15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција

ДА ЛИ ЛАЖ МОЖЕ ДА БУДЕ КОРИСНА ЗА ЦРКВУ?


(О мироточењу истинском и лажном)

Чуда и духовне спекулације


«Наше времe је посебно — ми живимо уочи ...» — хришћани су увек живели с таквим осећањем времена. И то осећање је истинско, јер сваки хришћанин живи у очекивању будућег живота, у жеђи за променама и у овом животу. Управо то очекивање будућег живота, које је и сада присутно, рађа осећање да је наше време особено. Наше време се, у психолошком смислу, можда ни у чему не разликује од времена у коме су живела ранија покољења хришћана, но за нас је оно ипак особено. И у том доживљају времена се за свако наредно покољење хришћана скрива аутентично осећање краја који се приближава. Зато је и време у коме ми живимо - увек посебно, увек непоновљиво.

Особеност нашег времена испољава се у томе што се посвуда дешавају масовна мироточења икона. «Шта то значи? — ломе главу хришћани. — да ли нас Господ обавештава о будућим невољама, укрепљујући нашу веру мироточењима, или је то пројава милости Божије, коју Он обилно излива на Цркву?»

Тешко да можемо одговорити на ова питања. Једно је ипак јасно: мироточење је пројава славе Божије, и у њему нам Бог показује Своју власт над материјом, коју је Он саздао и потчинио Њиме установљеним законима. Зато је мироточење — велико чудо, које Господ јавља Својим чадима као веродостојан доказ Његове Свемоћи.

Вера да човек није потчињен законима узрочних веза и да може да их надвлада, природна је за човека. Он је богоподобно биће, зато је чудо иманентно својствено човеку. Међутим, оно што је природно за човека обновљеног и обоженог, није природно и за палог. Обновљена природа појављује се на путу ка Богу. И ту природу у пуноћи су пројавили свети, који су, приближивши се Богу подвигом вере, творили и творе чуда. Вера у чуда није само вера у свемоћ Бога, него и вера у савршенство истинског човека, коме се могу открити тајне битија, јер је човек призван Богом на сарадњу с Њим.

Вера у чуда је вера у будућност човека, вера у то да ће у будућем материја бити потчињена духу. Зато смо дужни да се односимо према чудима с нарочитом одговорношћу и озбиљношћу. Међутим, та одговорност нам ипак данас недостаје.

Наша убеђеност у тајанственост света, у његову чудесност, често постаје предмет религиозне спекулације — склони смо да пренесемо то знање и на појаве које се могу објаснити веома просто, будући да проистичу из закона узрочних веза. Зато би било добро да се од наших предака учимо одговорности и озбиљности у приступу том делу. До револуције поредак је био овакав: чим се на икони примети точење мира, одмах се о томе извештава епархијска управа која затим шаље комисију ради детаљног испитивања сведока, пажљивог посматрања иконе, њеног положаја, услова у којима се чува.

Уколико комисија утврди да постоји разлог за веровање да икона заиста мироточи, одређује се друга комисија, која спроводи специјално испитивање: утврђује да ли су уљани трагови на икони могли да се образују на неки природан начин. Уколико комисија ни овде не нађе никакав повод за сумњу, икона се обавезно ставља у киот, затвара, а у неким случајевима се поставља и заштита. И тек тада, када се та дугачка бирократска процедура испоштује, а на икони се и даље појављују уљани трагови, икона се проглашава мироточивом.

Овде природно изниче питање: «Зашто је потребна тако дугачка бирократска процедура? Како је уопште настала?» И одговор се намеће сам по себи: «Очигледно да је било много случајева када су мироточењем сматрани трагови који су случајно настали: када се људи приближе икони после помазивања из кандила или помазивања освећеним јелејем итд». 1 (1 У време Петра I проглашавање лажних чуда сурово је кажњавано — упућивањем на присилан рад или одсецањем носа. Само постојање таквих казни говори о томе да је та појава била толико распрострањена да су морали с њом да се боре законским методима.) Наши преци су установили дугачку процедуру за утврђивање аутентичности мироточења управо да би се избегле сличне случајности. Све те етапе су имале за циљ да се избегну заблуде, да не би неком невољном грешком била исмејана светиња. И то показује њихов озбиљан приступ религији, чуду.

Данас видимо да под утицајем огромног броја случајева истинског мироточења влада нека масовна хистерија, која рађа нездраву духовну атмосферу. Сви се налазе у стању сталног ишчекивања чуда. «Када иконе свуда мироточе, онда и код нас треба да мироточе, - зар смо ми гори од других?! Зар се ми лоше молимо?! Ми сваког дана читамо акатисте!» — таквим гордељивим расуђивањем и почиње та болест. Затим све то прелази у систематско тражење трагова мироточења — и, природно, под утицајем те доминанте тражења, без критичке свести, такви трагови се и налазе. Сваки уљани траг на икони се одмах, без провере, проглашава мироточењем. Био сам присутан када је икона, тек освећена пре богослужења, после службе (радило се о полијелејној служби, на којој се врши помазивање и многи после тога, помазани, прилазе иконама) одмах проглашена мироточивом.

Овде је неопходно да имамо у виду мудрост наших предака који су установили ову дугачку процедуру за признање мироточивости иконе. Јер чак и у случају да све иконе у храму мироточе и да је њихово мироточење потврдила комисија, сваку нову икону ипак треба подвргнути истој процедури, да не би дошло до грешке. То је озбиљан приступ, а горепоменуто је – недозвољена лакомисленост које у Цркви не сме да буде. Но ми уопште страдамо од лакомислености – навикнувши се на њу у нашем световном животу, уносимо је и у Цркву. На пример, све иконе у храму су проглашене мироточивим (на њима су откривени уљани трагови), осим оних које се налазе под стаклом (у киотима), на недоступној висини и у олтару, где народ не може да им приђе. Какав закључак треба да донесе здравомислећи човек? Овакав: «Појава уљаних трагова на иконама повезана је с могућношћу да се њима може прићи». То је први и очигледан закључак. Други закључак, мање очигледан, али који неминовно произлази из првог је следећи: «Трагови могу да се појаве као последица целивања икона». Тај закључак треба озбиљно схватити и ту могућност обавезно испитати. Но код нас се ствара сасвим други закључак: «Све је правилно – зашто би мироточиле тамо где им се не сме прићи. Зашто би мироточиле радним даном? Оне и мироточе за празнике». И, наравно, после оваквих закључака провера више никога не занима. Зато такво размишљање није сродно трезвеномислију. А где нема трезвеномислија, тамо се мора спровести описана бирократска процедура. Данас је отворено много храмова у које су, због недостатка кадра, постављени недовољно опитни и недовољно образовани свештеници. У новим храмовима и онима који су још увек у изградњи, иконе још нису стављене у киоте, под стакло, – приступ њима је слободан. Осим тога, иконе су, због недостатка средстава, данас најчешће папирне, а папир има својство да упија и дуго задржава уље. При недостатку искуства, такви трагови могу да се прихвате као мироточење, тим пре што се мироточење веома жели, што се одавно очекује.

Само то очекивање, по мишљењу Отаца, већ представља признак духовног нездравља. «Богопознање. Жива вера, благодатно смиреномудрије, чиста молитва, — то су принадлежности духовног разума, његови саставни делови, — објашњава светитељ Игњатије Брјанчанинов. — Непознање Бога, неверје, слепоћа духа, гордост, плотско мудровање, надање у самог себе и умишљеност су – принадлежности плотског мудровања. Оно, не знајући Бога, не прима и не разуме средства која Бог нуди за стицање богопознања, гради погрешан, душепогубан пут стицања богопознања и у складу са својим настројењем - тражи знамења са небеса... Изгубивши побожност и уважавање свега светог, изгубивши смирење, признајући себе недостојним не само да творе знамења него и да их виде, људи су жедни чуда више него икада». 1(1 Беседа на Еванђељско чтеније у понедељак 29-е недеље по Педесетници. Глас Тихи. Божија знамења нашег времена. Алманах. М., 2000. с. 18, 20.)




Следећа страница