15.02.2010.

Младостарчество и православна традиција


Православна догматика и младостарчество

Хришћанство — то није митолошка већ историјска религија. Само Еванђеље не говори о неким митолошким и симболичким догађајима, већ о догађајима који имају своје место у историји. Апостоли су говорили свету о томе шта се реално збило, о томе чему су сами били сведоци. Пагани су увек покушавали да начине хришћанство једном од митолошких религија, и зато су Еванђеље тумачили чисто символички. Младостарци скоро увек митологизују историју. За њих је историја — идеологија, усмерена ка прошлости. То им даје могућност да хришћанство учине идеологијом, да му придају политички импулс. Однос према историји — један је од најкарактеристичнијих тестова истинског разумевања хришћанства, сагласја са православном традицијом. Но, младостарци и од историје покушавају да направе инструмент управљања, инструмент поробљавања. У том смислу сва историја палог човечанства јесте историја младостарческог односа према човеку. Историја се може представити у виду бесконачне смене формација, које оваплоћавају идеологију гушења личности. Сама чињеница постојања таквих идеологија и њихова бесконачна смена и обнављање налаже да се размисли о многим стварима. Све идеологије заснивају се на философском или религиозном пантеизму. Чак је и атеизам у суштини пантеизам, зато што материји приписује својства Божанства – и самим тим је фактички обожује. У пантеизму нема места за личност. 1 (1 Овде је умесно поменути фундаменталну науку, која објашњава да свет проистиче из материјализма и која је, у суштини, такође пантеизам, јер материји приписује то што принадлежи једино Богу. Занимљиво је да се и у окултизму пантеизам јавља као основно учење. Елена Рерих поучава: «Нема Божанства ван Васељене» (Писма Елене Рерих 1929-1938. Т. 2. с. 266). На другом месту, она се жали: «...међу догмама најпоражавајућа је одвајање Бога од Васељене. Пантеизам нарочито ненавиде наши црквењаци» (Исто. с. 279). На пантеизму се заснива и масонско учење. У самом масонству постоји подела на оне који исповедају лично начело у Богу и оне који га не исповедају. Масони који исповедају лично начело у Богу сматрају се лошим масонима, практично онима који то нису.) Бог се сматра безличним начелом, фактички се поистовећује са тварним светом. Религиозни циљ човековог живота представљен је као сливање са тим безличним начелом. Све јереси на овај или онај начин усмерене су против личносног формирања човека, које је могуће само у Христу. Јерес је увек устанак против Христа, замућивање Његовог лика, неприхватање Њега као Спаситеља човека и света. Јерес је описивање антихриста под видом Хрис­та, твари под видом Творца. 1 (1 Ђакон В. Соколов. Тварни месија//Границе века. 2000. № 7) Скоро све јереси садрже пантеистичке тезе: јереси и јесу резултат мешања таквих кардиналних хришћанских појмова, као што су личност и природа. Тим мешањем увек се гуши или неистинито тумачи слобода човека. Зато јереси можемо с лакоћом сврстати у религиозне идеоло­гије, које забрањују тему слободе или је развијају у стилу комунистичких идеологија: «слобода је спознање неопходности».

У том смислу може бити занимљиво да се осврнемо на младостарчество као на одређену врсту религиозне идеологије која одриче слободу. Младостарци пројављују равнодушност или идеолошку одбојност према теми слободе. Они су већином склони да монотелитски тумаче слободу. По учењу светих Отаца, слобода је — неотуђиво својство човека даровано му Богом. Човек, по изразу једног руског философа, без слободе не постоји, као што не постоји троугао без углова. У монотелитској антропологији нема места за слободу човека — кад нема човекове воље, тада не може бити ни слободе. Монотелитска поставка даје младостарцу могућност да у својој свести изврши замену: на место воље Твор­ца (а место за човекову вољу у таквој свести не постоји) несвесно се ставља своја воља. А то му са своје стране даје могућност да стави себе у средиште пажње и да захтева поштовање своје сопствене личности уместо поштовања Бога. Монотелитска антропологија објашњава и однос младостарца према слободи. Воља човекова, као греховног бића, непоправљиво исквареног, треба да ичшезне — она спречава његово спасење. Зато је слепо послушање духовнику као ономе који «изражава вољу Божију» спасоносно за човека. Слобода, пак, по представама младостарца, само је израз греховне воље човека. Овде они буквално понављају оно што је некада учио познати заштитник монотелитства Патријарх антиохијски Анастасије, који је сматрао да до грехопада Адам није имао човекову вољу, односно да се воља човекова појавила само као последица грехопада. Следећи такву логику, да би се човек обновио у свом достојанству треба му одузети вољу. Зато је човек који жели спасење дужан да буде робот, којим се може лако управљати. Спасење је по тој логици само манипулација човеком. Но човек, на велику жалост младостараца, не жели да постане такав робот, па се на тај начин не може спасити. С таквом противзаконито насталом вољом, ако не жели да се од ње избави, човек уопште постаје недостојан спасења.

У ствари, мотиви овако озбиљне «бриге» младостарца за човека су потпуно другачији. Воља потчињеног га спречава не да спашава манипулацијом, већ само да манипулише њиме. Она представља суштинску препреку да потчини човека својој греховној вољи. Манипулисање свешћу могуће је само код неразвијених личности, тачније говорећи, уколико у човеку нису реализована личносна својства. Зато је најбоља заштита од манипулације — личносно формирање, другим речима, духовно узрастање.

У «домаћем» богословљу младостараца такође је веома снажан и монофизитски мотив. У њиховој свести, човек као такав толико је унижен да је недостојан спасења, 1 (1 Карактеристичан је разговор са свештеником који нипошто није хтео да благослови учешће парохијана у ширењу издања против педофилије међу мирјанским учитељима. «Тамо се говори о спасењу обманутих људи, наше деце», — покушавала је да га убеди једна парохијанка.«А да ли су они достојни спасења ако неће да знају за Бога?!» — таквим «гвозденим» аргументом млади свештеник упутио је «приговор» хиљадама људи. Он ни за трен није посумњао у своје право да одлучује уместо Бога.) и толико искварен да је њега немогуће преваспитати и променити, — и зато га треба истребити (то је још један разлог зашто многи младостарци подржавају апокалиптичка настројења).

Управо зато су младостарци тако равнодуш­ни према духовном просвећењу — у њему они не виде никакву корист за човека тако искварене природе. Овде се крију следећи мотиви. Прво, у погледу свог двосмисленог става према просвећењу, они изнутра осећају огромну опасност за себе; друго, они просто не умеју тиме да се баве, јер за просвећење других људи треба много духовне усрдности и озбиљног рада на сопственом просвећењу. Но при површном, спољашњем и осећајном односу према хришћанству, такав дубок рад за њих постаје практично немогућ. Зато они нису способни за духовно просвећење, али их то чини веома способним за духовно поробљавање.

Они не дају благослов својој духовној деци да стичу образовање. Оне који су до сусрета с њима већ успели да ступе у неку образовну установу, присиљавају да прекину образовање. Један игуман није давао благослов деци ни да иду у школу јер су тамо, објаснио је, магови. Тако нешто никада није било, — истински духовни оци увек су позивали да се учи, да се стекне озбиљно професионално знање. У Старој Русији манастири су увек били центри културе и просвећења, «ембриони још нерођених универзитета» (израз И. Кирејевског). А овде младостарци стварају нову традицију која делује рушилачки и на Цркву и на друштво. Они осуђују младе хришћане на изолацију, на неквалификовани рад. Необразовани хришћани имају премало утицаја на друштвени живот, па ни у црквеном животу не могу пуновредно учествовати. Тако хришћани могу доћи у историјску ситуацију као некада староверци.

Хришћанство увек покреће градитељски циљ — стицање Духа. Отуда огроман утицај хришћанства на културу. Стваралачки дух хришћанства дао је нов смисао и нов импулс за развој културе. Апокалиптика се у хришћанству не рађа из жеље да се уништи нечастивост, већ из немогућности да се оживотвори градња на земљи, којом влада тама. Када то зидање овде постане немогуће, тада ће и наступити крај света. Но када ће наступити такав тренутак, то зна само Бог. Зато се хришћани стваралачки припремају за крај света. Апокалиптичка настројења рађају се онда када се губи умеће да се хришћански живи.

Младо­старци су склони да оставе дело хришћанског зидања и да све своје напоре усмере на приближавање краја или на његово удаљавање, али тиме они силазе са пута Промисла Божијег, и фактички ступају против Њега. Монотелитски приступ рађа се из моралног слома — гордости, јер иако поричу другима спасење и духовни препород, младостарци то уопште не поричу себи. Морални слом види се и у томе што таква позиција ствара ненавист према човеку. Та подсвесна ненавист пројављује се као властољубље. Ауторитарност и јесте истинска пројава ненависти према човеку. Код младостарца она се рађа из лажног вида добра, — он је уверен да је насиљем могуће спасити човека, зато он жртвено служи тој идеји. Таква «брига» о спасењу је, по његовом мишљењу, реална пројава љубави. Но, његова љубав никад није усмерена на конкретног човека, већ на неко апстрактно и далеко човечанство. Ближњи му увек сметају да воли оне удаљене — они никад не знају закон, народ никакав — проклет (Јн. 7,49). Зато се ближњи у тој ситуацији среће са ненавишћу и властољубљем. Властољубље није ништа друго до духовни тероризам, — насиље над човековом личности, бесконачно ширење свога «ја» — својевољност, што је у крајњој линији гордељиви изазов Богу и човеку, јер младостарац претендује на то да он боље зна од Бога како спасити човечанство, а спашава га казнама и насиљем. У религиозним ставовима младостараца веома је јак манихејски мотив. Свет је у њиховој свести подељен на две половине — светлу и мрачну. При томе се сатани приписује таква творачка сила и таква моћ да он постаје способан да одузме човеку слободу и изгради свој злобан свет. Уопште младостарце више интересује антихрист него Христ, — њихова свест је у много већој мери антихристоцентрична него христоцентрична. Такав однос према злом духу практично је ново месалијанство 1 (1 Месалијанци — јеретици IV века (други назив је евхити). Сав њихов духован живот сводио се на борбу са злим духом.) унутар хришћанства.

Прихваћено је схватање да су младостарци — ревни­тељи традиције. Напротив, они су пре обновљенци, протестанти унутар Православља или чак пагани. Ђакон Андреј Курајев у својој књизи «Одговори младима» наводи књигу о «старцу», издату у једном православном манастиру. «Један од мојих пријатеља никако није хтео да се растане од страсти на коју је навикао, — прича аутор књиге, — старац му је рекао да он не може у овом животу да измоли опроштај за своје грехе, али ће се, по милости Божијој, поново родити као теле. Теле у смирењу проживи годину или две, храни се оним што му се да, иде тамо где га одведу, док га не закољу и тако ослободе за бољи живот. Уопште, блажени је тврдио да су скоро све домаће животиње, осим паса, — људи. Коњи одрађују грехове оних који су се мало трудили, краве су такође људи, а као вукови се рађају они који су мучили људе». 1 (1 Ђакон Андреј Курајев, Одговори младима. М., 2004. с. 127.)

Појава оваквог духовног феномена као што је младостарчество обично се везује за источни утицај, али се младостарчество у не мањој мери формирало и под утицајем Запада. Младостар­чество носи опасност од хуманизовања хришћанства, замене Богочовека човеком.

Младостарац — то је дете које увек брже упија лоше утицаје него добре. Зато је младостарчество нарочит скуп лоших духовних утицаја и настројења. Оно је чудан спој источног деспотизма и западног активизма. Призвање Русије је да оствари везу између Истока и Запада; антихрист ће такође тежити да оствари то сједињење, али са негативним признаком.


* * *

Још један тип младостарца захтева посебан осврт, јер су у њему многе карактеристичне црте младостарчества толико замаскиране да их је немогуће открити духовно необученим очима. То нису типични представници савременог младостарчества, - они су пре преставници, ако тако можемо рећи, «традиционалног» младостарчества. У сваком случају, они немају многе маргиналне особине својствене савременим младостарцима. Код таквих младостараца нећете наићи на незнање — они су, по правилу, познаваоци Светог Писма и Предања. Код њих нема ни апокалиптичког радикализма. Међу њима се ретко може срести неофит — то су скоро увек одавно оцрковљени људи. Они воле да богословствују, а не клоне се ни философског знања (међутим, интересовање за философију и богословље код њих је чисто догматско). Они не остављају утисак на духовно незреле људе — напротив, чини се да представљају неки образац зрелости (иако су у суштини ипак деца). Њихово младостарчество изражава се у умећу суптилног манипулисања свешћу верника, умећем да га неосетно усмере на испуњење њихове воље, док своје властољубље вешто скривају под маском старања. Међутим, они увек, мада и ненаметљиво, стварају култ поклоњења себи. Њих нема много, али су посебно опасни у погледу утицаја на црквени живот, јер је овај тип већином представљен као веома ауторитативан и поштован од свештеника, а и због тога што је њихово деловање најскривеније.



Следећа страница