15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција

Како се борити са овом погубном појавом?

Идентификовавши сву опасност рушилачке делатности младостараца за Цркву, сада је неопходно одговорити на последње питање: како се борити са овом појавом. Одговор логички проистиче из саме поставке проблема.

1. Мирјанима можемо посаветовати да се избаве од лажног односа према пастиру или старцу, самим тим и од идолопоклонства. Ево шта о томе говори светитељ Игњатије: «Чувајте се од пристрашћа према наставнику. Многи нису пазили и заједно са наставницима упали су мрежу ђавола. Савет и послушање чисти су и угодни Богу само ако нису оскврњени пристрашћем. Пристрашће чини вољеног човека кумиром: од жртви које се приносе том кумиру с гневом се одвраћа Бог. И залуд се губи живот, залуд се губе добра дела». 1 (1 Духовништво и послушање. Поуке светитеља Игњатија Брјанчанинова, изабране из његових дела//Саставио свештеник Сергије Молотков. СПб., 2002. с. 29.) Онима који су већ упали у мрежу таквог лукавог прелашћивача светитељ Игњатије, позивајући се на мишљење светих Отаца, саветује да одмах оду од таквог наставника. Он пише: «Свети Оци налажу да се изабере наставник непрелашћен... Они упозоравају верујуће на неискусне учитеље, да се не заразе њиховим лажеучењем». «Преподобни Пимен Велики заповеда тренутни одлазак од старца када се заједничко житејство покаже погубним, очигледно зато што такав старац нарушава морално предање Цркве». Уколико је из неких разлога такав одлазак немогућ, онда се треба руководити еванђељским саветом: Све дакле што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините; јер говоре, а не чине (Мт. 23,3). Младостарац не остварује Божију вољу, већ своју — и остати у послушању код таквог «старца» значи бити код њега у ропству, јер сте слуге онога коме се покоравате (Рим. 6,16).

Осим тога, мирјанима се саветује да не беже од одговорности, јер ћемо за све што смо учинили одговарати ми сами. У тој одговорности се и састоји наше ношење крста. А бекством од одговорности ми стварамо погодно тле за појаву младостараца.

2. Пастирима саветујемо да се позабаве самообразовањем, озбиљним усвајањем православне светоотачке традиције, да би се ваљано припремили за ступање на пут служења Богу. Они не смеју да забораве на саблазан на коју их је упозорио светитељ Игњатије Брјанчанинов: «Души која ти је прибегла, не стављај себе на место Бога. Следуј примеру светог Претече». «Сваки духовни наставник дужан је да приводи душе Њему (Христу), а не себи... Наставник, подобно великом и смиреном Крститељу, нека стоји са стране, признајући себе за ништа. Радујте се свом умањењу пред ученицима, које служи признаком њиховог духовног успона». Пастир је дужан да сматра себе вођеним јединим Пастиром – Исусом Христом, као и сви остали удови Цркве. Ако је то осећање изгубљено, онда је немогуће да не дође до саблазни младостарчества.

Осим тога, пастири треба да се озбиљно баве самопознањем — које рађа трезвен поглед на самог себе и ослобађа од жеље за старчествовањем. Самопознање је корисно и за духовно формирање и нормално узрастање у духу. Такође је неопходно да пастири стално имају на уму да саблазан младостарчества настаје тамо где се нарушавају закони природног узрастања, где се унутрашње узрастање замењује само спољашњим подражавањем великих образаца благочешћа. Христос је за Своје ученике био васпитач који је у њима гајио врлине и није налагао на њих бремена која се тешко могу носити.

3. Архијерејима Свјатејши Патријарх Алексије није дао савет него наредбу: «Ради укидања такве праксе» да се спроведе «строга контрола у циљу потпуног испуњења Синодске одлуке». То значи да ове пастире, када се на њих не може утицати, архијереји могу лишити права на проповед и исповест, а ако ни то не би довело до исправљања, могу им забранити свештенослужење.

Важно је напоменути да су први озбиљни кораци за лечење овог недуга учињени. Проблем је изнет на видело и указани су методи превазилажења ове саблазни. У одлуци Светог Синода постоји следеће обраћање пастви: «Подсећамо православну паству да савети духовника не смеју да противрече Светом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским одлукама Православне Цркве; уколико постоје разлике између њихових савета и поменутог, предност се даје последњем. У вези с тим треба обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе какви треба да буду односи између духовне деце и духовника: "Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. И ти сам испитуј Божанско Писмо, посебно практична дела Светих Отаца, да би, упоредивши поуке учитеља и предстојатеља, могао да их видиш као у огледалу, и да оно што је сагласно с Божанским Писмом примаш и држиш у мислима, а лажно и туђе да разоткријеш и одбациш, да не би запао у прелест. Јер знај да је у ове дане много преластитеља и лажеучитеља"».

Тако ћемо почети да испуњавамо то шта нам говори наше свештеноначалије у лицу Свјатејшег Патријарха, Светог Синода као и преподобни Симеон Нови Богослов, јер речи које је изговорио пре хиљаду година, данас су много више актуелне. Ствара се утисак да су изречене управо ради нас. То и јесте тако, јер у Цркви нема раздељености временом и смрћу, у њој су сви живи и предстоје у молитви пред Богом.



Следећа страница