ДА ЛИ ЈЕ РАЗУМ НУЖАН У ДЕЛУ СПАСЕЊА?
Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума.
(Књига Проп. 9, 6)
О разуму у светоотачком богословљу и аскетској традицији
Данас се код нас појавио неки чудан однос према уму. Често се са амвона или у беседама може чути: «Ђаво дејствује кроз ум, зато уму не треба веровати — њиме се оправдава свака лаж. Зато треба веровати само осећању срца, а уму ни у ком случају. Ум је уопште потребно у Цркви одложити у страну — он само спречава да се молимо и спасавамо». Прихваћено је мишљење да су тако учили свети Оци. Али, да ли је тако?
Ако се непосредно обратимо текстовима светих Отаца, можемо видети да нигде нема никаквих изјашњења против ума. Напротив, уму се придаје веома важна улога у аскетском подвижништву. Светитељ Григорије Палама пише: «Само је мисаона и разумна природа душе саздана Богом у вишем степену по образу Божијем... «Образ» се не налази у телу, већ у уму, вишем делу човековог бића. Када би у човеку било нешто више од ума, тада би се «образ» налазио тамо». 1 (1 Човек. Мислиоци прошлости и садашњости о његовом животу, смрти и бесмртности. М., 1991. с. 153-154, такође: Георгије Мандзаридис, Обожење човека. с. 9.) Њега подржава светитељ Григорије Богослов: он сматра да је «душа нека Божанствена струја која нам долази свише … а њен владалац је — ум». 2 (2 Св. Григорије Богослов, Дела. СПб., 1903. Т. 2. с. 178.) Преподобни Макарије Велики назива ум «управитељем срца», а преподобни Антоније Велики велича га као «орган духовног раста».
«Божанственост је ум и реч... — каже светитељ Григорије Ниски, — У самом себи видиш и реч и разумевање, подражавање истинитом уму и речи». 3 (3 Свешт. Андреј Лоргус, Православна антропологија. с. 178.) Ум је, по мишљењу Отаца, «до извесног степена сродан Богу, служи као Његов умни образ, и управо зато можемо да сазнамо нешто о природи Божанства» (Ориген). 4 (4 Исто. с. 178.)
Зато Оци саветују да ум «вежбамо, да би био светао и чист и да би могао правилно да разликује шта се захтева од нас, да би очистио душу од страсти и украсио је врлинама». 1 (1 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. М., 1996. с. 44.) Ум је нужан да би се душа очистила од страсти. «Страст је неразумна љубав, — објашњава преподобни Максим Исповедник, — или слепа ненавист». 2 (2 Преп. Максим Исповедник, О љубави//Дела. М., 1993. с. 126.) Дакле, избављење од страсти могуће је путем разумевања – путем привођења неразумне љубави разумној, или стицањем зрелости у души, која одстрањује њено слепило. Али «ум је у души», говори преподобни Јован Дамаскин, исто што и «очи у телу», — он је «дух» који созерцава то што се дешава у души. 3 (3 Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере. Репринт. М., Ростов-на-Дону, 1992. Књ. 2, гл. 13. с. 213.) Зато управо он избавља душу од слепила и исцељује је од страсти. Очишћење од страсти представља најважнији задатак у делу спасења, стога ум поседује и сотериолошко значење. Уз помоћ ума долази до обожења човека. У почетку се, каже светитељ Григорије Палама, ум присаједињује Божанској светлости, а кроз њега и тело постаје подобно светлости. По важности која одређује духовно делање, занимање умом налази се на другом месту после молитве. «Све слободно време после молитве, — поучава Никодим Светогорац, — употребљавај на читање и размишљање». 1 (1 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. с. 314.)
Такав однос светих Отаца према разуму потиче из Светог Писма. Почетак је мудрости — страх Господњи, — поучава у причама Соломон, — и знање је светијех ствари — разум (Књига Проп. 9,10). Ако је помоћу разума могуће спознати Свето, онда је његов значај у духовном животу непроцењив. Зато се стицање разума у Светом Писму разуме као благословено дело, које води човека ка блаженству (Књига проп. 3, 13). Апостол Павле, обраћајући се Ефесцима, моли их да не живе више као што живе многобошци у ништавности свога ума, јер је њихова мисао помрачена (Еф. 4,17-18). Он их позива да скину са себе старога човека који пропада због варљивих пожуда, па да се обнове духом свога ума и да обуку новога човека (Еф. 4,22-24). Треба подвући да облачење у новог човека апостол везује са обнављањем ума. Уопште је нови човек дужан да уђе у пунолетство ума. Не будите детињастих мисли , — поучава апостол Коринћане, — у злоћи будите нејаки, а мислима будите зрели људи (1 Кор. 14,20).
Ум је, по мишљењу апостола, дужан да учествује у молитви. Молићу се Духом, — говори он, — али молићу се и умом (1 Кор. 14,15). Ове речи немогуће је спојити с тврђењем појединих свештеника да ум у време молитве треба да буде искључен. Зато је, по њиховом мишљењу, добар црквенословенски језик, јер је текст неразумљив, — ум не узима учешће у молитви. По тој логици, онда је још боље молити се на латинском или на језику неког афричког племена – ту већ ништа неће бити разумљиво и ум се не може укључити у молитву чак ни при постојању усрдне жеље.
Но, без ума је духовни живот немогућ, јер је живот духа у човеку везан са умом посредством речи. «У човеку су ум, реч и дух, — каже преподобни Григорије Синаит, — и нити ум бива без речи, нити реч без духа, већ су увек један у другом, и сами по себи. Ум говори посредством речи, а реч се пројављује посредством духа». 1 (1 Свешт. Андреј Лоргус, Православна антропологија. с. 156.) Дакле, ако заиста искључимо ум у молитви, онда таква молитва не може бити духовна.
Молитве које су саставили свети подвижници несумњиво одражавају њихов молитвени опит и имају вероучитељни смисао. Ако је молитва неразумљива ономе који се моли, бесмислено је говорити о усвајању њеног садржаја. У таквом случају молитва постаје нека магијска мантра која делује просто због њеног изговарања (ex opere operato). Но благодатна молитва, по мишљењу Отаца, увек је повезана са умом. «Благодат се, — говори Дијадох Фотикијски, — скрива у дубини ума, у умном осећању». Преподобни Евагрије Понтијски називао је молитву беседом ума са Богом. Зато је неопходно изучити језик молитве (учинити молитву разумљивом), јер на том језику ми разговарамо са Богом.
У аскетској традицији молитвени подвиг који омогућава приближавање подвижника Богу назива се умним делањем, не срдачним, већ управо умним. Оно је повезано с произношењем речи и спознајом смисла садржаног у тим речима, тј. са духовним размишљањем. Размишљати без ума није могуће. Да би се у молитви сачувала нит разумевања, подвижници препоручују да се при појави првих знакова аутоматизма успори њено произношење, па чак и прекине.
Псалтир, по коме су се у сва времена молили подвижници-аскете, садржи псалме који имају карактеристично упутство: «у разум». Размишљање је — важно дело у аскетици. Умеће поређења смисла речи и извођење правилних закључака на основу тога омогућава откривање лажи и помаже да се избегну. Такво умеће се још назива логика. Но са одбацивањем ума ми одбацујемо и логику, — а тиме себе лишавамо главне борбе с лажју. Не сме се заборавити да је у Писму «оцем лажи» назван ђаво (Јн. 8,44), а да је једно од имена Божијих — Логос. Јер Господ твори правду (Пс. 102,6) и љуби правду (Пс. 32,5). Логика је лек од заблуда незрелог или нездравог ума. Логика дејствује до одређених граница; откривење о Богу могуће је изразити само логичким парадоксом — антиномијом. Но то не значи да се свака противречност у здравом смислу (у формалној логици) може оправдати одговарајућим парадоксом. У тој сфери логика потпуно испуњава своју функцију.
Свети Оци су имали веома озбиљан однос према нарушавању логичког устројства мисли. Светитељ Григорије Ниски у канонској посланици пише о томе: «...греси који се односе на мисаону способност душе, признати су од Отаца као веома озбиљни». Логика је неодвојиво својство разума, - без логике нема ни самог разума. Нарушење у логици је нарушење разума; без разума човек постаје незаштићен у односу на лажи, а лаж доводи до моралног пада. Зато нас Писмо и позива: Чувај здравомислије и разборитост (Књига проп. 3,21).
Многи светитељи који нису поседовали велике способности расуђивања, имали су изузетно развијено морално осећање које им је помагало да разликују оне суптилне нијансе греха, над којима се ми чак никад и не замислимо, — то је нарочити дар Божији. Код грешног човека морално осећање је у знатном степену атрофирало, и он без разума не може: својство ума као што је непристрашће чини га незаменљивим при моралном избору. Оно проверава све покрете срца, све његове импулсе — и тамо где ти импулси прелазе у страст, разобличава ту страст у лажи коју открива кроз противречност мисли.
Срце напојено лажју не може да пружи истински мир. Но разум, који се обнавља кроз логику и истину, може да утиша срце усталасано лажима — он формира и осећања. Светитељ Филарет (Дроздов) на примеру проповедника показује како ум дејствује на срце. «Убеђеност ума проповедника, — пише он, — сама по себи у њему поново рађа живо осећање срца». «Неправилна осећања су – од ума», — говори преподобни Јован Лествичник. А преподобни Максим Исповедник повезује настанак зла с неправилним односом према уму: «Кажу да зло не би постојало у бићима кад не би било силе која привлачи њему. Но та сила није ништа друго до занемаривање природних енергија ума». 1 (1 Преп. Максим Исповедник. О љубави//Дела. М., 1993. с. 118.) «Узрок страсти је — осећање», — открива нам тајну настанка страсти преподобни Јован Лествичник. Страст почиње емоционалном привезаношћу, пријатним осећањем. И жена видећи да је дрво... милина гледати и врло драго ради знања (Пост 3,6) — тако се у Библији говори о томе шта је претходило грехопаду.
Човек није хармонично биће (као што су тврдили древногрчки философи), већ хијерархично. Емоционална сфера у тој хијерархији заузима потчињени положај – нижи од духовне и умне сфере. Управо због тога што је емоционална сфера слабији део у хијерархијском устројству човека, у аскетици постоји принцип потискивања душевних емоција и борбе са страстима помоћу ума (умно делање), јер «неправилна осећања» (страст) происходе од ума. Но, «спремиштем помисли» подвижници називају срце, јер помисли (тј. страсне емоционалне привезаности) долазе кроз њега. Трезвеност је борба ума за чистоту срца, јер слепо срце код палог човека не разликује ове привезаности. Дати срцу на вољу – значи дати неконтролисану власт страстима. Ум поседује способност самоконтроле, самоограничења, и зато човек, ослањајући се на свој разум и логику, може да разликује и контролише своја осећања.
Сам аскетски подвиг спасења почиње стицањем расуђивања без кога се, по мишљењу светих Отаца, не може приступити никаквом делу. 1 (1 Светитељ Василије Велики каже да се ниједно дело не може чинити без расуђивања.) Нека је само сваки потпуно уверен у своје мишљење (Рим. 14,5), — поучава апостол. У грехопаду првог човека, иако је срце било побеђено више него ум, ипак је прво пострадао ум. «У Адаму ум није само пао, већ је први побеђен, — говори светитељ Григорије Богослов, — и ономе што је преступило, томе је спасење било најпотребније». 2 (2 Јер. Олег Давиденков. Догматско богословље. с. 108.) То значи да је прво ум морао да буде очишћен и обновљен. «У којој мери човек очисти свој ум, у тој мери он види славу Бога», — говори преподобни Јефрем Сирин. «Јер као што светлост очију, сјединивши се са сунчевим зрацима, постаје савршено светло и на тај начин омогућава виђење чулних предмета, тако и ум, поставши једно са Господом, благодарећи томе јасно сагледава духовне предмете», 3 (3 Триод. 1,3,28. Георгије Мандзаридис, Обожење човека. с. 28.) — као да продужава његову мисао светитељ Григорије Палама. Очишћење ума у аскетици представља се као борба са ђаволом. Преподобни Силуан Атонски каже о томе: «Ум се са умом бори — наш ум са умом непријатеља». 1 (1 Јури Воробјевски. Руски голем. М., 2004. с. 47.) Ако човек сам не користи ум, каже старац Пајсије Светогорац, користи га ђаво.
Зато аскете увек особену пажњу поклањају уму. У аскетици чак постоји дисциплина као што је «аскеза ума», — интензивно читање и размишљање које омогућава очишћење ума. И таква пракса нипошто не противречи опиту молитвеног подвига већ, напротив, и саму молитву чини делотворнијом. Молитвени подвиг код исихаста захтева напрезање свих сила, унутрашњу усредсређеност, у чему ум има улогу руководитеља или координирајућег центра. Благодарећи умним силама могуће је усредсредити силе и енергије, а и супротно, расејати их, усмерити део силе на неко неопходно дело, не остављајући главно – молитвени подвиг. Светитељ Григорије Палама у «Тријадама» 2 (2 Полемичко дело св. Григорија Паламе, написано с циљем да разобличи учење Варлаама Каламбријског, у коме светитељ излаже основе исихазма.) описује тај координациони принцип рада ума, називајући га «умом-епископом».
Следећа страница
