ЗАШТО СМО ПРЕСТАЛИ ДА РАЗУМЕМО ЈЕДАН ДРУГОГА?
Ко покрива мржњу, лажљивих је усана;
и ко износи срамоту, безуман је.
(Књига Проп. 10, 18)
Порекло неразумевања
У последње време у православним издањима почеле су да се појављују разне публикације које садрже потпуно неосноване критичке ставове. Наслови таквих публикација понекад су сензационални: јеретиком се назива неки уважени професор или познати новинар.
Међутим, током читања покаже се да онај који наступа с тако тешком оптужбом просто не разуме окривљеног, — он једноставно не може да усвоји мисао коју је исказао опонент, па се и његови закључци стога чине лажним. Читајући све с пристрашћем, уколико му нека мисао не одговара, он ће је у «прокрустовом кревету» подвргнути чудовишним изменама. Истина се наружује до непрепознатљивости — у њој се одсеца све што је сувишно, све што се не уклапа у тај "кревет".
Данас када смо добили могућност да водимо јавни дијалог, показало се са особеном оштрином да не разумемо један другога. Ми смо престали да разумемо не само сложено исказано становиште, него и једну потпуно јасну, очигледну мисао. Такво неразумевање је исто као кад погледавши на бели предмет почнемо да тврдимо да је он црн. Међутим, и при таквој очигледности одговор на питање: «Какве је боје предмет?» — понекад може да буде вишезначан. Спроведен је групни експеримент са само једним испитаником, док је с осталим учесницима раније договорено да на питање: «Какве је боје предмет?» (у експерименту се радило о коцки) — без двоумљења одговоре: «Црне!», иако је свима јасно да је коцка бела. И шта мислите? Када су пред испитаником сви једногласно потврдили да је коцка црна, онда се и он, посумњавши у тачност свог виђења, сагласио са овим очигледно неистинитим тврђењем. На питање зашто је, упркос очигледном одговору, пристао на такав компромис и бело назвао црним, он је поражавајуће наивно и отворено одговорио: «Сви су тако одговорили па и ја с њима». Разлог таквог «слепила», чини се, била је страст: навика на неки унутрашњи комфор и недостатак жеље да се он наруши ради истине, јер признање истине налаже конфликт са средином, 1 (1 Овај пример показује какву власт има општа свест над личном. Ми никада не размишљамо о смислу онога што говоримо и слушамо, зато на нас све то делује аутоматски, као кад се у једном механизму сви делови покрену под дејством покретачке силе. Ми усвајамо реч од заједнице, а заједно с речју и њено мишљење, јер реч садржи оно што је прихваћено од свих, што делује на све. Један истакнут пример илуструје ову наредбодавну способност речи (мишљења заједнице), уколико се осмишљено не прихвати. У XIX веку једна војна јединица доспела је међу сибирске урођенике који су добро разумели руски језик, али су у интелектуалном погледу били недовољно развијени. Када су се у војној јединици издавале наредбе, заједно с војницима извршавали су их и сви урођеници. Они су у буквалном смислу били аутомати који су чисто аутоматски реаговали на команде. Аутоматски понављајући оно што други говоре, ми лишавамо себе могућности личносног формирања, јер је личносно формирање могуће само у слободном самоопредељењу. А то се односи и на смисао, — неопходно је расуђивање о свему што слушамо.) преузимање одговорности за оно што ће уследити. У питању је стандардна шема - издаја истине ради неке тренутне угодности. Ако је такво искривљивање истине могуће чак и на чулном нивоу, где се све може видети својим очима, какав тек простор добија лаж на мисаоном нивоу, где разлика између црног и белог није толико очигледна. А ако је мисао широка, вишезначна, ако за њено усвајање треба одређени напор, простори на којима се може засновати лаж постају готово невидљиви. Страст се овде може хранити сваком речју, сваком фразом извученом из контекста, сваком интонацијом која није у сазвучју с нашим настројењем, нашим унутрашњим комфором. У том случају истина за нас остаје скривена.
Узроци неразумевања
Неразумевање другог човека је, у крајњој мери, одсуство љубави. Љубав увек претпоставља жртву: излажење из свога «ја» и сливање са «ја» другог човека. Ненавист је увек — ограниченост, затвореност у своје «ја». Свест при таквом одбацивању ближњега постаје слепа, лишена нормалне способности за широко слободно реаговање, - остаје само способност за страстима усмераване емоционалне реакције познатог хемијског типа: ако се душевни «лакмус» не обоји у нужну боју, онда то не одговара истини. У таквом стању ми нисмо способни да разумемо, већ само да реагујемо као бик на црвену тканину. Свака реч, сваки символ, независно од смисаоне употребе, може изазвати реакцију одређене боје, али зато што, рецимо, ту реч употребљавају окултисти или комунисти. Није важно што аутор при томе критикује окултисте, - реч је већ изазвала одређену емоционалну реакцију.
Страст постаје одређени «цензор» који, с једне стране, у свести затвара могућност сагледавања истинског значења, а с друге – присиљава да се пронађе «завера» у мишљењу опонента. При таквом слепилу «очију душе», «завера» се, природно, лако налази. За то није потребно много, довољно је добити жељену боју на душевном «лакмусу».
Такво стање не дозвољава критички однос према себи, и ми се лишавамо последње могућности да рехабилитујемо себе: да проверимо своје «лакмус реакције». Тада страст добија у души неограничену власт, улази у основу свега, у том смислу и у основу испитивања и размишљања. Но, претходећи испитивању (убеђивању у нешто), она ствара предубеђење — она је на почетку али и на крају испитивања. Зато, ако је лаж на почетку, лаж ће бити и на крају.
Страст се рађа веома просто, лаким наговором: кажу, тај човек је горд, - ми већ не можемо гледати на њега другачије неко кроз призму ове тражене доминанте: «Где год погледате у њега, ту гордост седи?» И, природно, налазимо да је тражити гордост у човеку – исто што и тражити песак у пустињи – немогуће га је не наћи: песак је свуда, где год се погледа. Ми не прихватамо то што човек говори (чак и ако тврди да су 2x2=4), — ми ипак њему не верујемо, јер он, будући горд, ништа правилно не може да каже. У нама је увек спреман тај последњи аргумент; када недостане других, ми кажемо: «Он је горд човек»; ми не можемо суштински да одговоримо на питање, али зато имамо могућност да искомпромитујемо извор, а самим тим и да умањимо веродостојност аргумената. Тако и у другима и у себи стварамо утисак да смо разобличили опонента. И све док у нашим душама буде господарила страст, ми ћемо бити осуђени на то да пре убеђења имамо предубеђење, предрасуде, и да вечно налазимо лаж а не истину. Имајући предубеђења, ми не разумемо ближњег и зато о њему изводимо закључке који се заправо никако не могу извући на основу његовог расуђивања. А онда те закључке почињемо да критикујемо. Долазимо у чудну ситуацију која би требало да нас опомене, — ми разговарамо сами са собом. Човек, који усвајајући мисли другог не жртвује своје «ја» ради «ја» другог човека, осуђен је на тај вечни разговор сам са собом. Неразумевање другог – то је неразумевање и неосећање нашег битијног јединства у Богу, то је манифестација нашег егоизма, почетак нашег окоштавања, духовног умирања.
Тајна неразумевања је у – несвесном потискивању истине, јер истина улази у конфликт с њеним раније усвојеним лажним образом поткрепљеним у свести. А њен лажни образ утврђује се због њеног делимичног усвајања. Непостојање жеље да се растанемо од тог лажног образа указује на застој у развоју личности, 1 (1 Старац Пајсије (Езнепидис) говори о таквом застоју: «Срце, заробљено сујетним светом, задржава душу у стању неразвијености, а ум у – помрачењу. И тада се човек само чини човеком, док је у суштини духовно недоношче».) јер формирање личности настаје кроз усвајање истине. Но њено усвајање — то је пут крста, пут духовног узрастања. Човек избегава крст, пребацује одговорност на другог, и зато је спреман да прими свако мишљење не би ли се избавио од те одговорности. Бекство од крста је форма поседнутости, зато неразумевање има мистички узрок. 1 (1 Један јогин, призвавши Христа, осетио је ослобођење од нечистог духа. Прво што је повратио била је способност да мисли (стр. 232 ).)
Истина се открива само ономе ко се у некој мери њој већ присајединио, јер је откривање истине пут следовања за њом, пут формирања у истини. Истинитост је — унутрашње стање човека. Оно је повезано са аскетским подвигом човека, са ослобођењем од неистинитог. Оно утиче и на разум. У области разума не може да не буде узајамног разумевања, јер је својство разума управо да одстрани оно што спречава узајамно разумевање. Логика формира узајамно разумевање. Она се још може назвати здравомислијем. Логика је својство које припада здравом разуму и без ње нема разума. Зато неразумевање само указује на то да здраво начело одсуствује у формирању разумевања, да се не руководимо разумом него страшћу, тачније речено, разумом болесно исквареним страшћу.
На тај начин, неразумевање је – лажно усмерење воље, лажна реализација слободе. Код светих Отаца који су, избавивши се од страсти, истински реализовали своју слободу, постоји задивљујујуће узајамно разумевање и једномислије, зато што је разумевање – заједничко сагледавање истине, заједнички живот у њој.
Наравно, наћи ће се они који ће, читајући мој чланак, рећи: «Све су то глупости, све је заправо много једноставније – све то потиче од незнања, од неумећа размишљања». Но, таквима који ће изговорити ове речи, може се поставити питање: «А како објаснити случај са очигледним, јер ту нема захтева да се мисли, већ само да постоји нормалан вид?» Још једна појава се не уклапа у оквире таквог објашњења. Сретали смо људе који су показивали висок ниво владања логиком, али се и њима дешавало да бело прихвате за црно. Они су се потом сами чудили како се то могло догодити. Осим тога, такво објашњење садржи и увереност да човек није искварен, већ просто несавршен, да је довољно да стекне одговарајуће навике, знања и да ће тада све бити у реду. Но ми, православни хришћани, знамо да човек на тај начин не досеже савршенство природе које му приписујемо.
О нашој одговорности за изговорену реч
Па чак и ако разлози неразумевања заиста леже само у нашој неспособности, штета коју наносимо другим људима због наших заблуда није занемарљива.
И уколико не почнемо да се боримо с тим злом у нама, наши дијалози ће бити само потоци ненависти и клевета. Но потоци имају својство да се уливају у реке, мора, океане… Да не утонемо у море лажи, оци и братијо!
Следећа страница
