15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција

Богу нас приближава покајање. Свети Оци су називали покајање другим крштењем, које нас сједињује с Богом. 1 (1 Преп. Јован Лествичник, Лествица. СПб., 1996. с. 70.) Да би се покајали, неопходно је увидети свој грех, — ум, по мишљењу Отаца, види грех. «Почетак просвећења душе и признак њеног здравља, — каже преподобни Петар Дамаскин, — јесте почетак сагледавања својих сагрешења, по свом мноштву сличним морском песку». 2 (2 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 2. с. 410.) Спасење није могуће без покајања, без сазнања свог греха. Но свест о греху, његова спознаја није могућа без његовог именовања, а именовање није могуће без расуђивања. «Расуђивање код почетника је истинско познање свог душевног устројства, — поучава преподобни Јован Лествичник, — код средње узнапредовалих оно је умно осећање које непогрешиво разликује истинско добро од природног и од оног које је противно добру; код савршених расуђивање се налази у душевном разуму, дарованом Божанским просвећењем, који својим светилом може просвећивати и оно што је тамно у душама других». 3 (3 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. с. 180.)

У пракси Цркве тајинству приступања Телу и Крви Христовим увек претходи покајање. Но, тај после крштења најважнији чин у Писму је назван грчком речју metanoia, што се најправилније преводи као «преумљење». Преображавајте се обнављањем свога ума, да бисте могли да разаберете шта је воља Божија (Рим. 12,2), — поучава апостол. Чини се да је познање воље Божије сазнајни, умни акт. Зато је и сам хришћански пут ка Богу — пут формирања (развоја) правилног сазнања. Пази на самога себе и на науку, истрај у томе. Јер чинећи ово спашћеш и самога себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16), — заповеда нам апостол Павле. Но, без размишљања није могуће савршити никакву промену ума. Светитељ Игњатије Брјанчанинов, уопштавајући опит древних отаца-подвижника, пише о улози размишљања у аскетици: «Људи обично умањују значај мисли, јер нису довољно пажљиви при примању мисли. Но, примање правилних мисли рађа све добро, а примање лажних мисли рађа све зло. Мисао је слична бродском кормилу: од невеликог кормила зависи смер, а у великој мери, и судбина читаве огромне машине». 1 (1 Дела епископа Игњатија Брјанчанинова. СПб., 1905. Т. 4. с. 509.) «Лажним мислима, — објашњава светитељ, — увек саприсуствује и садејствује тамни и лукави дух прелести. Отац лажи је — ђаво, тако говори Еванђеље; лаж је — ђаволско својство. Усвојивши лажне мисли усвојио си ђавола, ступио у сродство са одбаченим ангелима, удаљио се од сједињења са Богом, учинио то сједињење неприродним. А онај ко је туђ Богу — туђ је спасењу и духовном животу.

Чувајмо себе од лажних мисли и срдачних осећања које из њих проистичу. Из таквих лажних мисли и осећања састоји се такозвана «прелест», или самообмана, која има безбројне видове - према степену и врсти лажних мислих и осећања које човек прихвата као истините». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, Писмо 58//Дела. СПб., 1905. Т. 4. с. 524-526.)

У светоотачком богословљу ум није супротстављен срцу, како се то данас често мисли. Напротив, свети Оци говоре о браку ума и срца, у коме се ум и срце хране један од другог, стичу нова својства - присутна у преобраћеном човеку. «Умна или унутрашња молитва, — објашњава Никодим Светогорац, — настаје када човек, сабравши ум унутар срца, отуда не гласном већ безмолвном речју узноси своју молитву Богу». 2 (2 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидиљива Борба. с. 286.) У том сједињењу «ум се, — по речима преподобног аве Исаије, — стара о души и храни је непрестано, док она не роди с њим и он не васпита њену децу. И, на крају, они постају једно срце, душа се покорава уму». То старање ума о срцу се и назива њиховим браком.

Духовни живот поседује целовитост која обухвата «све структуре човека». Рушење те целовитости руши човека. Ум, одвојен од срца, хладан — неспособан је за саосећајност којом га прожима састрадално срце. Али и осећајно срце не може без ума пројавити истинско саосећање и љубав, јер нема у себи неопходну чистоту и умеће да распознаје лажна осећања. Свети Оци називају срцем обновљену целосност човекове природе у браку ума и срца.

У аскетици постоји одређени ред у духовном делању. Свети Оци, светитељ Игњатије Брјанчанинов говори о том реду, «прво уче обуздавању нечистих стремљења нашег тела, да би се оно учинило лаким, способним за духовну делатност, а затим се обраћају уму, исправљају његов начин размишљања, чистећи га од мисли које смо усвојили по нашем паду, замењујући их мислима обновљеног човековог бића, живо изобра­женог у Еванђељу. Са исправљањем ума свети Оци се старају о исправљању срца, о промени његових навика и осећања. Очистити срце је теже од очишћења ума: ум, убедивши се у исправност нове мисли, лако одбацује стару, лако усваја нову; но заменити навику другом навиком, осећање другим осећањем, то је – труд, то је – напорна, дуготрајна делатност, то је – борба невероватна». 1 (1 Еп. Игњатије Брјанчанинов, Писмо 44//Дела. СПб., 1905. Т. 4. с. 497-500.)

Господ тачно указује на извор из кога проистиче све зло света, и тај источник није ум, него срце човека. Он говори: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле (Мт. 15,19). Све док је злодело само мисао, њега је лако могуће разобличити благочестивим размишљањем. Када га неразумно срце прими, оно постаје опасно јер се може остварити - много је теже победити зло у стадијуму срдачног примања. Зато подвижници увек гаје опрезан однос према неочишћеном срцу. «Ја не знам за други пад монаха, — поучава ава Доротеј, — осим оног када он верује свом срцу». 2 (2 Митр. Трифон (Туркестанов), Древнохришћански и оптински старци. М., 1997. с. 82.) Зато се слободна срдачна молитва строго забрањује пре распознавања и очишћења срца.

Чистота срца зависи од чистоте ума: ако у уму нема прљавих мисли, неће их бити ни у срцу. Светитељ Теофан Затворник у писму будућем старцу Теодосију Каруљскоме пише: «Ако се пази на себе и исправљају мисли и разлуче осећања и правилно се обнове и држе, све ће доћи у ред... Не допуштај зле мисли — и заувек ћеш затворити двери своје душе за сатану». 1 (1 Руски Паломник. 2001. № 24. с. 105.)

Ако се непросвећеном срцу пусти неконтролисано на вољу, човек може «упасти у уображавања и маштања», а то је, по мишљењу Отаца, «својство неразумних животиња, а не својство разумних бића». 2 (2 Блажене успомене старац Никодим Светогорац, Невидљива борба. с. 171.)

Маштање (тј. уображавање, фантазирање) подвижницима се није дозвољавало — сматрано је ђаволским наговором, а сам ђаво је називан фантазер. «Реалност, — каже преподоб­ни Јустин (Поповић), — у суштини није ништа друго до логосност». 3 (3 Преп. Јустин (Поповић), Достојевски као пророк и апостол православног реализма. Минск, 2001. с. 15.) У изображењима која користи маштар, садржај и форма су сједињени, при чему садржај нема ону јасност као у појмовима-речима. Ова мешавина садржаја и форме може довести до деформације сазнања (прелести) — имагинарна реалност може бити прихваћена као истинска реалност, што се и дешава у лажи. Зато је свако изображавање на молитви забрањено. Речи молитве, будући да имају јасан садржај, не дају подвижнику могућност за изображавања. Отуда савети да се проникне у смисао прозбе као и да се прекине молитва када се садржај молитве затамни. 1 (1 Прот. Георгије Флоровски, расуђујући о карактеру руске културе, примећује у њој два веома интересантна аспекта. «Важно је разликовати духовна и душевна устројства, — пише он. — Ову разлику можемо у датом случају овако одредити: «дневна» култура била је култура духа и ума, то је била и «умна» култура; док је «ноћна» култура област маштања и изображавања... У суштини, унутрашња динамика културног живота увек се одређује узајамним дејством таквих устројстава и стремљења» (Прот. Георгије Флоровски, Путеви руског богословља. Париз, 1937. с. 3).) Молитва је сазнајно дело, не само емоционално општење. Молитва је и ученичко дело, јер су највећи део молитвених текстова — поучни текстови.

Изображења су подвижници називали «свој­ством неразумних животиња», тј. само изображење су доводили у однос са душевно-телесним нивоом који поседују и животиње. «Изображење је спо­собност формирања и задржавања образаца — способност примитивна... најнижа, — поучава светитељ Теофан Затворник. — Већ због тога не треба дозволити преношење изображења на вишу област каква је молитва... Ако допустите изображења, то јест, опасност од молитве маштаноме ... Запамтите шта је речено о старцу који је образно представљао Бога. Када су му објаснили да тако не треба да чини, рекао је: «Узели сте ми Бога!»... А од њега нису узели Бога, већ његово маштање». 1 (1 Св. Теофан Затворник, Зборник писама. М., 1900. с. 24-25.) Про­цес мишљења је неодвојив од разумевања речи, а то омогућава да човек не скрене на нижу сферу него да се присаједини вишој, духовној, Јер је реч Божија жива, и делотворна, и оштрија од сваког мача с две оштрице, те досеже до растављања душе и духа, зглавака и мождине, па суди мислима и смерањима (Јевр. 4,12).

Ко је дубоко испитао своје срце, тај се могао убедити да његово срце представља џунглу — са чудним, егзотичним биљкама, где не допире светло, и мноштвом дивљих животиња. Загревање таквог срца може довести до бујања растиња у џунгли која ће потом сасвим престати да пропушта светлост, када ће се у непрегледној тами развити крвожедне грабљивице. Само чисти срцем... могу Бога видети (Мт. 5,8) — безосећајно срце није способно да Га види и да спозна Његову вољу. Поверење необузданом и «необрезаном» срцу јесте поверење својим страстима. Зато је неопходно да наше срце слуша ум који је способан да га просвети. «Који има богољубив ум, тај је просвећен срцем и гледа Бога умом својим, — открива тајну умозрења свети Атанасије Велики. — Као што је тело без душе мртво, тако је душа без ума неделотворна (бесплодна) и Бога не може имати као достојаније своје».

Преподобни Исак Сирин открива и другу тајну ума, чија созерцања воде «у област савршене љубави». Љубав се «усељава у чисту душу». Но, чистота душе стиче се увођењем ума у созерцање. «Ово созерцање, — поучава он, — постаје храна ума, док не дође у стање да прими созерцање које је више од првог, јер једно созерцање води човека у друго, док ум не буде уведен у област савршене љубави». 1 (1 Преп. Исак Сирин. Подвижничка слова. Слово 55. М., 1858. с. 389.) Свети Оци уопште приписују уму ову вишу созерцатељску способност. Митрополит Филарет (Дроздов) пише: «Неопходно је... да никакву, чак ни у тајни скривену премудрост не сматрамо туђом и таквом да нам не принадлежи, већ да у смирености устројимо свој ум ка Божанственом созерцању». 1 (1 Беседа на дан обретења моштију св. Алексија. Прот. Георгије Флоровски, Догмат и историја. с. 130.)

Само хришћанство, по речима светитеља Григорија Ниског, «јесте уподобљење Божанству». 2 (2 Св. Григорије Ниски, Дела. М., 1868. с. 217.) Хри­стос назива Себе Истином, зато уподобљење Божанству јесте уподобљење Истини, следовање Истини. Но зар је могуће такво уподобљење одбацивањем словесног, умног делања, јер ми Бога нашег још називамо Слово. У том уподобљавању ум је најважнији помоћник. Може се рећи да без ума нема хришћанства, јер је без ума немогуће уподобљење Христу.

Хришћани никада нису одбацивали знање о свету, ученост, а такво знање захтева напрезање ума. «Сваки који има ум, — поучава светитељ Григорије Богослов, — признаје да је ученост за нас прво добро. И не само благородна уче­ност, која... за свој предмет има спасење и лепоту оног што се созерцава умом, већ и ученост спољашњу, које се многи хришћани из незнања гнушају као непоуздане, опасне, која удаљава од Бога». 3 (3 Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве. М., 2001. с. 113.) У том погледу нам свети Оци дају пример разноврсних знања. Блажени Јероним каже: «Не знаш чему више да се дивиш у њима: дубоком разумевању речи Божије или светској учености». 1 (1 М. А. Новоселов, Писма пријатељима. М., 1994. с. 248.) Светитељ Филарет (Дроздов) тачно одређује однос истинске вере према знању: «Вера Хри­стова— није у непријатељству са истинским знањем, зато што није у савезу с незнањем». 2 (2 Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве. с. 109.)

У православној иконографији постоји икона Богородице «Увећање ума». Како повезати духовну праксу молитве пред овом иконом с тврђењем појединих свештенослужитеља о ненужности ума? Из житија преподобног Сергија Радоњежског и светог праведног Јована Кронштатског знамо да су и један и други у дечјим годинама имали озбиљне тешкоће у учењу - због одсуства интелектуалних способности. Ако за светост ум не би био нужан, онда је неразумљиво: зашто их Бог није оставио у блаженом незнању чистоте њиховог срца, већ их је ипак подстакао на молитву и дао им блиставе умне способности?

Човек је образ и подобије Божије; он је призван на савршенство, на савршенство које поседује Бог (Мт. 5,48). Наше расуђивање било би веома чудно ако би сматрали да Бог не поседује савршенство ума. Зато човек, улазећи у Једино Тело Христа – у Цркву, уопште не сме да одбацује ум, већ је, напротив, дужан да га усавршава.

Ово што је казано у потпуности доказује да православно Предање не садржи у себи негативан однос према уму, који се код нас појавио у последње време. Напро­тив, и у Светом Писму и код светих Отаца у аскетској пракси сва важнија духовна делања која приближавају човека Богу и воде га на пут спасења, једнозначно су повезана са умом. 1 (1 Сагласно 19 правилу VI Васељенског Сабора, «предстојатељи цркве... Пак и кад се породи какав спор о некоме мјесту у светом писму, никако друкчије да то мјесто не тумаче, него како су га изложили у својим списима видјела цркве и учитељи». Зато они који излажу и објашњавају улогу разума противно учењу светих Отаца, иступају против тог правила.) У делу спасења ум је инструмент моралног усавршавања, узрастања личности и формирања духовности.






Следећа страница