Младостарчество и православна традиција

Зашто је младостарчество опасно за Цркву?


(Духовно-мистички смисао ове појаве)

Младостарци, остајући по свим спољашњим знацима православни, заправо гаје потпуно другачији, неправославни духовни опит. Да би сачували тај опит, они несвесно теже да се изолују, а то опет невољно рађа психологију изабраништва. Зато они постепено формирају религиозну средину у којој се лако налази основа за идеје раскола — одвајањe праведних и изабраних од неправедних. Идеје свих претходних раскола сазреле су управо у таквој средини. Зато су савремени младостарци — потенцијални расколоучитељи, и на том плану они за Цркву представљају озбиљну опасност.

Сва делатност ђавола усмерена је на то да лиши човека могућности да се спаси. Антихрист је — онај који жели да украде љубав хришћана према Христу. Преподобни Јефрем Сирин показао је на који начин ће антихрист створити обману унутар Цркве: «Он ће се јавити и ући у храм Божији, да би сео унутра и то управо у Цркву Божију. Он неће ући у неку другу заједницу јеретичких секти, да га не би познали, већ ће с презрењем одбацити лажне култове, да би могао да зароби Цркву. Антихрист ће показати да је бог истинити преко непријатељства према јеретичким сектама. Зато се неће приклонити некој јереси, већ ће приморати децу Цркве, благодарећи својој (притворној) љубави према њима, да поверују да их воли... Он ће се тако вешто претварати да ће поробити народ и управљати Црквом под маском истине». 1 (1 Преп. Јефрем Сирин. Тумачење на другу посланицу Солуњанима//Дела: В 8 т. Свето-Тројиц­ка Сергијева Лавра, 1900. Т. 7. с. 246.) Први признак антихришћанства је – одвајање од Христа, стављање неког другог на Његово место. Зато младостарац, подражавајући не Христу него антихристу, постаје у суштини мали антихрист.

Младостарац мисли да чини добро. Но «добро, које није учињено на нужан начин, није добро», упозорава нас преподобни Симеон Нови Богослов. Зато младостарац, мислећи да жртвено служи добру, заправо остварује жртвено служење злу. Такво несвесно служење злу много је горе од свесног, јер онај који свесно служи злу, не може му служити тако жртвено као онај који мисли да служи добру. Овде зло узима жртвену енергију која је предназначена за добро, па стога поседује и особно дејство и особну силу. За ђавола је то најзгоднија ситуација, то је његов сан, јер овде се издаја Христа догађа неприметно и изнутра. Управо о таквим пастирима говори Христос, када се обраћа Петру имајући у виду његову издају: види сатана вас је затражио да вас прорешета као пшеницу (Лк. 22, 31). У каквом контексту Господ изговара ове речи од значаја је за ситуацију коју разматрамо. Пре тога дошло је до спора међу ученицима: који се од њих сматра највећим (Лк. 22,24). Христос је на то одговорио тачно одредивши и упоредивши карактеристичне црте лажепастира и истинског пастира: краљеви народа господаре над њима, и који имају власт над њима зову се добротвори. Али ви немојте тако; него највећи међу вама нека буде као најмлађи, и старешина као служитељ. (Лк. 22, 25-26). Сатана жели да буде што више таквих «пастира» који владају и поробљују своје стадо, зато што несвесно служе злу, тј. њему.

Владајући паством, користећи је за своје циљеве и лишавајући је слободе, младостарац жртвује не себе, већ оне који су у његовом послушању. Свако коришћење човека као средства јесте његово приношење на жртву, која по смислу подсећа на паганску, јер су пагани приносили другог човека на жртву ради постизања некаквог добра. Сам жртвени чин био је сведочанство власти над оним који је принесен на жртву. Међутим, апсолутна власт принадлежи само Богу, и зато онај који приноси такву жртву, приноси је као Бог. 1 (1 Један од младостараца је у разговору са својим чадима озбиљно изјавио: «Мени је дата апсолутна власт». То, наравно, и јесте самооткривање духа који покреће сваког младостарца, јер таква власт никоме није дата у свету, а чак и сам Бог ограничава Себе у власти над човеком, дарујући му слободу. На такву власт претендује сатана, али ни он не може да је уграби, тј. нико не може од човека да узме богодану слободу. Тим поводом Одлука Светог Синода од 28. децембра 1998. године каже: «Поједини свештеници, добивши од Бога у Тајинству Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају да такво право означава неподељену власт над душама људи. Немајући у виду да односи између духовника и духовне деце треба да се граде на основу узајамног уважавања и поверења, ови пастири преносе специфично монашко разумевање беспоговорног потчињења послушника старцу на међусобне односе између мирјанина и његовог духовног оца, мешајући се у унутрашња питања личног и породичног живота парохијана, потчињавајући себи верујуће, заборављајући на богодану слободу на коју су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13)».) Ништа не изменивши у себи, он као да је постао Бог. То је мистичко понављање прве саблазни, с којом је почео пад човечанства (1 Мојс. 3, 5). Приношење на жртву другога – то је истинско оживотворење властољубља. Зато властољубље у свом мистичком постојању јесте демонолатрија и поседнутост злим духовима. Разрушене породице, насилни бракови, рањена деца - сведоче о карактеру такве жртве.

Идеја паганске жртве састоји се у томе да је друштвени живот виши од личносног, да је мој живот виши од живота другог. То је нарушавање главног хришћанског принципа, по коме су све личности једнаке пред Богом а личност виша од заједнице, јер је она а не заједница источник моралности. Зато таква жртва доводи до моралне деградације – до разрушења личности.

Делатност палог човека без моралног обновљења не може бити назиђујућа, зато што је после грехопада човек постао изложен наговору злих духова. Они су, примивши кроз грех власт над његовом душом, почели постепено да га наговарају на самоуништење. Тиме се објашњава то што човек поседнут бесима често окончава живот самоубиством. У том смислу историју палог човечанства можемо представити као последично мада несвесно остварење те тежње. Из Писма знамо да се безбожна магијска цивилизација, без обзира на своју активну цивилизацијску делатност ради постизања благоустројства на земљи, ипак окончала светском катастрофом — потопом. Да није хришћанства, које је објавило беспоштедан рат греху и злим духовима, ми бисмо већ давно поново доживели сличну катастрофу. Хришћанство задржава разрушење света. Но до катастрофе ће неизбежно доћи, јер је на земаљском плану злим силама допуштено да победе. Победа злих сила показаће се у поделама и рушењима, зато што је царство ђавола царство које се разделило против самога себе (Мт. 12,25). Младостарац, наговорен од злог духа, остварује ту демонску тежњу ка рушењу, подели и смрти. Активно реализујући идеју лажедуховности, он актуализује небитије. Он је невољни адепт и агент демонске религије (наравно, не знајући то), који остварује мисију унутар Цркве. Он је мисионар ђавола. То су страшне речи — није их лако изговорити, но, на велику жалост, таква је логика развоја болести, логика пада. И зато није без разлога светитељ Игњатије назвао младостарца слугом ђавола, његовим оружјем, — светитељ је то веома добро разумео. Исходи те болести су ужасни и трагични. Патерици су пуни историја прелашћених подвижника који су невољно постали слуге сатане, а затим и његове жртве.

У односу на истинске вредности суштина младостарчества састоји се у томе да младостарац бежи од ношења крста и личне одговорности. Уместо да саврши своју крсну жртву, он приноси на жртву друге. Он сам бежи од ње и не даје другима да саврше такву жртву. А спасење се савршава само кроз слободно, личносно примање крста.

Поштовање вожда као Бога јесте опште својство свих паганских култова. Такво поштовање се најјасније може видети на примеру култа римских царева. Слично томе, култ личности код комуниста и фашиста јесте мистичка пројава истог феномена. Уопште у језичкој митологији могуће је приметити закономерност од велике важности за контекст овог чланка. Тамо је увек Бог — Творац, Саздатељ свега постојећег, низвргнут од богова нижег ранга који су, пак, у веома блиским односима са људима. По мишљењу пагана, с таквим боговима се лакше договорити. Та узурпација првоврховне власти чини те богове пуновласним извршиоцима судбине човечанства.

Младостарци несвесно развијају у пастви пристрашће према себи. Пристрашће пушта дубоке корене у души верујућег и ствара веома снажну привезаност за пастира. Та страсна привезаност поново формира у пастви пагански инстинкт идолопоклонства, а то са са своје стране духовно и психолошки припрема паству за долазак антихриста. Када дође, они ће га познати као свога, јер су од раније научени на идолопоклонство.

Светитељ Игњатије Брјанчанинов пише да ће за прихватање антихриста ђаво раније и постепено припримати људе. «Постепено припремљени људи, задобивши душевно настројење способно за богоубиство, припремају се и стичу настројење и карактер способан за прихватање антихриста». 1 (1 Св. Игњатије Брјанчанинов, М., 1998. Т. 5. с. 308.) Контантин Гордејев у чланку посвећеном проблему глобализације, «Мит XXI века», тачно описује како се припрема долазак антихриста: «Иако представља процес општег одступања од Бога, Њиме допуштеног и Њиме ограниченог у роковима, чије је наступање непознато за све, осим за Њега Самог, апостасија се ипак реализује у сасвим конкретним људима, који следе своје потпуно прагматичне интересе — пре свега жељу да поседују богатство и власт - "што је могуће већу". У томе је и њихов пад». 2 (2 Православна беседа. 2001. № 3) Хри­стос је рекао јудејима о антихристу: Ако други дође у своје име, њега ћете примити (Јн. 5, 43). Младостарац сабира паству у своје име — он ставља себе на место Христа и следује својим конкретним интересима.

Таква паралела може се учинити чудном. Ми смо навикли да антихриста представљамо у виду апокалиптичког чудовишта — звери са роговима. Међутим, свети Оци су насликали његов портрет сасвим другачијим бојама. Јефрем Сирин, на пример, пише о њему овако: «Доћи ће смирени, кротки, како ће говорити о себи, ненависник неправде, који одбацује идоле, истиче благочешће, добар, нишчељубив, у високом степену благообразан, постојан, у свему ласкав». 1 (1 Преп. Јефрем Сирин, Дела: В 8 т. Сергијев Посад, 1908. Т. 2. с. 255.) Ево написаног портрета, само што се из живота овде јавља младостарац. Разуме се, по то­м портрету ће се догодити и идентификација — антихрис­та ће примити за Христа, поистоветивши његов облик – са прихваћеним духовним обликом пастира. Зато је деловање таквих «пастира» веома рушилачко за Цркву, јер утиче на главно питање — питање спасења.

Они зидају своје сабрање, своју еклесију. И онај који уђе у ту еклесију, бива принуђен да изађе из еклесије Христове. Међутим, процес те издаје је тајанствен — он се савршава изнутра, — и овде је немогуће доћи до било каквих закључака на основу спољашњих знакова. Овде је могуће само указати на закономерност: што више верни верују младостарцу, тим више улазе у његову еклесију и тим више излазе из еклесије Христа. «Оцрковљење» у еклесији младостарца наступа кроз прихватање лажи и лицемерја, али та морална издаја у односу на Христа савршава се жртвом личносног начела — жртвом свог спасења.

У тело Христово ми улазимо само личносно. Тамо где нема личносног уласка, тамо нема ни сабрања, које можемо назвати Црквом; такво сабрање је — колектив, заједница, — со­циум. Младостарац, гушећи личносно начело у вернима, обогаљује Тело Христово — одсеца од њега најслабије његове удове. Зато на духовном језику такве пастире треба назвати, «вуковима у овчјој кожи», који отимају и прождиру овце стада Христова. За њих је казано: Јер такви људи су лажни апостоли, преварљиви радници, који се претварају у Христове апостоле. И није чудо; јер и сам сатана узима вид светлог анђела. Није онда ништа велико кад се и његове слуге претварају у слуге праведности; њихов свршетак биће по њиховим делима. (2 Кор. 11,13 -15). Ништа не мењајући споља, такви «пастири» неприметно претварају хришћанство у паганство, поштовање Христа у поштовање антихриста, а сами, по речима светитеља Игњатија Брјанчанинова, постају слуге ђавола. Међутим, они сами постају и прве жртве сатане.

Као грабљивци, они су дужни да наиђу на отпор. Као жртве, треба да добију милосрдну помоћ, саосећање и љубав, јер најпре погубљују себе.




Следећа страница