оријентације, иницирају конфликте разних размера. Уверити такве људе у неадекватност њиховог мишљења и делања није могуће због органских измена у неуронима можданог система. Даљи развој болести завршава се распадом личности, али је физичка активност очувана. П­ред нама је класичан пример зомбирања човека непознатим разумним силама». 1 (1 Даниловски благовесник. М., 2001. с. 51.) Но ако демони заиста побеђују ра­зум, онда је нужно борити се не само молитвом, већ и јачањем разума, јер својство ума (и сила вере) умногоме зависи од усмерења воље, у крајњем смислу, од слободног човековог избора. Православни подвижници тврде да се већина психичких болести јавља због демонске поседнутости. На руском језику такве болести се називају - силаском с ума или лишењем ума (сумасше­ствие или умалишение). Као што је познато, неки од психички болесних пред смрт поново стекну разум. Такође је примећено да психопате поседују особену сугестибилност управо у емоционалној (бесловесној) сфери. То говори о томе да је њихова болест заправо бекство од одговорности: они су предали свој ум демонима који га нису могли запосести без унутрашње сагласности човека.

Раздвојеност, ако се не превазиђе истинским путем, изазива у души човека (на подсвесном нивоу) снажну депресију. Данас многи покушавају да превазиђу ту раздвојеност путем сурогата — нпр. падањем у транс, у коме се искључује свест. Зато људи користе алкохол, наркотике, играју уз рок музику, предају се забави. Човек постаје ствар — губи се као личност. Но сва та средства у суштини су само несвестан покушај гушења умне делатности у себи. Бунт против ума — то је бунт плоти про­тив Духа, устанак похоте на образ Божији у човеку. Премудри Соломон, прошавши кроз слично искушење, горко узвикује: Похотљиво маштање развраћа ум незлобив (Прем. 4,12). А развраћени ум није способан да се супротстави похоти.

Данашња борба против Цркве води се под знамењем борбе с разумом. Зато је одлуке Архијерејског Сабора о развоју богословских наука, о увођењу обавезног образовања за пастире, нужно разумети као директан позив на наоружавање богословским знањем и разумом, да бисмо могли да пружимо отпор ирационалним антихришћанским силама. Наставити са антирационалном усмереношћу црквених проповеди XVIII и XIX века значи — бежати са поља невидљиве духовне борбе, коју Црква данас води против легиона бесова неопаганства и окултизма.

Епоха Васељенских Сабора била је за Цркву епоха оцрковљења ума, епоха борбе с јересима које су устале на Истину. Но и сваки хришћанин у свом животу пролази кроз те етапе, као и Црква, зато за њега такође наступа време оцрковљења разума. Иначе ће хришћанин бити неспособан да се бори са оним поднебесним духовима злобе који га подстичу на похоте плоти. Зато данас, када духовни живот у Цркви почиње да се обнавља у свој пуноћи, пред пастирима стоји потпуно јасан задатак— просветити разум своје пастве, посебно свих новообраћених хришћана.



Следећа страница