15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција


О погубним последицама наше неодговорности


Недавно сам с једним свештеником разговарао на ову тему. Дозволићу себи да се на њој задржим, јер је веома симптоматична и типична. Наш разговор је стално западао у ћорсокак — никако нисмо могли да постигнемо сагласност око одговора на питање: да ли је за Цркву корисна или погубна ситуација када мироточења на самом делу нема, али се његово присуство објављује са амвона. Баћушка је покушавао да ме убеди да та ситуација није једнозначна: «Јер буди у људима побожност и веру, зато све зависи од тога с које стране се на то гледа». Тада сам решио да заоштрим ситуацију и поставим питање на другачији начин: «Може ли лаж бити корисна а не погубна за Цркву»? На то ми је баћушка одговорио да он није овлашћен да одговара на таква сложена богословска питања. Приговорио сам да то није богословско питање, већ сасвим просто, морално питање које претпоставља избор и захтева једноставан еванђељски одговор: да, да, не не; а што је више од овога, од лукавог је (Мт. 5,37). Лаж је лаж, — продужио сам, — и не може постати истина. Ђаво је отац лажи (Јн. 8, 44) и њен извор. Господ твори правду (Пс. 102,6) и љуби правду (Пс. 32,5). Који не чини правду, није од Бога (1 Јн. 3,10) — ту фразу, узгред, апостол користи у контексту разликовања деце Божије од деце ђавола. Зато лаж не може бити корисна – она може бити само рушилачка, као и сва дела ђаволова. Само су језуити сматрали да лаж може донети корист за Цркву. 1 (1 Ми смо уопште склони да се лакомислено односимо према лажи, као да је то невини грех, међутим, о уделу лажаца у Апокалипси недвосмислено и потпуно конретно је казано — то је мучење у језеру, које гори од ватре и сумпора (21, 8). На другом месту Откривења пише да у Јерусалим неће ући нико ко чини нешто гнусно и лажно (21, 27).)

Свештеник је, саслушавши све то, одмахнуо главом и замишљено приметио да нема благослов да се бави апстрактним богословским питањима, па и мени саветује да то не чиним, већ да поступам по послушању у сваком конкретном, а не апстрактном случају. Покушао сам да објасним баћушки да могу настати такве екстремне ситуације када је немогуће избећи личну одговорност и да ми сами морамо да одлучимо како да поступимо, — и тада такво апстрактно бого­словско питање може постати сасвим конкретно питање нашег личног учешћа или неучешћа у злу. Но то није дало никакав резултат — наш разговор, савршивши по инерцији још неколико кругова у којима смо поновили оно што је раније речено, био је исцрпљен, па смо одлучили да се вратимо на њега кроз годину или две.

У том тренутку сам помислио да је то изгубљено и у нашем црквеном животу и да смо лишени моралног осећања које нам говори: «да, да; не, не» (шта може а шта не), - ако треба да ступамо у богословске дискусије тамо где би требало просто да поступимо по заповестима Божијим, које нам забрањују да лажемо (не лажите и не обмањујте један другог (Лев. 19,11) и да лажно сведочимо (Исх. 20, 16). По послушању ми смо спремни да прекршимо и заповест. Не издајемо ли Бога када остајемо верни таквом послушању? Не постајемо ли у нашем расуђивању слични оним библијским лицима који су, говорећи: «корван», заменили реч Божију људским предањем (Мт. 7,13)? Да, то што смо изгубили у нашем црквеном животу јесте неспособност да лаж просто назовемо — лажју, грех — гре­хом, неспособност да одмах осетимо: шта се може чинити, а шта не. Зато се овде и ради о неодговорности маскираној послушањем. А неодговорност и лаж, макар и невољна, могу да постану рушилачко начело за Цркву.

Мајка мог познаника недавно се крстила и почела да посећује храм где је неосновано објављено мироточење икона. У њој се родила велика сумња: чинило јој се да су трагови настали од контакта с људима. Испричала је сину за ту своју сумњу. Ето, рекли су, какво је у њој искушење, како је неверујућа. У њој заправо није било никаквог искушења, већ се радило о нормалном трезвеномислију, које се и захтева у Цркви. Представимо себи овакву ситуацију: та недавно обраћена хришћанка, која у све верује без икакве сумње (на њеном месту, узгред, може се наћи и било који други човек), види овакву слику: неко, помазан освећеним јелејем, прилази икони и оставља на њој уљани траг, а неко други, ко није видео како се траг образовао, извештава о томе баћушку и - икона се проглашава мироточивом. 1 (1 Овде описујем могућу ситуацију, али је она заснована на истинитим чињеницама. Један познаник ми је испричао да је његова малолетна кћерка, која се по дечјој навици облизивала језиком, пришла икони и оставила влажан траг. Жена која је била иза њих спазила је траг и рекла баћушки. Баћушка је потом све парохијане обавестио о мироточењу иконе.) Шта она мисли о свештенослужитељима, о Цркви? Е, то ће бити истинско искушење. Хоће ли успети да га савлада? Неће ли рећи у срцу — сва њихова чуда су таква и они су обмањивачи? Ето и таква лаж, макар и несвесна, може постати рушилачка за Цркву.

Таква лаж, макар проистекла из неодговорности или незнања, постаје профанација светиње, профанација Цркве. То већ није прослављање светиње, већ њено унижење. Лаж је увек профанација, и Бог се не може славити лажима, већ се Бог слави, као што је речено у псалму, за правду Његову (Пс. 7, 18). Иза лажи увек се скрива нека страст која се у њој укорењује и почиње да се развија у човековој души.

Истинско мироточење је прослављање Бога. Созерцавајући мироточења, ми хвалимо Бога и прослављамо свете које Сам Господ прославља тим мироточењем. Лажно мироточење је увек повод да прославимо себе: «Ето како смо ми посебни, како смо благочестиви да код нас све иконе мироточе». То није хвала Богу, већ човеку, а у крајњој линији - ђаволу, који ту духовну страст кроз лаж укорењује у човеку.

Зато корен нетрезвеног односа према светињи треба тражити у нашим страстима. Ми можемо досегнути истинску духовну зрелост (тј. сазрети, дозрети до разумевања) само побеђујући наше страсти. А за то је, по Оцима, неопходна трезвеност. Но без здравомислија нема ни трезвености. И управо да се не би заносили, падали у хистерију која нас присиљава да тражимо чудесну потврду своје «праведности» и свог «благочешћа», јер род лукави тражи знамења (Мт. 12,39), наши преци су и установили такву отрежњујућу бирократску процедуру за испитивање аутентичности мироточења икона.

Зар није време да се та процедура врати у обичаје Цркве? У супротном, имајући у виду наше свеопште незнање и неодговорност, ризикујемо да упаднемо у саблажњавајућу хистерију бесконачног тражења чудесне потврде нашег «благо­чешћа», чиме наносимо и себи и Цркви непоправљиву духовну штету.




Следећа страница