Младостарчество и православна традиција

Узроци појаве неповерљивости према разуму

Како се код нас појавио неповерљив однос према разуму? Обратимо се историји. У XVIII веку Црква се суочила с рационализмом и слободoумношћу које је западни ветар нанео у Русију и који су, како се у то време дешавало сa свиме што нам је долазило из Европе, брзо ушли у моду. Децу из виших слојева друштва васпитавале су придошле француске дадиље, које су им заједно с француским језиком преносиле идеје нове философије, карактеристичне за епоху Просвећења. У тој философији изложено је оно што је западно богословље иначе садржавало и што је некритички усвојено од западних отаца заједно са основама грчке философије, у којој је интелектуализам био подигнут на виши степен. У њој је интелектуално засенило реално и самим тим везивало човека у окове рационализма. У XVIII веку рационализам је иступао под знамењем науке, чији је ауторитет у то време био неоспорив, а оповргавање мишљења философа као што су Дидро, Волтер, д'Аламбер, сматрало се лошим тоном, доказом незнања и заосталости.

Чак су и у општеобразовним школама постојале најстроже инструкције да се Стари Завет обавезно предаје у оквиру нових тенденција. Професор П. В. Знаменски пише: «Да не би децу заразили сујеверјем и фанатизмом, учитељима се препоручивало да ученицима не причају о чудима, о старозаветним погубљењима, о Страшном Суду, о вечним мукама и сличним стварима, већ првенствено о моралним правилима и природној религији, као и да више пажње посвете трпељивости у вери». 1 (1 П. В. Знаменски, Историја Руске Цркве. М, 2000. с. 409) Плодови таквог протестантског «просвећења» одмах су се појавили — занемаривање поста и обреда, подсмевање «свештенству, крсним ходовима, молитвама за упокојене, поштовању светих икона итд.». 2 (2 Исто. За контекст овог чланка важно је поменути да је отац протестантизма Лутер био принципијелни противник разума — назвао га је «блудницом ђавола».) Свест протестантствујућих се коренито изменила. У обредима и тајинствима они су видели само символе, у богослужењу су савршавали само проповед, а смисао хришћанског живота сводили су на морал. Због овакве рационализације ум је постепено губио везу са својим духовним источником и проглашен је самодовољним: настала је нова вера, која је водила из Цркве, — вера у интелект. Ум, призван да оствари главне вредности у животу, био је усредсређен на другостепене вредности, неважне, а понекад и сасвим баналне. То је била истинска болест ума, која је утицала и на стање духа.

Болест је захватила и свест народа, разарајући заједницу изнутра. Изворе ове болести проучили су руски религиозни философи и њено порекло повезали са усмерењем «европског ума које је пројавило једностраност». Зато је «живот био лишен свог суштинског смисла. Многовековна хладна анализа разрушила је све основе на којима је стајало европско просвећење од самог почетка свог развитка, тако да су му сопствени фундаментални почеци (тј. хришћанство) постали страни и туђи... а његова непосредна својина постала је та иста радикална анализа која га је разрушила, тај самопокретачки нож разума који не признаје ништа осим себе и свој лични опит, тај самовласни интелект, логичка делатност, удаљена од свих сазнајних сила човека». 1 (1 И. В. Кирејевски, О карактеру просвећења Европе//Прот. В. В. Зењковски. Историја руске философије. Париз, 1989. Т. 1. с. 232.) Тако је, по мишљењу Кирејевског, настала ова болест. Њен развој он упоређује са укорењивањем «прелес­ти. «Разум се, — пише он, — лако претвара у умну лукавост, срдачно осећање у слепу страст, лепота — у сан, истина — у мишљење, врлина — у самодовољност, а театралност постаје неодвојива сапутница живота… као што маштање служи као њена унутрашња маска». 2 (2 Исто. с. 232.) Преподобни Амвросије Оптински пише о религиозном утицају рационализма: «У кругу учених форсира се мишљење да уопште нема ни бесова». 1 (1 Преп. Амвросије Оптински, Зборник писама мирјанима. Сергијев Посад, 1908. с. 211.) Прво су одлучили да нема бесова, а затим да нема ни Бога. Деветнаести век је прешао у двадесети на још неукроћеном али снажном и младом коњу атеизма.

Свети су предосећали где води такав рационализам, — они су јасно видели будуће социјалне катастрофе и бунт народа против Бога. «Ум, — пише светитељ Теофан Затворник, — треба да слуша оно што је заповеђено Господом. Чим почне да издаје законе, писаће ко зна шта, рушиће и моралне и религиозне и животне и политичке поретке, све ће се суновратити на дно. За друштво је велика несрећа када у њему дају уму слободу да једри, не задржавајући га Божанственом истином! То је гнев Божији. У том замаху умног својесвиђања најбоље је спасавати се простотом вере». 2 (2 Св. Теофан Затворник, Кратке мисли за сваки дан у години по црквеном чтенију из Речи Божије. с. 179.) Народ се скривао од тог безумља у простоту вере, у неповерење према «идејама», којима су га прљали народни агитатори. И у томе је народ био у праву, но невоља је што је његово неповерење у интелигенцију прерасло у неповерење у ум као такав.

Данас, због трагичног прекида прејемствености богословске мисли, ми се већим делом хранимо оним што је урађено до револуције. Погледајте своју полицу с духовном литературом — видећете да су на њој углавном издања до 1917. год. тј. до времена када је Црква била присиљена да се бори са рационализмом. Такав однос према уму у то време био је оправдан и разумљив. Но сада нам прети друга (супротна) опасност — и­рационализам и мистицизам неопаганства и окултизма. Зато је исказивање неповерења уму, још у тако категоричкој форми, данас просто опасно. То је исто као када би нас напала нека суперсила, опремљена најновијим наоружањем, а ми повикали: «Браћо, наоружајте се — спремите пушке, сабље, лукове и стреле!» Такав позив би у време реалног рата био очигледна глупост — на њега се нико не би одазвао, а они који позивају били би или суманути или издајници. Но, на жалост, у духовној борби таква глупост није толико очигледна.

Свети Оци уче да је у грехопаду човек изгубио целосност, његов ум се уместо познања Истине, Лепоте и Љубави усмерио на познање спољашњег света и самим тим изгубио способност спознаје непролазних, вечних вредности. Да би обновили целосност човека, неопходна је обнова умног достојанства, а у умној способности - спознаје вечних вредности. Немогуће је обновити целосност човека, не обновивши у њему изгубљену спознајну способност ума. Рационализам и мис­тицизам (ирационализам) су крајности на путу познања Бога; они сведоче о наставку распада целосности човека. Без моралне обнове човека рационални и мистички путеви воде у духовни ћорсокак. Рационално познање Бога је немогуће због ограничености и нејасности појмова које користимо. Преподобни Симеон Нови Богослов говори о томе: «Оплакујем род људски јер, иштући необичне доказе, људи наводе људске појмове и речи – и мисле да изображавају Божанско јестество». 1 (1 Симеон Нови Богослов, Божанствене химне. Сер­гијев Посад, 1917. с. 272.) А мистичко познање без истинитог учења постаје не боговиђење већ бесовиђење.

Наука је прогласила разум и веру неспојивим. Та лажна алтернатива задржала се у нашој свести. И сада, стичући веру, ми одмах одбацујемо разум и упадамо у мистицизам. Но то је друга крајност. Мистичко познање без трезвеног приступа и правилних основа вере може постати откриће другачијег духовног света од оног који се откривао светима. Зато је познање Бога могуће само у целосности. Размишљање је неопходна етапа обновљења целосности човека. Без те етапе (без школе трезвености) срдачно буђење може постати погубно за оног који тражи Бога , — он може наћи не Бога већ демоне. Таквих случајева у историји подвижничког делања налазимо на хиљаде.




Следећа страница